„Не видим Палестину као изоловану причу“: Интервју са Вивијен Сансур, оснивачицом Библиотеке семена палестинског наслеђа
Палестински фармери беру маслине у области Џенина, новембар 2015. Фотографија: TrickyH на Wikimedia Commons (CC BY-SA 3.0).
Аутор: Thin Ink
Tво је одломак из дужег интервјуа у часопису Thin Ink, недељној публикацији о храни, клими и местима где се сусрећу. Прочитајте цео интервју овде.
Вивијен Сансур је оснивачица Библиотеке семена палестинског наслеђа и неуморна заговорница суверенитета хране, не само за своју земљу већ и за свет. Годинама је радила на очувању семена, усева и прича које везују Палестинце за њихову земљу.
У овом интервјуу за Thin Ink, Сансур говори о прошлости, садашњости и будућности палестинских прехрамбених система и о томе да ли и како би они могли бити оживљени.
Thin Ink (ТИ): Можда бисмо могли да почнемо тако што ћете читаоцима рећи мало више о Библиотеци семена палестинског наслеђа коју сте основали. Која је била идеја која је стајала иза тога? Шта вас је подстакло да то урадите и, знате, која је била мотивација?
Вивијен Сансур (ВС): Дакле, Библиотека семена је настала из велике туге, заправо, и идеје да сам као млада особа која одраста у Палестини, рођена знајући да је све што волим угрожено. Дакле, никада у мом животу није било времена када сам осећала да могу било шта да узмем здраво за готово.
Рођена сам крајем 70-их, и очигледно, били смо увелико у израелској окупацији. Дакле, идеја да постоји неко ко контролише ваш живот увек је била присутна. Сигурна сам да вам је то можда познато одакле долазите.
Али када сам била дете, свет је био веома опипљив и стваран, попут зечева моје баке, стабала кајсије моје породице и стабала бадема где сам проводила много времена, не само као дете, већ и као одрасла особа. Сенка тих древних, старих бадемових стабала… то је однос који је и даље веома дубоко у мојим порама. Они су као продужетак мог тела, моје породице, мог живота.
Ово нису само романтичне речи. Тако сам одрасла. Заљубљена сам у место одакле долазим, а Библиотека семена је за мене била начин да ту љубав у основи претворим у неки облик… не знам… савремене приче и структуре са којом се људи повезују и коју разумеју.
Након што сам покушала да докторирам пољопривреду и науке о животу, схватила сам да желим да разговарам са људима са којима сам одрасла и људима које сам заборавила да упознам. Нисам желела да потрошим осам година свог живота у ходницима универзитета када бих могла да проведем осам година свог живота са старијима који сутра неће бити ту, и знањем које они имају. Напустила сам програм, отишла кући и једноставно дозволила себи да посећујем људе које не познајем, идем у села, разговарам са случајним људима на улици и једноставно делим себе колико год сам добила од других.
View this post on Instagram
Заправо је веома иронично. Пошто сам била поносна што сам напустила докторат, на крају су ме позвали у академске дворане да говорим тачно о томе шта сам радила.
Сада ми све има смисла, јер сам се бавила правим теренским радом. Нисам то тако назвала; то је више било као туга и рад на очувању, поштовању и одржавању културе и биокултуре места и народа коме припадам, али и народа који су ми били учитељи.
Тражила сам, буквално, укус свог детињства. Тако да је свако моје истраживање било више истраживање нечега за чим сам чезнула. Била сам као неко ко је изгубио вољеног/у љубавника и покушава да га обнови кроз његове остатке, зар не? Тако сам почела да сакупљам различите семенке, попут шаргарепе, пасуља, руколе или спанаћа. А онда сам почела да делим ово са светом, и испоставило се да нисам једина љубавница сломљеног срца.
Много људи хода около са сломљеним срцима због свог света који је уништен и који се уништава. Библиотека се сада протеже ван Палестине, и ми водимо, мање-више, глобалну иницијативу на нивоу грађана. Мислим да је то зато што људи, посебно староседеоци и људи који познају бол и угњетавање, разумеју да живимо у времену хосписа, где много тога што волимо умире и намерно се уништава и замењује.
ТИ: То је и лепо и тужно, и постоји толико много нити на које желим да се осврнем. Дакле, почели сте да радите на заштити ових семенки, као и прича, културе и сећања око њих. И нажалост, мораћу да вас вратим у Палестину. Најновија статистика УН показује да је велика већина пољопривредног земљишта у Гази уништена, а оно које није уништено углавном је неприступачно. Осим производње хране, шта тај губитак пољопривредног земљишта значи у смислу губитка историје, културе и знања о вашим прехрамбеним системима?
ВС: Прво: Нисам у послу заштите било чега. Мислим да људи стално причају о томе и сматрам то фасцинантним, јер нас у стварности ово семе штити. Мислим, ми смо ти који треба да једемо. Ми смо ти који треба да удишемо чист кисеоник. И на много начина, у овим временима велике туге, ово семе нас одржава у животу, даје нам наду и чува у себи нашу историју. Зато покушавамо да га размножимо и дамо му простор да расте где год можемо, јер су оно носиоци наше приче.
Друго, није ме брига за УН. Јебем УН, и јебем њихове извештаје. Такође, међународне организације које тврде да брину о људским правима и екологији. Као неко кога често називају екологом, осећам се изданим од стране ових организација. На пример, наша Библиотека семена налази се у Батиру, селу које је на листи светске баштине УНЕСКО-а. И не видим да УНЕСКО покушава било шта да заштити ово место. У ствари, сваког дана имамо нови упад досељеника.
Зато, молим вас, препознајте мој бес, јер је свет потпуно тих, осим људи на локалном нивоу који су попут семена које покушава да преживи у потпуно нестабилним окружењима, од Њујорка до Бурме, па све до где год. Они дижу свој глас, док су све те институције осмишљене да нас држе у тишини.
Доћи ћу до вашег питања о земљишту, али је важно да истакнем да желимо да Библиотека семена буде место слободе, иницијатива да имамо аутономију над нашом храном, али и над нашим духом, нашим умовима, нашим речима. Зато сам увек одбијао сваку подршку владиних институција.
А када говорите о земљишту и масовном уништавању земљишта, па, како ово семе може да преживи? Ово семе, посебно сорте усева које једемо, попут тиквица, парадајза итд., су сорте развијене на невероватно маштовит, креативан и научан начин, у сарадњи са земљиштем, водом и ваздухом. Старе су хиљадама година.
Окра није из Палестине, већ је тамо путовала, тамо је припитомљена и током година припитомљавања постала је веома леп гост (у нашој кухињи), до те мере да имамо оно што називамо „баал окра“, где се „баал“ односи на ханаанско божанство плодности.
До данас, ове сорте које расту без наводњавања називамо „баал“. Ове сорте су научиле и ступиле у односе са земљиштем и рукама људи. Све што данас једемо, ако имамо среће да имамо храну на тањиру, производ је односа између земље, земљишта, људских и нељудских елемената. И зато, када одузмете и уништите земљу и земљиште, уништавате способност да имамо ове односе који омогућавају континуитет.
Очигледно је да се ово уништавање нашег пољопривредног земљишта догодило намерно. Узгред, и то се још увек дешава.
View this post on Instagram
ТИ: Али морамо негде да почнемо, зар не? Ви се овим бавите много дуже него што се ја бавим својим новинарским послом, али моје размишљање је да ако одустанем од онога што радим, пустићу их да победе, било да су то војни диктатори у Бурми/Мјанмару или људи који стављају приватни профит изнад јавних добара у смислу хране и климе. Али дефинитивно сматрам да је оно што радим потпуно неадекватно.
ВС: Знате, не видим Палестину као изоловану причу. То није суштина разлога зашто живим или зашто радим оно што радим. Живимо у врелом свету, не само због пораста температуре, иако је то, наравно, део тога, већ у врелом свету насиља и невиђених мера. Увођење вештачке интелигенције, напредак војне технологије и надзора, и хиперкапитализам у којем живимо учинили су ову планету готово ненастањивом, зар не?
Дакле, не видим шта нам се дешава изоловано од тога. Видим то као микрокосмос.
У ствари, разговарала сам са пријатељем у Палестини пре неки дан, и он је рекао: „Можда смо ми срећници у смислу да, с обзиром на то како идемо у погледу вештачке интелигенције и климатских промена, пакао у којем живимо може изгледати нежно у односу на пакао који би свет могао да види“.
Председник Колумбије је, веома интелигентно, много пута рекао да је Палестина пробни терен. Зато, пазите и пробудите се, свете. За мене и за нас у Библиотеци семена, визија је увек била да можда нећу моћи да променим свет за свог живота, али оно што могу да урадим, колико год могу, јесте да створим више нежних простора у свету и да проширим те нежне просторе колико год је то могуће како би се могли повезати, али и да следећа генерација има нешто. Није се радило о томе: „Ох, ослободићу Палестину“.
