Студенти протестују са транспарентом на којем пише „Наука и јавни универзитет су народна права“. Фотографија: Diario UNO; користи се уз дозволу.

Овај чланак је написао активиста Факундо Родригез у оквиру програма CADE који води Форус (Форус је иновативна глобална мрежа која представља преко 24.000 организација цивилног друштва. Раде на грађанском простору, Агенди 2030, финансирању одрживог развоја, дигиталном управљању, променама моћи, јачању капацитета и још много чему. прим.прев.), Гласови младих за дигитална права и објављује се на страницама Глобалних гласова у оквиру партнерског споразума.

У глобалном контексту где се наша права на протест суочавају са све већим притиском, аргентинско искуство у омладинским манифестацијама, у време протеста Генерације З широм света, нуди перспективу у погледу тога како је организовано савремено учешће младих и како може изаћи из „таме грађанског простора“.

Протест универзитета у Аргентини започео је 2024. године, у првој години владе Хавијера Милеја, а иповод су биле мере штедње, инфлација и смањење буџета за јавно високо образовање, што је угрозило историјску улогу јавних универзитета као мотора друштвене мобилности. Више од годину дана касније, они се сада спајају са новијим покретањима која одражавају дубље генерацијске забринутости о родној правди, једнаком приступу знању, друштвеној мобилности и будућности јавних институција.

За разлику од покрета у ранијим деценијама, протести које предводе млади у Аргентини све се више организују дигитално путем платформи попут ТикТока, Инстаграма и Вотсапа, а не путем синдиката или политичких странака. Маршеви федералних универзитета из априла 2024. — који су поновљени у октобру — брзо бу се проширили путем хаштагова као што је #MarchaFederalUniversitaria (#МаршевиФедералнихУниверзитета), које координишу студентске групе и отворене мреже широм земље.

Одбрана јавног образовања постала је централна. Овај покрет покреће генерација, свесна како недовољно финансирање јавних универзитета директно утиче на њихов приступ квалитетном високом образовању.

У недавним масовним маршевима у одбрану универзитета, фактор „органичености“ је поново био очигледан. Масовно учешће није било искључиво захваљујући студентским или синдикалним организацијама („органским“), већ и десетинама хиљада независних студената, неактивиста, који су се осећали индивидуално позвани да се придруже. Организација ових протеста комбиновала је уличне акције са бројним иницијативама на друштвеним мрежама (ТикТок видео снимци, X теме, графички садржај) како би се подигла свест о овом проблему.

17. септембра 2025. године, десетине хиљада људи марширале су у Буенос Ајресу захтевајући обнављање финансирања јавних универзитета и педијатријског здравља као део ширих протеста против мера штедње усмерених на образовање и здравство. Објаве и позиви на друштвеним мрежама поркетали су користећи слогане попут „Nuestro futuro no se veta” (На нашу будућност се не може ставити вето“), повезане са планом протеста.

Демонстрант држи знак на којем пише „Универзитет за народ“, у Ентре Риосу, Аргентина. Фотографија ; користи се уз дозволу. 

Недавни подаци из иницијативе ЕУ СЕЕ указују на тренд у коме се нове генерације покрећу кроз хибридне моделе где традиционални и дигитални механизми учешћа коегзистирају са децентрализованим, хоризонталним и експлозивним облицима грађанске акције.

Истовремено, притисак на грађански простор, организације цивилног друштва, поларизација и кампање дезинформација обликују учешће. Али ниједан облик грађанског учешћа није статичан, и широм региона видимо како се појављују нови начини протеста: међугенерацијске коалиције, дигитално посредоване кампање и акције које воде млади, а које комбинују онлајн мобилизацију са присуством на улици.

Генерација З, они рођени од краја 1990-их до почетка 2010-их, сада представљају отприлике једну четвртину становништва Латинске Америке, односно око 160 милиона младих људи — једног од свака четири Латиноамериканца. Као дигитални домороци, развили су нове облике парасоцијалног ангажовања на мрежи, делећи кључне проблеме: климатску кризу, друштвене, родне и економске неправде и повећане економске притиске.

Протести младих у Аргентини, посебно они генерације З, функционишу по овом моделу деловања – моделу где се улице и друштвене мреже не такмиче, већ се међусобно појачавају и допуњују. Иако ови покрети наслеђују тактике од традиционалног активизма, они их реинтерпретирају својом логиком.

За разлику од мобилизација које воде традиционални актери, као што су синдикати или политичке странке, које прате неорганску, хијерархијску и планирану структуру, учешће младих је често много мање структурирано, више индивидуално и подстакнуто специфичним догађајима који генеришу масовно ангажовање. Ипак, ови млади актери такође сарађују са традиционалним структурама, које пружају политичку и организациону подршку покретима.

„Успели смо. То је закон!“ Аргентина је 2020. године усвојила закон којим се дозвољава прекид трудноће. Фотографија: Иро Босеро на Wikimedia Commons (CC BY-SA 4.0).

„Зелени талас“

Кампања за легалан, безбедан и бесплатан абортус, у оквиру покрета Marea Verde (Зелени талас), око 2015. и 2020. године, веома је илустративна за ову динамику. Иако је постојала централна координација кроз националну кампању, оно што је осигурало њен успех и масовну привлачност била је друштвена динамика која је постала аутономна и органска.

Покрет Ni Una Menos („Ни једна жена мање“) је посебно ујединио милионе у супротстављању сексистичком, мачистичком насиљу из 2015. године. Твит је претворен у слоган и вирални хаштаг, ширећи се друштвеним мрежама и трансформишући се у масовни покрет. Генерација З и миленијалци не само да су ширили поруку онлајн, већ је дошло и до огромног покретања офлајн. За многе младе Аргентинце, покрет је био кључна улазна тачка у феминизам, инспиришући њихово учешће не само у антифемицидним маршевима већ и у сродним кампањама као што је успешна борба за репродуктивна права. Покрет је постао феномен културног идентитета.

Овај талас је деловао истовремено на два фронта. На улицама, кроз масовне протесте, „pañuelazos” (демонстрације зелених марама), и бдења која су показивала физичку снагу и територијално присуство. А на друштвеним мрежама, зелена марама је постала симбол и континуирани генератор садржаја, едукујући, вршећи притисак на представнике и обликујући медијску агенду.

Иста дигитално вођена динамика обликовала је и друге међугенерацијске и интерсекционалне протесте. У октобру 2025. године, хиљаде људи се окупило у Буенос Ајресу захтевајући правду за три младе жене чија су мучења и убиства емитована на мрежи. У оба случаја, млади људи у Аргентини користе алате своје генерације да трансформишу онлајн бес у колективну акцију у стварном свету, утемељену у повезаности и брзом покретаљу.

Политички контекст је пресудан. Период 2015–2021. обележио је врхунац феминистичке борбе, која је успела да генерише јавну дебату и обезбеди репродуктивна права, борећи се против насиља заснованог на полу и фемицида у центру националне агенде. Тренутни политички период у Аргентини настоји да ограничи неке од ових дискусија.

У међувремену, наслеђе Мајки и Бака са Плаза де Мајо и даље обликује данашње покрете у земљи. Током државног удара (1976–1983), ове жене су изашле на улице захтевајући безбедан повратак својих несталих синова, ћерки и унучади – циљ који траје до данас.

Милеијина влада је, међутим, покушала да поништи аспекте феминистичке агенде, смањујући институционалну подршку родним политикама, укидајући финансирање програма и доводећи у питање легитимитет феминистичких захтева.

То је довело до многих других покрета повезаних са економском, социјалном и еколошком равноправношћу, као и до обновљене хитности државне одговорности. Феминистички покрети су такође активни и настоје да поврате замах у овом контексту.

Контекстуална промена

„Извините због проблема, борим се за своја права“: студентски протест у Ентре Риосу. Фотографија: Факултет за социјални рад/Одељења за институционалну комуникацију Универзитета; користи се уз дозволу.

Ова логика покретања грађана, иако поседује своје одређене карактеристике, има преседан у другим провинцијама и контекстима. У Ентре Риосу, протести за заштиту мочвара и река су централна карактеристика јавне агенде, обликоване посебно географијом региона, са његовим бројним слатководним каналима и мочварама.

Иако нису толико великих размера или вођени младима као Зелени талас, ови покрети деле особине самоорганизације. Они се такође надовезују на кључни историјски преседан у провинцији: масовни отпор грађана Гвалегвајчуа против покретања фабрике целулозе UPM-Kymmene Oyj (UMP) (раније Ботнија), која је показала способност цивилног друштва да се одрживо организује ван традиционалних структура.

Највећи изазов овог хибридног модела је ризик од чисто симболичког или перформативног активизма: илузије да је дигитални активизам (објављивање приче, потписивање онлајн петиције) сам по себи довољан, замењујући колективну акцију на терену.

Сами омладински покрети показују да јавност и улица остају централни и незаменљиви. ЛГБТ+ марш поноса, који покреће стотине хиљада људи широм аргентинских провинција сваког новембра од 1992. године, у знак сећања на оснивање Нуестро Мундо, прве ЛГБТ+ организације у Латинској Америци 1967. године, доказ је тога. Иако би могао да постоји као дигитални догађај, физичко окупљање, прослава тела у јавном простору и демонстрација бројева остају незаменљиви политички чинови.

Будућност покретања Генерације З у Аргентини не делује као чисто дигитална или чисто аналогна. Дешава се из два правца: друштвене мреже за организовање, подизање свести и изградњу идентитета; улице за вршење притиска, и оне чине колективну снагу видљивом и материјализују промене.

Одрицање од одговорности: Ову публикацију је суфинансирала Европска унија. Њен садржај је искључива одговорност Факунда Родригеза и Форуса и не одражава нужно ставове Европске уније