Slika Ileanaruavi u Pixabay. Slobodno korišćenje uz licencu sa Pixabay-a.

Napisala Frida Ibara

Na vrhovima Ćiapasa, u Meksiku, gde zelene padine obavija izmaglica, moja baka i dalje živi u maloj seoskoj zajednici gde je odgajila svoju porodicu. Nikad nije naučila ni da čita ni da piše.

Kao tinejdžerka, moja majka, odlučna u nameri da nastavi školovanje, napušta selo da bi pohađala školu u obližnjem gradu. Bilo je to teško putovanje na koje se malo koja devojčica mogla otisnuti u to vreme.

Ja sam odrasla uz privilegije koje moja majka i baka nisu imale: obezbeđeno školovanje, pristup knjigama, pa čak i internetu. Ovaj generacijski skok od nepismenosti do pristupa tehnologiji daje smisao svemu što radim. To je kompas koji me vodi u uverenju da devojčice u Ćiapasu mogu da koriste tehnologiju ne samo za učenje, nego i za liderstvo.

Mnogo toga je u igri. Ćiapas je jedna od najsiromašnijih saveznih država u Meksiku. Prema Nacionalnom Savetu za evaluaciju politike društvenog razvoja (CONEVAL), u Meksiku, 74.2% populacije živi u siromaštvu, a od toga 46.5% u ekstremnom siromaštvu. Procenat učešća žena u radnoj snazi je formalno malo iznad 31%, znatno manje od nacionalnog proseka, koji iznosi 45%. Većina žena radi neformalno u proizvodnji za sopstvene potrebe ili prodaji na malo, zbog čega zarađuju oko 5200 pezosa mesečno (oko 260 dolara) bez beneficija i sigurnosti na radu.

Nepismenost je značajna prepreka. Na državnom nivou, brojke variraju između 16 i 17 posto, ali među starosedelkinjama dostižu 25–30%. Približno 28% stanovnika Ćiapasa govore autohtonim jezicima, kao što su cocil, tzéndal y chol, ali većina obrazovnih i digitalnih resursa je na španskom, što stvara veliki jezički jaz, i ponekad utiče na to da se učenici udalje od svog kulturnog nasleđa.

Prodor interneta u ruralne zone Ćiapasa beleži najmanje stope u Meksiku: samo 35% ruralnih domaćinstava imaju pristup internetu, u poređenju sa 75% u gradskim sredinama. Mnogi centri u zajednici zavise od zastarelih računara i nestabilnog snabdevanja električnom energijom, koju ponekad potpomažu solarni paneli. U nekim selima, 20 ili više učenika radi na jednom računaru.

Nasilje doprinosi većim ograničenjima. Godine 2024, Observatorio Feminista (Feministička opservatorija) je registrovao 197 nasilnih smrti žena u Ćiapasu, uključujući 63 potvrđena femicida. Ove pretnje otežavaju devojčicama bezbedan odlazak u školu ili učestvovanje u vannastavnim aktivnostima.

Neke inicijative se bave ovim ograničenjima. Program Low-Tech (Niskotehnološki program), koji finansira UNICEF, pruža seoskim učiteljima visokokvalitetne planove nastave pogodne za mobilne uređaje. Tecnolochicas je program koji uči devojčice uzrasta od 12 do 17 godina programiranju, robotici i drugim veštinama iz oblasti nauke, tehnologije, tehnike i matematike. Učesnice poboljšavaju svoje digitalno znanje za 60%, i na kraju imaju više samopuzdanja i veće aspiracije ka karijerama u tehnološkom sektoru. Njihovi projekti obuhvataju raspon od veb dizajna do veštačke inteligencije, iz rodne perspektive.

Integrisanje autohtone kulture u digitalno obrazovanje takođe je dalo rezultate. Predavanje ujedno materijala iz prirodnih nauka, tehnologije, tehnike i matematike na lokalnim jezicima poboljšava pamćenje, i takođe budi osećaj kulturološkog ponosa, osnovni faktor za ostanak devojčica u školi. Primer je nedavna inicijativa  Sekretarijata za javno obrazovanje Meksika da se 180 novih udženika prevede na 20 autohtonih jezika, a koja ima za cilj da podstakne inkluziju u obrazovanju i kulturološki ponos.

Četvrti talas feminizma u Meksiku, oličen u liderstvu mladih i digitalnom aktivizmu, našao je plodno tle u Ćiapasu. Devojčice koje uče kodiranje prave veb sajtove za kolektive za prava žena, organizuju kampanje preko društvenih mreža protiv nasilja u porodici i analiziraju podatke o femicidima kao potporu za svoje zalaganje.

Ove saradnje između organizacija zajednice i mladih koji poseduju tehnološka znanja su tih, ali odlučan otpor sistemskim nejednakostima, naglašavajući da očuvanje kulture i napredak mogu ići ruku pod ruku.

Istraživanja Svetske banke sugerišu da bi konstantno ulaganje u digitalno obrazovanje u ruralnim područjima moglo da smanji nepismenost u Ćiapasu za 10% za deset godina. Uz više lokalnih tehnoloških centara, devojčice bi predvodile ekonomski razvoj preko firmi, kooperacija i kulturoloških projekata, bez napuštanja svog zavičaja.

Ali bez dugoročnog finansiranja i normativne pomoći, siromaštvo i rodno nasilje  će se nastaviti, ograničavajući mogućnosti, digitalni jaz će se produbiti, i još jedna generacija žena će biti izuzeta iz digitalne ekonomije.

Budućnost ovih devojčica zavisi od stvaranja prostora u kome žene mogu da ostvare svoje snove, dele svoja znanja i oblikuju budućnost Meksika. Ona započinje prepoznavanjem i poimanjem specifičnih problema sa kojima se susreću žene, na koje sledi empatičan i efikasan odgovor. Samo sledeći ove korake, devojčice će zaista moći da otključaju svoj potencijal i izgrade pravednije i naprednije društvo.

Mislim na svoju baku, čiji je svet bio ograničen zbog nepismenosti, i na svoju majku, koja je napustila dom da bi nastavila školovanje. Sada, vidim da se devojčice u Ćiapasu penju na lestvici koja je mojoj porodici bila nepristupačna. Lestvica je krhka, ali je gradimo prečku po prečku.