Прошлог лета, током посете пријатеља у Савани, у Џорџији, моју пажњу је одмах привукло оно што је изгледало као култна Бети Герхарда Рихтера — осим што је у овој верзији мачка била усред скока преко композиције. Дело, америчког уметника Марка Дениса, истицало се међу изванредном колекцијом савремене уметности због своје суптилне необичности и тихе провокације.

Тај сусрет је пробудио моје интересовање за Денисово дело. Овај разговор настаје из тог тренутка препознавања, из сусрета са уметником који, славећи чин виђења, подсећа нас да је највиши позив уметности можда буђење чуда у свакодневици.

Рођен 1974. године у Денверсу, Масачусетс, Марк Денис је стекао диплому основних студија у Тајлер школи уметности и архитектуре на Универзитету Темпл у Филаделфији и мастер студије на Универзитету Тексас у Остину. Са седиштем на Менхетну, са студијем такође у Монтклеру, Њу Џерзи, Денис је изградио препознатљиву каријеру која премошћује класично мајсторство са савременом духовитошћу. Његове слике су представљене у часописима ArtNews, Art in America, Vulture, и Whitehot Magazine of Contemporary Art, између осталих. У претходним интервјуима, говорио је о томе како су сећања из детињства, путовања и рана фасцинација природом обликовали његову уметничку визију.

Денисов рад је утемељен у хиперреализму: педантно изведене уљане слике које се позивају на старе мајсторе, а истовремено уносе хумор, иронију и модерну напетост. У његовој уметности, хумор функционише и као критика и као шарм; животиње, цвеће и разиграни гестови попут мачке која скаче преко Каравађа уносе осећај виталности у свечане иконе историје уметности.

Денисове слике су приступачне, али и интимне, позивајући гледаоце на дијалог између мајсторства и радости. У савременом свету уметности, често удаљеном од јавних емоција, његово поштовање живота, природе, животиња и смеха ствара дела која су истовремено софистицирана и дубоко људска. Спајањем ремек-дела са хировитим новим елементима, он даје публици разлог да застане, осмехне се и поново замисли шта историја уметности данас може да значи.

У овом интервјуу за Глобалне гласове, Денис размишља о својој најновијој изложби, еволуцији своје Серије цвећа, свом приступу хиперреализму и хумору, како актуелни догађаји обликују његову креативност и својим размишљањима о успеху и улози уметности у доба вештачке интелигенције.

Следи извод из интервјуа: 

Омид Мемаријан (ОМ):  У делу „Три Јеврејина улазе у бар“ Џери Салц је написао да ваше хасидске фигуре „истискују слику … као да не гледају у прошлост већ у будућност“. Која је ваша филозофија у кооптирању познатих дела попут Манеовог „Бара у Фоли Бержеру“ и какав дијалог се надате да ћете покренути између ваших слика, западне историје уметности и питања идентитета?

Марк Денис (МД): Моје намере као уметника су скоро увек биле да створим простор у слици у који се гледаоци могу уклопити, тако да не само да гледају дело, већ да буду, у извесном смислу, активни учесници у искуству.Ја то називам „невидљивим предњим планом“. Што се тиче канона западне уметности, мој рад интегрише старе мајсторе у савремене окружења како би детаљно приказао однос између класичне уметности и окружења и климе у којој живимо у данашњем свету. Моја општа намера је да реконцептуализујем прошлост и садашњост заједно како бих створио нешто ново.

ОМ:  Ваше детињство, путовања и животна искуства мора да су обликовали ваш визуелни сензибилитет и приче које причате. 

МД: Моја сопствена сећања из детињства, баш као и сећања која градим са својом децом (сада тинејџерима), кључна су за мој континуирани развој као уметника. У великој мери се ослањам на своја сећања јер су она уткана у моје лично ткиво. Сећам се мноштва лекција и искустава из уметничке школе – од мог палачког, интензивног интересовања за старе мајсторе, док су многи моји колеге из разреда били заинтересовани само за савремену уметност, до експериментисања са широким спектром медија, само да би ме одвеле до уљаних боја и методологија старих мајстора.

Такође сам живео у Риму у оквиру програма у иностранству преко Уметничке школе Тајлер, Универзитета Темпл, и био сам одушевљен са толико радова који су ме визуелно погодили и ментално завели. То је било искуство које ме је навело да разумем не само технике сликања Каравађа, Рафаела, и Тицијана (током мог једномесечног боравка у Венецији), већ и како да интерпретирам старију нарацију у новије концепте.

ОМ: Хиперреализам захтева запањујућу прецизност, контролу и пажњу посвећену детаљима. Зашто сте изабрали ову технику у односу на друге (апстракцију, експресионизам, итд.)?

МД: Одувек су ме фасцинирале животиње, дрвеће, биљке, цвеће итд., у основи облици природе, још од детињства. Желео сам да нацртам много ствари — од гуштера и жаба, преко биљака и цвећа, до веверица и зебри — а мој циљ је био да их прикажем што аутентичније и реалистичније како би гледаоци одмах препознали и поистоветили се са мојом темом. Веома сам се трудио да ухватим облик, форму, вредност, тон итд., како бих ухватио све што сам гледао, и то ме је природно довело до хиперреализма као стила којим бих прецизно изразио лепоту природе у свом раду. И даље ми је важно да ствари буду како треба пре него што се превише ослободим. На крају, нисам фотореалиста и не ослањам се у потпуности на фотографије као референцу или инспирацију, а за мене је узимање креативне слободе и померање граница веома важно.

ОМ: Конкретно за серију „Три Јеврејина улазе у бар“, која је била ваша идеја иза супостављања хасидских фигура са Манеовим „Баром у Фоли Бержеру“? Како сте осмислили композиције? Како видите напетост између ритуалних/религијских кодекса хасидских фигура и секуларне модерности коју представља Мане, и какве реакције се надате да ћете изазвати?

МД: Истражујем и предајем о Холокаусту више од 20 година, са фокусом на уметничка дела затвореника у нацистичким концентрационим логорима. Током мог истраживања, појмови јеврејског хумора појавили су се од пре Другог светског рата до периода после Холокауста, када су многи Јевреји дошли у Америку и успели као стендап комичари или комичари у Холивуду. Хумор је укорењен у нашем ДНК. И да будем искрен, верујем да и ја могу бити смешан, па, понекад, свакако! Желео сам да створим опус који је, у сваком погледу, дубоко заронио у моје порекло и породично стабло, а хумор је велики део тога.

Мислио сам да ће премиса или инфраструктура моје идеје бити најстарија шала на свету – рабин, свештеник и будистички монах улазе у бар… или рабин, свештеник и имам улазе у бар… или, па, схватате – тројица од кога год да уђу у бар. Одабрао сам да то буду три Јеврејина пошто је рад о мени, и изабрао сам најпознатију слику бара као сцену! То је комично злато! „Злато, Џери, злато!“ Ако знате, знате. Рекао бих да је ова серија „Три Јеврејина улазе у бар“ била „баш, баш, прилично добра“. Опет, ако знате, знате.

ОМ: Џери Салц описује изложбу као „шалу, у реду. Али да ли је смешно?“ Такође каже да му се слике не свиђају нужно, али да не може да престане да размишља о њима. Каква је ваша реакција на такву амбивалентност у критици? Како обрађујете похвале, критике или помешане одговоре, првенствено када се задржавају на естетским наспрам идеолошких димензија?

МД: Поштујем све повратне информације; на крају, ниједан уметник не може да контролише реакције на свој рад, већ једноставно да води или наговештава конкретан одговор – и чак је то претерано.Мој рад је широко отворен за тумачење, а Џеријева реакција је била аутентична и заправо искрена. Он је човек као ја и не мора да „воли“ рад; његова идеја да призна да не може да престане да размишља о њему је заиста сјајна, а похвала из друге перспективе – веома јеврејски начин сагледавања ствари саме по себи, иначе. Да одговорим на ваше питање у ширем смислу, волим похвале и ценим свакога ко одвоји време да стане испред мог рада. У ширем смислу, без намере за каламбуром, све се враћа на оно што смо научили одрастајући, било од родитеља или бака и дека… а то јест, ако немате ништа лепо да кажете, немојте ништа рећи. Само идите даље.

ОМ: Узимајући у обзир актуелне догађаје – друштвене, политичке, верске и културне – да ли се сада дешава нешто што је директно утицало на ваш рад у скорије време? Како видите свој креативни процес као одговор на те догађаје или отпор?

МД: Живимо у све контроверзнијим временима и мени је, као јеврејском уметнику, важно да представим не само своје наслеђе, већ и своје савремено разумевање јудаизма, јер то није нешто што видим одражено. Што се тиче климатских промена, о чему много размишљам, сигуран сам да се неки од мојих радова дотичу сталног уништавања наше прелепе планете. Нисам увек свестан шта ће се појавити у мом раду, имајте на уму. Често, више него не, људи виде ствари које мени нису пале на памет, и то је веома важан и забаван елемент у реакцијама на моју уметност. Волим да чујем шта други виде и осећају у мом раду.

ОМ: Шта за вас као уметника значи „успети“? Да ли је то видљивост, признање, новчана награда или нешто дубље? А у вашем случају, након „две деценије као аутсајдера у свету уметности“, како је један критичар рекао, како се променило ваше разумевање успеха?

МД: Успех ми је увек био релативан у свакој фази моје каријере, чак и као детету које је цртало птице и гуштере поред базена, одрастајући четири године у Порторику. Да сам имао циљ на уму, тежио бих му и дао све од себе да га постигнем. Направио сам много неуспешних уметничких дела у свом животу. Направио сам и много успешних уметничких дела, и данас сам иста особа као што сам био као дете. Дајем све од себе у времену које ми је дато и осећам да још увек нисам направио своје најбоље дело. Свакој слици приступам одлучан да је учиним бољом од претходне. За сада је све у реду.

ОМ: Питање вештачке интелигенције и уметности је све значајније. Како видите утицај напретка у вештачкој интелигенцији (у генерисању слика, алатима који симулирају стил или композицију) на уметнике који раде са хиперреализмом, са занатством, са мајсторском техником?

МД: Мој одговор на ово је једноставан и мало сам размишљао о томе, али сам прилично сигуран, знајући оно што знам о старим мајсторима, да би Леонардо да Винчи, Каравађо, и Вермер данас били ту, користили вештачку интелигенцију. И ако се не варам Вермер и Да Винчи су заправо имали преко 300 каталошких скица у својим архивама о начинима изградње камере обскуре. У суштини, технологију су креативци увек прихватали! Дакле, то је то.

ОМ: Међу вашим најславнијим делима су ваше хиперреалистичне мртве природе, цветни букети и ваши фигуративнији/портретни радови. Можете ли да изаберете неколико својих омиљених радова (прошлих или садашњих) и кажете нам шта их је учинило посебним за вас?

МД: Ха! Какво питање. Не пита ме ко ми је омиљено дете, јер су ми деца подједнако омиљена заувек, већ ме одређени моји радови другачије доживљавају. Све у свему, моји омиљени радови су они које стварам у свом студију, који на свеж и узбудљив начин репрезентују моје класичне теме мртве природе, цветних букета и референци на историју уметности. Ови нови радови могу се видети на предстојећим сајмовима: Art Basel Miami Beach и Untitled in South Beach, Miami, у децембру 2025. и Art Singapore у јануару 2026. Кад смо већ код 2026. године, мој најновији рад ће такође бити део две предстојеће самосталне изложбе: Anat Ebgi Gallery у Лос Анђелесу, чије је отварање заказано за фебруар 2026. године, како би се поклопило са Frieze-ом, Лос Анђелес, и галерија Harper у Њујорку, чије је отварање заказано за прву недељу септембра 2026. године, како би се поклопило са The Armory Show у Њујорку. Означите у својим календарима.

ОМ: Портретизам има дугу историју отелотворења лепоте и моћи. У својим портретима, како балансирате или створити напетост између то двоје; како лепота служи моћи или моћ поткопава лепоту? 

МД: Мој кредо као сликара је увек био да привучем пажњу и заведем ум. Не размишљам превише о лепоти и моћи; верујем свом инстинкту. Медицинска открића у вези са цревном биосфером и идеја да црева имају сопствени мозак или ум су тачна, барем по мом мишљењу. То је требало да буде помало смешно, али је у великој мери валидно, јер се у великој мери ослањам на свој инстинкт да води мој креативни рад.

ОМ: Ваша Серија цвећа је запањујућа у својој бујности и готово хипнотичкој привлачности. Шта вас привлачи цвећу као теми? 

МД: Универзалност цвећа као везе са људским значајним тренуцима је стално моје интересовање одувек, од када сам први пут закачила корсаж на састанку са матуром, до искуства са цвећем на венчањима, сахранама, бар и бат мицвама, крштењима, Дану заљубљених, рођењу, смрти итд. – листа је бескрајна. Као уметник који посећује музеје још од студирања уметности, увек су ме привлачиле слике „Memento Mori” и „Vanitas” и то интересовање само јача. У дубини душе, верујем да свету треба више цвећа.

ОМ: У једном од ваших познатих присвојених дела, насликали сте мачку која скаче преко Каравађове слике, под називом „Чинија воћа“. Која је била идеја иза тог геста разиграног поремећаја? Шта мислите да се дешава када додате хумор, иронију или чак мало хаоса у разговор са канонским ремек-делима?

МД: Као што сам рекао, могу бити смешан и често у своје слике уносим свој смисао за хумор, или како би други рекли, свој смисао за сарказам, духовитост или иронију. У сваком случају, волим свој смисао за хумор и уживам да га повремено пустим да се увуче. За ову конкретну слику, замислио сам кућну мачку која се нађе на путу Каравађа док ради, вероватно у нечијем подруму, и мачка га случајно наиђе и одлучи да уради оно што мачке раде, а резултат је била моја слика мачке која прескаче.

То је кратак тренутак који доноси осмех на лице. Нешто веома важно за мене као човека. Не постоји већа сила од љубави, која увек долази са осмехом и смехом.