Протест на Видовдан, 28. јун 2025, у Београду. Фотографија: Машина, преко Викимедијине заједнице (CC-BY-SA 3.0).

Ову анализу Наташе Станојевић је првобитно објавио Центар за међународне и безбедносне послове (ЦМБП), део регионалне иницијативе Центра за борбу против дезинформација Западног Балкана. Глобални гласови поново објављују уређену верзију као део партнерског споразума.

Протест одржан 28. јуна ове године у Београду, на српски национални и верски празник, Видовдан, представљао је кулминацију вишемесечног незадовољства грађана политиком власти и системским проблемима у друштву.

Видовдан је дубоко укорењен у националној историји и колективном памћењу и често се користи као симбол политичке и моралне борбе. У овом случају, студенти и други грађани су изабрали датум како би подвукли озбиљност својих захтева за одговорно управљање, позвали на ванредне изборе и заложили се за суштинске институционалне реформе.

Према проценама, протест је окупио око 140.000 људи, што га чини једним од највећих политичких окупљања у последњој деценији. Сама величина одзива одражава дубоку друштвену фрустрацију и осећај да су институционални механизми за изражавање незадовољства потпуно заказали. Међутим, док су захтеви организатора били јасно дефинисани – борба против корупције, институционална одговорност и демократизација система – провладини медији су конструисали потпуно другачију слику.

Уместо извештавања заснованог на чињеницама, јавна сфера је била преплављена сензационалистичким насловима и тврдњама усмереним на делегитимизацију протеста и криминализацију учесника. Студентски покрет и грађани нису приказани као заговорници демократских вредности, већ као претња стабилности државе. Ова стратегија криминализације, типична за ауторитарне режиме, омогућила је властима да оправдају употребу силе и појачају репресију.

Провладини медији у Србији систематски користе лажне и манипулативне наративе како би дискредитовали легитимне грађанске протесте и нормализовали репресивне одговоре државе. Анализа показује да кључне пропагандне тактике укључују етикетирање учесника, манипулисање догађајима, конструисање слике страног непријатеља и величање полицијских снага. Ове праксе имају дугорочне последице по демократске процесе и слободу изражавања.

Инструменти пропагандног наратива

Једна од најчешће коришћених стратегија била је употреба пежоративних етикета. Организатори и учесници нису називани студентима или грађанима, већ „блокадерима“, „хулиганима“ и „терористима“.

Наслов у таблоидном листу Информер, „Антихулиганска операција у центру града: Погледајте како изгледа хапшење блокадере“, илуструје како је полицијска интервенција представљена као неопходна и легитимна, док су грађани криминализовани. Термин „терористи“ носи посебно јаке конотације, сугеришући екстремизам, иако су протести били мирне природе.

Слика чланка са сајта Novosti.rs под насловом „Мостови и цео град под опсадом: Нови паклени план блокадера терориста, хоће крв и мртве на улицама!“. Поштена употреба.

Медији су широко ширили наративе о наводном „пакленом плану“ демонстраната. Наслови попут „Мостови и цео град под опсадом: Нови паклен план терориста блокаде, желе крв и мртве на улицама!“ стварају атмосферу страха и сугеришу неизбежну ескалацију у насиље. Ове неосноване тврдње служе мобилизацији лојалне базе бирача владе и легитимизују репресивне мере. Реторика о „крви на улицама“ и „опасности по грађане“ не само да криминализује учеснике протеста већ их и представља као претњу националној безбедности.

Провладин дискурс је демонстрантима приписао циљеве , као што су „уништење државе“ и „свргавање председника“. Ове тврдње нису засноване ни на каквим документима или јавним изјавама организатора, чији су захтеви били усмерени на побољшање безбедности, борбу против корупције и обезбеђивање политичке одговорности. Увођење оптужби за „издају“ и „сарадњу са непријатељима“ део је ширег модела политичке пропаганде у којем се друштвени отпор приказује као завера против националних интереса..

Док су провладини медији инсистирали на слици насилних демонстрација, стварни догађаји говоре другачију причу. Према извештајима независних медија и организација за људска права, већина протеста је била мирна. Ово је потврдио и Савет Европе.

Неколико инцидената који су се догодили десили су се тек након полицијске интервенције, током које је употребљена прекомерна сила. Хапшења или притварања стотина људи, заједно са документованим случајевима физичког злостављања, јасно показују да је државна репресија била доминантна динамика. Овај јаз између медијског наратива и емпиријских чињеница је класичан пример технике уоквиривања — селективног представљања стварности ради обликовања јавног мњења.

Шири политички контекст и наратив о спољном непријатељу

Посебно је забрињавајућа стратегија повезивања протеста са наводним спољним непријатељима, у овом случају, Хрватском. Одређени таблоиди и политичари сугерисали су да су организатори протеста били инструменти у рукама хрватских обавештајних структура и да је њихов циљ дестабилизација Србије. Ове тврдње немају чињеничну основу, већ служе јасној пропагандној сврси: да изазову историјске тензије и искористе националне стереотипе како би створили осећај претње међу грађанима. (Непријатељства између Србије и Хрватске имају дубоке корене у њиховим националним наративима. Ове тензије су почеле током Османског царства  када су аустријске власти населиле многе српске избеглице у Хрватској. Анимозитет се интензивирао током Другог светског рата када се Хрватска придружила силама Осовине, а учврстила се током ратова који су пратили распад Југославије. Овај период је кулминирао операцијом Олуја, која је резултирала бегом већине Срба из Хрватске.)

Коришћење Хрватске у овом наративу има двоструку функцију: прво, мобилизација патриотских осећања; сугеришући да су протести повезани са „непријатељском државом“, влада појачава своју слику браниоца националних интереса. Друго, дискредитује опозицију и грађанске иницијативе; приписујући „страни утицај“ протестима, влада делегитимише њихове циљеве и скреће пажњу са унутрашњих проблема као што су корупција и слом институција. Ова реторика се ослања на добро познати модел „конструисања страног непријатеља“, који, према теорији политичке комуникације, служи за хомогенизацију бирачког тела и оправдање ауторитарних пракси.

Посебно алармантан сегмент пропагандне кампање тиче се повезивања протеста са питањем Сребренице. (Масакр муслиманског становништва у Сребреници и околним подручјима 1995. године који је починила Војска Републике Српске често експлоатишу и националистичке и антизападне фракције у Србији. Слично наративима који поричу Холокауст, дискусије о Сребреници крећу се од потпуног порицања до узнемирујућих дебата о броју жртава, њиховој националности и употреби термина попут „неопходна војна акција“ и „колатерална штета“. Током протеклих 15 година, свако ко не подржава ове наративе је у званичном политичком дискурсу означен као „издајник“ или „западни агент“.)

У чланку Информера под насловом „Сами се офирају! Ово је блокадерска политика: Оптужују Србију за непостојећи геноцид у Сребреници“, студенти су оптужени да се „слажу са оптужбама које Србе жигошу као геноцидну нацију“. Ова нарација покушава да помери фокус са захтева за демократизацијом на национално питање, стварајући утисак да протести имају „антисрпску агенду“. На овај начин, грађански отпор се криминализује кроз манипулацију једним од најемотивнијих питања у јавној сфери.

Сличну реторику користи и портал Васељенска у чланку „Блокадери хоће да Србе прогласе за геноцидан народ: избори, па влада која ће признати геноцид у Сребреници.“ Ове тврдње су одсутне из било каквих званичних захтева организатора, али њихова функција је јасна: да дискредитују протесте повезујући их са наводним плановима за „издају националних интереса“. Тако, влада конструише наратив у коме студенти нису само „хулигани“ већ и агенти опасних идеолошких и политичких пројеката.

Наратив насупрот објективним чињеницам

Дугорочно гледано, такве праксе доводе до консолидације ауторитарних образаца владавине. Када се свака критика представника режима означи као „издаја“ или „тероризам“, простор за демократски дијалог нестаје. Ово не само да делегитимише протесте већ и поткопава фундаменталне вредности на којима почивају модерна демократска друштва.

Ова анализа медијског наратива који окружује протесте поводом Видовдана показује да провладини медији делују као пропагандни апарат чија је примарна функција очување политичке моћи, а не информисање јавности. Ширењем искривљене перцепције грађанског отпора, конструисањем насилних сценарија и измишљањем страних непријатеља, власти успевају да делегитимишу валидне друштвене захтеве и оправдају репресивне мере. Таква стратегија може стабилизовати режим на краћи рок, али на дужи рок, она еродира темеље демократије и води ка даљим политичким и друштвеним кризама.