Масуд Хајун, „Мука ми је од гада, узећу козу“, 2024. Акрил на платну, [91,4×121,9цм]. Фотографија љубазношћу галерије Ларкин Дуреј, Лондон.

Критичари су похвалили емоционалну кохерентност изложбе и смео хумор, уоквирујући је као декларацију припадности и одбијање да се дозволи да системи брисања дефинишу арапски идентитет. Хајунова платна се одвијају попут филмских сцена: живи и мртви, иконе арапске кинематографије и замишљени преци, сви насељавају палету боја која чини духове видљивим.

Одрастао у Лос Анђелесу са бабом и дедом, Хајун је наследио њихове приче о „Заман ал-гамелу“, златном добу арапске кинематографије, заједно са живим теретом колонијалних хијерархија. Његова бака, која је почела да црта фантастична бића пред крај живота, оставила му је осећај да је препород увек могућ. Оплакујући губитак и сналазећи се у самоћи пандемије, Хајун је прешао са каријере у новинарству и ауторству, укључујући и своју хваљену књигу „Кад смо били Арапи”, на сликарство као свој централни уметнички језик.

Масуд Хајун, „Животни нектар“, 2024. Акрил на платну, 76,2×101,6цм. Фотографија љубазношћу галерије Ларкин Дуреј Лондон.

У наставку су одломци из интервјуа. 

Масуд Хајун, „Анатомија рације“, 2025. Акрил на платну, 101,6×76,2цм. Фотографија љубазношћу галерије Ларкин Дуреј, Лондон.

Омид Мемаријан (ОМ): По вашем искуству, како се писање и сликање разликују у олакшавању повезивања са вашим идентитетом и наслеђем? 

Масуд Хајун (МХ): Написао сам књигу која истражује арапски карактер кроз скорију историју, актуелне догађаје и животе мојих баба и деда. окусирала се на Арапе јеврејске вероисповести, јер иако су постојале књиге о Јеврејима из арапских земаља, ниједна се није бавила пресеком ових идентитета или политикама осмишљеним да отуђе људе од њихових домовина. Користио сам политичке документе, писма и наставне планове и програме да бих изнео аргумент који је довео у питање популарно западно схватање арапског карактера.

Многи ће и даље сматрати мој арапски карактер и јудаизам међусобно искључивим, јер су њихови ставови толико укорењени. Могу да проведем свој живот износећи те аргументе или да наставим даље као арапски Американац јеврејске вере који ствара уметност за арапско и људско ослобођење.

Моје сликарство није религиозно, јер се противим институционалној духовности, ономе што је Дијего Ривера назвао масовном психозом. Моје слике су за различите арапске народе — не посебно јеврејске, туниске, египатске или мароканске — већ за све који се идентификују као Арапи. У ширем смислу, они су намењени људима који више не верују у системе контроле и убилачку нетрпељивост која данас поседује моћ.

Масуд Хајун, „Не играјте се са женама-мачкама Александрије лети • Прамен ватре“, 2024. Акрил на платну, 121,9×91,4цм. Фотографија љубазношћу галерије Ларкин Дуреј, Лондон.

OM: Разговор са Ај Вејвејем, који је похвалио ваш дебитантски роман као „изврстан“, инспирисао вас је да се дубље позабавите сликарством. Како је ова интеракција утицала на ваш уметнички правац и теме које истражујете у свом визуелном раду?

MХ: Радио сам хонорарни посао на фактурисању здравственог осигурања у каснијем делу пандемије, мрзећи сваки дан. Послао сам рукопис Ај Вејвеју, очекујући да ће га игнорисати. Одједном сам добио имејл у којем је писало да жели да се види преко FaceTime-а. Позвао сам га из простора за ручак. Живео сам у Кини неколико година, па је мој зарђали кинески допринео халуцинаторној вибрацији. Разговарали смо о Кини, уметности и животу. Јео је сендвич са путером од кикирикија и причао ми о изгнанству. Моћ тог тренутка и духовна великодушност навели су ме да почнем да размишљам о уметности као људском подухвату.

Почео сам да заказујем састанке са галеристима у Лос Анђелесу, не да бих излагао своје радове, већ да бих питао људе да ли би могли професионално да излажу након што су се бавили другим каријерама. Понекад сам се осећао обесхрабрено. Не знам да возим, а галеристи у Лос Анђелесу су у удаљеним насељима. Пешачио сам километрима, превише размишљао и понекад се осећао као идиот што покушавам.

Још увек се тако осећам, понекад. Ај Вејвеј је камен темељац у тим тренуцима. Наставићу. 

Масуд Хајун, „Нецинично туниско сликарство љубави“, 2024. Акрил на платну, 101,6×76,2цм. Фотографија љубазношћу галерије Ларкин Дуреј, Лондон.

ОМ: Одрастао у Лос Анђелесу са вашим туниским и мароканско-египатским бабама и дедама, како је ваше васпитање обликовало ваше уметничке сензибилитете? Поред тога, како се ваш живот развијао откако сте прихватили улогу визуелног уметника?

MХ: Арапски карактер и туниски, марокански, египатски карактер слика потичу од генерације мојих баба и деда: скоро заборављеног Заман ал-гамела, златног доба египатске кинематографије, периода Нахда, и чудног простора који су заузимали у колонијалним хијерархијама својих домовина. Оно што је модерније долази од мог путовања у наше земље и односа са арапским Американцима.

Уметност ми омогућава да проводим време са својим бабама и дедама и другима из прошлости. То испуњава, али и емоционално исцрпљује. Застрашујуће је и електрифицирајуће, узрокује велику патњу, али је једина ствар која је ублажава. Усамљено је, али и лечи моју усамљеност. Не бих сликао да сам изузетно јак или срећан. Анксиозност због рокова, померања граница и сналажења у туђим потребама иста је као у новинарству или писању књига.

Масуд Хајун, „Александрија, тренутно“, 2024. Акрил на платну, 121,9×91,4цм. Фотографија љубазношћу галерије Ларкин Дуреј, Лондон.

OM: Ваша књига „Кад смо били Арапи“ преплиће личне мемоаре са ширим политичким наративима. Коју основну поруку сте желели да пренесете кроз ово дело и како оно одражава ваше ставове о арапско-јеврејском идентитету?

МХ: амишљена је као политичка теорија арапског бића и припадности у вези са актуелним догађајима и животима мојих баба и деда, који су ме одгајили. Желео сам да овакво дело постоји као водич за мене и за друге људе арапског порекла, као и за оне који су заинтересовани за разумевање нашег региона. Захвалан сам на пажњи коју је добило. Повремено добијам захтеве да о томе говорим на универзитету. Уз мали изузетак оних који показују како ће то допринети важним разговорима о људским правима, одбијам. Не да будем лудак, већ зато што сам рекао оно што је требало рећи. Дао сам доказе за то. Написао сам то док сам жалио за својом баком, и мој ум је радио на такав начин да се преврнуо од тог искуства писања. Време је да кренем напред, поткрепљен разумевањима у књизи, и да посветим свој интелектуални рад кроз ове слике идеалима о којима сам речима говорио у књизи. 

Масуд Хајун, „Портрет изврнуте жене“, 2024. Акрил на платну, 121,9×91,4цм. Фотографија љубазношћу галерије Ларкин Дуреј, Лондон.

ОМ: Критичари су истакли симболичку дубину у вашим сликама, често приказаним у нијансама плаве. Можете ли да нам кажете више о вашем визуелном процесу и значају ове палете боја у преношењу тема изгнанства, љубави и отпора?

MХ: Симболика је начин на који сам васпитан. Моји баба и деда, углавном практични и социјалистички настројени, били су из Северне Африке и повремено су заступали сујеверја, везујући значења за предмете. Одгајан сам да тако размишљам, и то утиче на симболе у мом раду.

Кинематографија такође утиче на мој рад. Мој деда је рођен у Египту када су се снимали неки од најбољих филмова. Ја сам рођен у Лос Анђелесу, престоници и порнографског и мејнстрим филма. Преселио сам се у Хонг Конг и Кину јер сам волео филмове Вонг Кар-ваија. Једном, у филму који ми је породица купила на ВХС касети — видео сам духа. Електрично плавог. За мене, та плава са блиставим рефлекторима и сенкама је сабласна.

У почетку, само моји баба и дека и мртви су били плави. Онда су сви које сам описао у прошлом времену постали плави. У аутопортретима, ја кога описујем више нисам онај ја који се касније осврће. То је живот — тај драгоцени, чудесни, чудесни, континуирани ударац у зубе који јесте живот.

Масуд Хајун, „Без држављанства“, 2024. Акрил на платну, 121,9×91,4цм. Фотографија љубазношћу галерије Ларкин Дуреј, Лондон.

ОМ: Ваш рад често се бави темама припадности и замршеним мрежама моћи. Како се сналазите у овим сложеним темама у својој уметности?

МХ: За сваки рад, постоји непосредна идеја — нешто у вестима или сећању — и већа идеја, политичка, филозофска или психолошка.

Нада је да ће људи провести довољно времена да виде више од тренутног. Међутим, као новинар, знам да се време заслужује. Барем би могли ценити чудноватост, смисао за хумор или друге специфичности онога што свако дело покушава да постигне.

Дело је арапско, од стране и за различите арапске народе. Али оно је изван тога, потпуно људско. Замишљам публику као људе свих порекла, заинтересоване за људско стање, који чезну за бољим временима и који се, као и ја, боре да замисле ту будућност. Нада је да ће ово видети као људска дела, разговоре са људима жедним живота о томе где смо и шта долази следеће.