Аутор: др Шахд Канам

Питајте Палестинца да ли је „без држављанства“, и одговор никада није једноставан. Међународни систем воли своје етикете. Апатрид (лице без држављанства прим.прев.). Избеглица. Расељено лице. Становник. Грађанин. Свака од њих је уредно дефинисана у уговорима, извештајима УН и бирократским приручницима. 

Ове етикете су валута политичких докумената, конференција и извештаја донатора. Ове категорије нису неутралне; оне су инструменти контроле, део апарата који одржава палестинско присилно расељавање и ускраћивање права, уместо да обухватају политичку, историјску и животну стварност нашег постојања као нације. Оне су, у ствари, део машинерије која производи нашу „апатридију“. 

Уџбеници ће вам рећи да је апатридија техничко стање, мерљиво одсуством националности према закону државе. За Палестинце, међутим, апатридија није случајна празнина у закону. То је директан резултат насељеничко-колонијалног пројекта који је први пут омогућен под британским мандатом, брутално актуелизован у палестинској Накби 1948. године, интензивиран окупацијом Западне обале, Газе и Источног Јерусалима 1967. године, и који траје и данас кроз територијалну и политичку фрагментацију, незаконито ширење насеља и систематско ускраћивање повратка. 

Палестинска „апатридија“ стога није ни техничка ни случајна. Она је структурна, намерна и одржава се манипулацијом пасошима, статусом боравка и административним класификацијама. 

Државе без држављанства

За нас Палестинце, етикете се замагљују, преклапају и распадају у апсурде који мање говоре о нама, а више о колонијалном свету који их је произвео. Живимо у свакој категорији, често у неколико одједном; без држављанства али документовано, грађани без једнакости, становници без сталног боравка, избеглице заувек. Ове етикете би требало да дају смисао нашем правном положају, али у стварности, оне лишавају смисао наше историје.

Истраживачи, познаници, добронамерне колеге су ме раније питали: „Да ли се идентификујете као апатрид?“ И сваки пут застанем. Не зато што нисам сигуран у одговор, већ зато што само питање делује превише плитко за истину. Стварност бити Палестинац не може се обухватити једноставним „да“ или „не“.

Шта значи „апатрид“ када сте Палестинац? Да ли се односи на становнике Газе која живи под опсадом и геноцидом у току, који носи путну исправу која не отвара границе? Или на палестинску избеглицу у Либану, којој је забрањено да се бави десетинама професија и да поседује имовину? Или на Палестинца на Западној обали који носи пасош Палестинске управе, документ на којем пише „Држава Палестина“, али не може да вам гарантује улазак или излазак из ваше домовине без дозволе вашег колонизатора?

Или можда то значи да јерусалимски Палестинац има надреалан статус „сталног становника“ у свом граду – правна фикција која их третира као стране држављане у њиховом родном месту, која се може опозвати ако предуго живите у иностранству, радите у другој земљи или се чак венчате ван града? Или би то могао бити Палестинац у Јордану који носи привремени пасош – документ који вам омогућава прелазак граница, али не даје никаква политичка права у месту које га је издало – мука маскирана као националност? 

А ту су и Палестинци који имају израелско држављанство. Грађани, да, али државе која је присилно раселила њихове претке и наставља да их дискриминише. Њихово држављанство није гаранција једнакости, већ стални подсетник да живе под системом и да су одговорни систему који их рангира као мање вредне. 

На крају, Палестинци у егзилу, који имају стране пасоше. Они живе у парадоксу да су потпуно документовани, али присилно расељени. Можда су „без држављанства“ само у политичком смислу, а њихова документа могу отворити било које границе, осим оних које би их могле вратити кући. 

Границе правних оквира

Свака од ових реалности носи другачије правно име, али све указују на исти намерни систем који нас фрагментира као нацију, ограничава наше кретање и намерно циља наше национално кретање. Језиком међународног права, апатридија је недостатак, правна празнина коју треба поправити одговарајућом документацијом. Језиком палестинске историје, апатридија је политичко средство, присилно стање које служи колонијалним, војним и геополитичким агендама. 

Међународно право, како се примењује, може признати чињеницу наше „апатридије“, али ретко узрок. Наша апатридија, наше избеглиштво, наши опозиви боравак, наши привремени пасоши, наша држављанства другог реда, све то, није случајност историје или права. То су намерни производи колонијализма досељеника, осмишљени да унапреде империјалистичку политичку агенду на рачун народа и земље коју незаконито окупирају.  

Дакле, када ме неко пита да ли сам „апатрид“, мој одговор ће увек бити да сам Палестинац. TТо је једини политички идентитет који ми је важан. То није романтична декларација или симболичан гест; То је једини тачан опис наше политичке и историјске стварности. Свет може да инсистира да ме мери по документима које поседујем, али ти документи никада нису одредили ко сам. Због тога је кључно увек подсећати свет да је сваки документ који носимо са собом, сваки статус који имамо, привремен, услован и често може бити укинут. Само потврђивање нашег идентитета као Палестинаца одолева овим манипулацијама.

Разумем потребу да се то стратешки користи. Међународни систем реагује на категорије. Апатридија се признаје, документује, рачуна. Може се позивати на њу у правним захтевима и резолуцијама УН. Међутим, њено коришћење долази са ценом. Приморава нас да своју борбу преведемо у граматику жртве, замењујући политичко административним. 

Палестинско искуство открива границе међународних правних оквира. Правни инструменти нас класификују, прате нас, документују нас, али не успевају да демонтирају системе који су произвели нашу „апатридију“. Члан 1. Конвенције о апатридији из 1954. године можда формално признаје неке од нас као „апатриде“, али се не бави политичком крађом која је у основи наше маргинализације. 

Привремени пасоши, стални боравак или регистрација код UNRWA се третирају као решења, али нису. То су облици обуздавања и механизми које су створиле институције да би управљале становништвом чије уништење настављају да олакшавају. Нација чије само постојање доводи у питање досељеничко-колонијални поредак.

Ако ћемо да користимо овај језик, то мора бити под нашим условима. Апатридија, за нас, није само недостатак националности. То је правно лице политичког злочина. То је контролни пункт који стоји између мајке и школе њеног детета. То је опсада која претвара Средоземно море у зид. То је бирократски печат који одлучује да ли можете да присуствујете сахрани свог оца. То је, пре свега, одбијање да нам се дозволи да живимо као нација у нашој домовини, која нам је насилно украдена. 

Ја сам Палестинац

Шта за мене значи „апатридија“? То значи ношење мог идентитета у сећању, у породичним причама, у тврдоглавом и неумољивом одбијању да заборавим. То значи знати да папири у мом џепу нису моја слобода.То значи припадати географији која је мапирана у фрагменте, али и даље постоји и увек ће бити цела у нашој колективној националној свести.

Завршавам песмом коју сам написао у јануару 2024. године, након што су нас израелски званичници назвали „децом таме“ на почетку текућег геноцида над Палестинцима у Гази. Своју песму сам назвао „Дете таме”, подсетник да ниједна етикета, ниједна правна дефиниција, ниједна међународна категорија никада неће бити важнија од истине коју носимо: ми смо Палестинци. То је једино апсолутно, а све остало је привремено.

Ја сам дете таме

људска животиња

нецивилизован

 

Ја сам дете таме

избеглица треће генерације

апатрид

 

Моја кожа је смеђа

Мој пасош је језиво сведочанство

о мом путовању кроз сенке

бездржавности

другости

изгнанства

 

Моје наслеђе по рођењу: присилно расељавање и одузимање имовине

Моји корени: испреплетени са колонијализмом, расизмом и неправдом

Моја борба: за опстанак, за достојанство, почела је много пре него што сам се родио

 

Ја сам дете таме

Ипак, колонијални стереотипи никада, никада неће дефинисати мене

или мој народ

Можда смо без гласа за оне који покушавају да нас удаве

Можда смо невидљиви за оне који нас терају у ћошак

Можда смо немоћни за оне који виде снагу само у угњетавању

 

Али никада се нећемо поклонити њиховим краљевима

Никада нећемо бити везани њиховим ланцима

Ми смо говорници наше истине

 

„Јусеф, мој син, 7 година, коврџава коса, светле пути и згодан.“

“يوسف ابني عمره ٧ سنين شعره كيرلي وأبيضاني وحلو”

 

„Ово је моја мама; препознајем је по коси.“

“هاي أمي بعرفها من شعرها”

 

„Моја деца су умрла пре него што су могла да једу.“

“أولادي ماتوا بدون ما ياكلوا”

 

„Душа моје душе.“

“هادي روح الروح”

 

„Моје троје деце, молим вас, потражите. Можда могу да пронађем једно од њих живо.“

“أولادي ثلاثة يا عالم دوروا بلكي بلاقي واحد عايش”

 

„Посетите ме у сновима. Кунем се Богом, недостајете ми.“

“تعالولي في المنام، والله بشتاقلكم”

 

„Планирао сам да јој приредим рођенданску забаву.“

“كنت ناوي اعملها عيد ميلاد”

 

Нас је 2,3 милиона у Гази.

Нас је 14 милиона у свету.

Свако од нас је прича, приче, галаксије, универзум.

Ужаси које смо претрпели превазилазе животе, проширују машту

Али и даље јесмо

 

Ја нисам песник

нити сам писац

Ја сам човек оптерећен бесом и тугом, који тражи уточиште у крхкој уметности превођења тих емоција у речи

Одјеци неправде постали су моје перо, а крици апатрида постали су моје мастило

 

Моја прича

Наша прича

Палестинска прича

Није прича о поразу

 

То је прича о тријумфу упркос свим препрекама.

 

Дозволите ми да вам испричам причу Хинд Раџабe (петогодишња палестинска девојчица у Појасу Газе коју су убиле израелске снаге током израелске инвазије на Појас Газе, у којој је погинуло и шест чланова њене породице и два болничара који су јој прискакали у помоћ прим.прев).

Невини цвет посечен прерано

 

Рифат Аларир је написао: „Ако ја морам да умрем,

ти мораш да живиш“

 

И зато се уздижемо из пепела угњетавања

Наша прича ће бити записана у аналима правде.

 

Ја нисам, ми нисмо, Палестинци нису

дефинисани ранама које су нам нанете

већ

храброшћу којом се уздижемо изнад њих.

 

Док одјеци мојих речи бледе у тишини,

запамтите ово

 

Када се свет усуди да нас назива

 

Нецивилизованим

људским животињама

децом таме

 

запамтите ово

 

Унутар овог детета таме, маслиново дрво још увек пушта корен у срцу,

Унутар овог детета таме, кључеви украдених домова држе се чврсто у длану

Унутар овог детета таме, сећање нас носи преко камена и неба.