Постизборни протести у Мапуту, Мозамбик, 2025. године. Фотографија: Вилсон Толи, користи се уз дозволу

Напомена уредника: Аутор овог текста је такође сарадник на новом издању књиге саговорника Домингоса да Круза. 

У јуну 2015. године, Домингос да Круз, новинар и бранитељ људских права, и други активисти су притворени под сумњом да су „планирали државни удар“ након што су присуствовали конференцији на којој се расправљало о његовој књизи о мирним методама протеста и грађанског отпора. Конференцију је водио Да Круз, а група од 17 активиста постала је позната као група „15+2”.

Десет година касније, Да Круз је објавио ново издање књиге „Алати за уништење диктатора и избегавање нове диктатуре – Политичка филозофија ослобођења за Анголу”, која укључује анализе неколико академика и разматра алате грађанског отпора. Дело, према извештају Дојч Велеа из 2015. године, „је адаптација 168 техника које је представио амерички филозоф Џин Шарп у књизи „Од диктатуре до демократије“.

Наслов сумира сврху дела, која има за циљ да пружи методе грађанског отпора за ауторитарне контексте, попут оних у Анголи и Мозамбику. У њима, „академија треба да промовише људско достојанство, а то значи суочавање са диктатуром практичним решењима“, рекао је Да Круз у интервјуу за Глобалне гласове.

Године 2015, Да Круз је притворен на шест месеци, „пуштен“ је у кућни притвор на око три месеца, а затим је осуђен заједно са другим активистима. Пуштен је на слободу у јуну 2016. Од тада живи између Португала, Шведске и Канаде где је био гостујући истраживач у Центру за интердисциплинарне студије друштва и културе, на Универзитету Конкордија, и координирао је Медијску опсерваторију , организацију цивилног друштва која има за циљ праћење и процену рада анголских медија.

У то време, председник Анголе био је Жозе Едуардо дос Сантос, који је остао на власти скоро четири деценије (1979–2017) и умро је 2022. године. Наследио га је садашњи председник, Жоао Лоренсо, из исте странке, Народног покрета за ослобођење Анголе (MPLA).

У извештају организације Human Rights Watch за 2025. годину, организација је навела проблеме са којима се Ангола тренутно суочава, као што су полицијска бруталност и хронична неухрањеност међу децом, истичући:

O presidente João Lourenço assinou leis que não atendem aos padrões internacionais de direitos humanos e que restringem severamente as liberdades de imprensa, de expressão e de associação. As prisões angolanas continuaram a sofrer com a superlotação.

Председник Жоао Лоуренсо је потписао законе који не испуњавају међународне стандарде људских права и који озбиљно ограничавају слободе штампе, изражавања и удруживања. Анголски затвори и даље пате од пренатрпаности.

Нова верзија Да Крузовог дела поново се бави идејама о којима се расправљало у првом издању, објављеном 2015. године, сада проширеном доприносима из Бразила (Сузан Де Оливеира и Фернанда Крис Франко), Мозамбика (Нелсон Домингос Антонио, Тирсо Ситое и Едгар Барозо) и Анголе (Раул Тати), у колективном напору да се усаврше стратегије деловања против политичког угњетавања.

У мају ове године, како је објавио француски медиј RFI, књига је цензурисана у Анголи, што је навело аутора да је учини доступном бесплатно на мрежи.

Транзиција власти

Да Круз полази од запажања да „реалност анголског ауторитаризма захтева конкретне одговоре и да би ослањање на изборе које организују ауторитарни режими било упадање у замку“. Према његовим речима, у таквим контекстима не постоји могућност за транзицију власти каква би се обично очекивала у демократијама.

No caso de Angola, colocaria todos os partidos de lado pois eles não representam uma solução revolucionária. Agora, dentro da sociedade civil, talvez seja necessário que haja unidade da sociedade civil para que possa elaborar dois ou três grandes planos estratégicos, que seriam um conjunto de táticas para desencadear uma revolução popular. Especificamente, educação informal da sociedade em que é preciso vigilância para preservação da liberdade, mas também educação para a confrontação de um regime autoritário.

У случају Анголе, не бих рачунао ни на једну од тренутних странака јер оне не представљају револуционарно решење. Сада, унутар цивилног друштва, можда је потребно јединство међу организацијама цивилног друштва како би могле да развију два или три главна стратешка плана [акције], који би били скуп тактика за спровођење народне револуције. Конкретно, неформално образовање о друштву у којем је потребна будност да би се очувала слобода, али и образовање за суочавање са ауторитарним режимом.

Да Круз указује на пример мозамбикског репера и активисте Азагаје, који је преминуо 2023. године, а чија је музика била друштвени коментар који је инспирисао демонстрације, које су наишле на полицијску репресију. Он прави поређење са анголским контекстом, где доживљава уметнике као фокусиране на симптоме диктатуре, говорећи о произвољним хапшењима, високом нивоу сиромаштва, корупцији, манипулацији медијима и општем недостатку основних услуга:

É preciso que se produzam músicas que digam claramente ao povo que, para que nos possamos livrar, é necessário desencadear uma revolução popular. Logo, isso seria um projeto coletivo em que as pessoas juntam a sua força para o alcance da democracia e derrubar a ditadura. O que há em Angola não são eleições, são simulações para legitimar o poder. Muitos acreditam que estão numa democracia, mas vivem numa ilusão.

Морамо да правимо песме које јасно говоре људима да је, да бисмо се ослободили, неопходно започети народну револуцију. Дакле, ово би био колективни пројекат у којем људи удружују своје снаге како би постигли демократију и свргнули диктатуру. Оно што постоји у Анголи нису избори, већ пробе за легитимизацију власти [која је на снази]. Многи верују да су у демократији, али живе у илузији.

На последњим изборимa у земљи 2022. године, покрет цивилног друштва Мудеи спровео је иницијативу — „Пројекат грађанског праћења избора“ — и укључио активисте и грађане из различитих делова Анголе који су допринели незваничном пребројавању резултата избора. Ови резултати су истакли неслагање са званичним резултатима, који су показали да је MPLA победила са више од 80% гласова против УНИТА-е (Националне уније за потпуну независност Анголе), а што је опозиција оспорила.

Баш као и ФРЕЛИМО (Фронт за ослобођење Мозамбика), и MPLA и UNITA имају корене у покретима који датирају још из борбе за независност од Португала, а који су се касније развили у политичке странке.

Мудеи је такође проценио извештавање штампе у време избора. У свом извештају су навели да је постојао неједнак третман и да је штампа посветила више пажње странци на власти, МПЛА-и. Да Круз је изјавио:

Em Angola não é possível falar de eleições livres, justas e transparentes.

„У Анголи није могуће говорити о слободним, поштеним и транспарентним изборима.“

Такође је приметио да су алати грађанског отпора, попут протеста, бојкота и бдења, коришћени у владиним транзицијама, као што је био случај у Тунису током Арапског пролећа, и да би се могли прилагодити и користити у другим контекстима.

У Мозамбику, на пример, Да Круз види сличности са Анголом и дели књигу са мозамбичким активистима и академицима, јер се и они суочавају са ауторитарно настројеном владом коју је формирала странка ФРЕЛИМО. Уочи избора 2019. године, мозамбички новинари и активисти били су мета претњи.

Више размена и подизање свести

Да Круз сматра да је хитно промовисати дубље политичке и филозофске размене између земаља португалског говорног подручја. Иако још увек ограничене, приметио је продубљивање веза између цивилних друштава, као што се видело током протеста у Мозамбику након избора 2024. године, који су инспирисали против социо-економске кризе у Анголи.

Он такође наводи примере као што је Турска, где је председник Реџеп Ердоган, на власти више од 20 година, додајући и време проведено као премијер и председник, временом постајао ауторитарнији, како би истакао да ниједна демократија није нерањива:

A liberdade não é definitiva. As democracias também caem. É preciso educar as novas gerações sobre isso e manter uma sociedade civil vigilante e ativa.

Слобода није загарантована. Демократије такође могу пасти. Потребно је едуковати нове генерације о томе и одржавати будно и активно цивилно друштво.

Да би се то постигло, писац истиче улогу приступачних медија, као што је садржај објављен на друштвеним мрежама, где се грађанска уметност или дељење чланака могу користити за подизање свести о проблемима.

Враћајући се свом раду деценију касније, у тренутном контексту лузофоне Африке (Лузофони, португалско говорно подручје), каже да се нада да ће читаоци не само читати, већ и усвојити алате и применити их у пракси.

Não basta conhecer a receita. É preciso pôr a mão na massa. Só assim a liberdade será conquistada e defendida.

Није довољно знати рецепт. Морамо се бацити на посао. Само на тај начин ће се слобода освојити и одбранити.