Вида Рабани, „Зидови погубљења“, 2024. Акрил на платну, 50×70цм. Фотографија љубазношћу уметнице.

Унутар зидова техеранског затвора Евин — простора који представља синоним за репресију и бол — Вида Рабани је створила језик отпора кроз сликање. Користећи чаршаве као платно, кријумчарене четкице и боје уношене по туби, забележила је интимне текстуре затворског живота у најозлоглашенијем женском затворском одељењу у Ирану. Њен рад, истовремено храбар и нежан, трансформисао је заточеништво у облик стваралаштва. Од портрета других политичких затвореника до слојевитих приказа институционалних нивоа, Рабанијине слике су дале визуелни глас невидљивим животима жена које се боре и кроз изолацију и кроз солидарност иза решетака. Њене слике нису биле само чинови самоизражавања; постале су чинови колективног очувања.

Рабанијева, новинарка и бивша репортерка листа Shargh Daily и Seda Weekly, никада себе није сматрала професионалном уметницом. Али након хапшења 2022. године током иранских антивладиних протеста и касније осуде на више од 11 година затвора у два случаја, почела је озбиљно да слика. Провела је 32 месеца у затвору пре него што јој је казна обустављена, а затим је пуштена из затвора Евин. Иранске власти су можда покушале да угуше њен говор, али је кроз радове четкицом и слике забележила оно што није могла да објави: контуре заточеништва и тихе, пркосне ритуале свакодневног преживљавања.

Вида Рабани, „Седење на киши“, 2024. Акрил на постељини, 50×70цм. Фотографија љубазношћу уметнице.

„У затвору, ограничења изоштравају машту“, рекла је. „Када су простор и материјали оскудни, ваш ум обавља посао проналажења слободе.“ Рабанијина уметност се развијала у тајности, понекад осветљена само стоном лампом касно ноћу, а често под претњом одузимања. Уз помоћ других затвореница, она је тајно састављала акрилне боје и четке, растежући тканину преко дрвених рамова спашених из затворске столарске радионице.

Док су њени рани мурали — попут оног угроженог персијског гепарда Пируза — били насликани директно на зидовима дворишта, Рабани се убрзо окренула унутра, скицирајући собе, кревете и портрете који су преносили не само присуство већ и сећање. Слике, све скромне по величини, али широке по емоционалном домету, прате изванредан лук визуелног приповедања под присилом.

У интервјуу за Глобалне гласове, Вида Рабани говори о бележењу визуелне културе затвора, импровизационим методама које стоје иза њеног рада, емоционалном дану и исцељењу уметничког стваралаштва под надзором и како је сликање постало њен најмоћнији облик сведочења.

Следе делови интервјуа: 

Вида Рабани, „Лето иза зидова“, 2024. Акрил на постељини, 50×70цм. Фотографија љубазношћу уметнице.

Омид Мемариан (ОМ): Када сте почели да сликате и како се то развијало упоредо са вашим радом у новинарству?

Вида Рабани (ВР): Сећања почињу другачије за свакога. Не сећам се тачно колико сам имала година, али откад знам за себе, привлачило ме је сликање и рукотворине. Били смо породица средње класе која је живела у удаљеном граду на југу Ирана. Била сам опседнута продавницама канцеларијског материјала — и даље сам. Сећам се да сам током детињства имала само две лутке, али сам била заљубљена у сликовнице, прибор за бојење и пластелин. Моја мајка је штитила мој алат, пазећи да га не уништим.

Када сам имала четири године, почела сам да сликам. Живо се сећам радости када сам коначно добила сет гваша са шест боја и кутију маркера. У школи сам сматрана једном од бољих сликарки, чак сам једном освојила треће место на националном такмичењу. Али уместо охрабрења, моја породица је моје интересовање за уметност видела као претњу, посебно моја мајка, која је сањала да ћу постати лекарка. Плашила се да ће ме сликање одвратити од учења. У трећем разреду сам се тајно уписала на курс ликовног и наставила неколико година. Али се нисам озбиљно вратила сликању све док нисам била затворена у Евину.

Вида Рабани, „Забрањени валцер: Тренутак светлости“, 2024. Акрил на платну за постељину, 50×70цм. Фотографија љубазношћу уметнице.

ОМ: Које теме сте истраживали у својим затворским сликама и шта су вам оне значиле?

ВР: Почело је када сам помогла другој затвореници са цртањем, а други су тако топло реаговали да сам узела своју четкицу. Ентузијазам других ме је подстакао да затражим прибор за сликање, који је мој муж донео у затвор.

Почела сам сликањем мурала. Један је приказивао Пируза како трчи преко зида, посвећен другим затвореницима и еколошким активисткињама Сепидех Кашани и Нилуфар Бајани. Други мурал је приказивао шумску стазу иза попуцалих цигли, симболизујући бекство. Власти су их префарбале, тврдећи да су политички субверзивне и забраниле уношеље уметничког прибора.

Пред Нову 2024. годину, провела сам 10 до 12 дана фарбајући зидове затвора како бих освежила простор. Оно што је почело као начин да се улепша наша околина, постало је свакодневни чин отпора и обнове.

Вида Рабани, „Брда Евина“, 2024. Акрил на постељини, 50×70цм. Фотографија љубазношћу уметнице.

Касније су ме друге затворенице замолиле да осликам њихове кревете, собе или углове одељења како би их поделили са својим породицама. То ме је инспирисало да прикажем женско одељење на начин који би и други напољу могли да виде. Моја прва слика унутрашњасти представља поглед на брдо Евин са прозора моје ћелије.

Иако никада раније нисам сликала портрете, желела сам да покажем шта затвор чини лицима и духу људи. Насликала сам Голрок Ирае — мој први портрет. Касније, када је Пакшан Азизи осуђена на смрт, моја пријатељица Хасти Амири, која је требало да буде пуштена на слободу, замолила ме је да насликам Пакшан како би подигла свест о њој. Насликала сам је уз светлост лампе у кревету ноћ пре њеног пуштања. Пошто је фотографија била забрањена, цртање је постало једини начин да се визуелно сачуају људи и простори у затвору.

Вида Рабани, „Пакшан Азизи“, 2024. Акрил на постељини, 50×70цм. Фотографија љубазношћу уметнице.

ОМ: С обзиром на ограничења, како сте набављали уметнички прибор у затвору?

ВР: Једна од затвореница је помагала шверцом уљаних боја и четкица током породичних посета, скривајући их у својој одећи. Требало је пар месеци да се сакупи довољно залиха.

На крају, за Нову годину, Наргес Мохамади [добитница Нобелове награде за мир 2003. године]  убедила је власти да нам дозволе да унесемо већу пошиљку материјала. Искористила сам то да прокријумчарим праве акрилне боје међу боје за зид.

ОМ: Са којим сте се препрекама суочавали док сте сликали у затвору и како сте их превазишли?

ВР: Било их је много. Нисам имала платна, па сам искористила дрвени рам из затворске столарске радионице и преко њега сам ексерима растегла чаршаве. Зато су све моје слике димензија 70×50цм. Боје су биле ограничене — посебно бела, брзо је нестајала – па сам боју користила штедљиво. Слојеви боје су због тога веома танки.

Када су ми се четкице истрошиле, седела сам испред управникове канцеларије цео дан док нису пристали да ми дају шпатулу и две четкице, под условом да нећу износити никаква уметничка дела без дозволе.

Вида Рабани, „Једино место за нестанак“, 2024. Акрил на чаршаву, 50×70цм. Фотографија љубазношћу уметнице.

ОМ: Какав је утицај сликарство имало на ваше ментално и емоционално стање у затвору?

ВР: Иако се никада нисам осећала бескорисно у затвору, сликарство ми је дало нову енергију и сврху. Будила бих се узбуђена што ћу наставити свој рад. Стално сам посматрала одељење, тражећи нове теме. Знала сам да нећу имати времена да насликам све што сам желела пре пуштања на слободу, па сам обилно скицирала да бих касније наставила напољу. То је убрзало пролазак времена и претворило моје затворско искуство у уметничку прилику коју нисам желела да пропустим.

Вида Рабани, „Голрокх Ираее, портрет“, 2024. Акрил на платну за постељину, 50×70цм. Фотографија љубазношћу уметнице.

ОМ: Како су друге затворенице и затворско особље реаговали на ваш рад?

ВР: Реакције затвореница су ме пријатно охрабривале. У почетку сам планирала да се фокусирам на читање и учење, али њихов ентузијазам ме је привукао уметности. Током Нове године, када сам фарбала степениште, стално су ме посећивале, доносиле ми храну и кафу и чиниле да се осећам као да радим нешто смислено.

Било је ноћи када сам се враћала исцрпљена и затекла бих оброк који ме је чекао на кревету. Мислим да се никада нисам осећала тако цењено или сврсисходно као тих дана. Једна затвореница ми је рекла да су мурали унели дух Новруза (Новруз, што на персијском значи „нови дан“, далеко је више од самог почетка године – то је древна прослава живота, поновног рођења и тријумфа светла над тамом прим.прев.) у одељење.

Вида Рабани, „Сепидех, пара и тишина“, 2024. Акрил на платну за постељину, 50×70цм. Фотографија љубазношћу уметнице.

ОМ: Да ли је искуство утицало на ваш уметнички стил или технику?

ВР: Нисам била школована уметница са дефинисаним стилом. Поседујем основно разумевање разних техника, али нисам имала формално образовање. Никада нисам волела фотореализам – превише детаља ме не привлачи. Више волим видљиве потезе четкицом и текстуру. Избегавала сам превише глатко мешање боја.

Ипак, када погледам своје затворске слике заједно, видим јасан напредак. Моја техника се драматично побољшала и стекла сам много више самопоуздања.

ОМ: Сада када сте слободни, да ли планирате да изложите или објавите своје затворске слике?

ВР: Да, наравно. Сликала сам из два разлога: да затвор учиним угоднијим за живот и да другима покажем како је изгледао и како је било бити унутра. Ако бих могла да изложим ове радове, била бих одушевљена. Никада нису били само за мене; одувек су биле намењене дељењу.

Вида Рабани, „Насим, сенка погубљења и цвеће које још увек цвета“, 2024. Акрил на постељини, 50×70цм. Фотографија љубазношћу уметнице.

ОМ: Да ли ваше слике носе одређену поруку?

ВР: Покушала сам да ухватим атмосферу затвора – понекад радосну, понекад суморну. Желела сам да одразим ритам живота унутра. Емоције су израженије у затвору. Туга, радост, самоћа, солидарност; све је интензивније него напољу. Надам се да се то види у мом раду.

Вида Рабани, „Отворене ране“, 2024. Акрил на постељини, 50×70цм. Фотографија љубазношћу уметнице.

ОМ: Да ли су вас друге затворенице уметнице инспирисале?

ВР: Током кратког одсуства из затвора, прочитала сам чланак на ББЦ-ју о Британцу који је почео да слика током своје 13-годишње казне за трговину хероином. Рекао је да му је уметност променила живот и да је након пуштања на слободу постао професионални сликар, па чак и освојио награде. Шалила сам се са пријатељима да је моја казна прекратка; да сам добила још 10 година, можда бих и ја постала награђивана уметница.

Вида Рабани, „Нилуфарина башта“, 2024. Акрил на постељини, 50×70цм. Фотографија љубазношћу уметнице.

ОМ: Уметници попут Ричарда Дада створили су изванредна дела док су били у затвору. Да ли сматрате да је затвор на било који начин стимулисао вашу креативност?

ВР: Не мислим да је само клише да ограничења подстичу креативност. Када су ваше физичко окружење и ресурси ограничени, приморани сте да се више ослањате на своју машту да бисте пронашли решења и прилагодили се. Тај ментални напор покреће ум. Можда би психолози могли то боље објаснити, али мени се управо то догодило.