Слика преко Canva Pro

После неког времена, све постаје мутно.

Калдрмисане улице, путеви са бициклистичким стазама, канали и реке које се вијугају кроз градове, мале и велике. Саобраћајне гужве, семафори, уске уличице и широки булевари. Жубор градова, њихови слојевити мириси. Немојте да Вам причам о музејима, галеријама и изложбама – затим концертима, рециталима, позориштима и представама. А онда, тишина. Тишина која се надвија попут магле, само да би се следећег дана разишла, док циклус поново почиње.

Сматрам себе привилегованом: поседујем важећи пасош, визу, кров под који се могу вратити и назвати домом, и стабилан приход.

Али та привилегија је дошла са својом ценом.

Са ценом коју још увек покушавам да у потпуности проценим – протерана из свог дома, пресељена у страну земљу, одбијајући да будем ућуткана, а опет исцрпљена бескрајном, мучном борбом за правду. Борбом која се сада чини универзалнијом него икад, дотичући безброј земаља и безброј живота.

Док пишем ове речи, ходам ка Парламентарној скупштини Савета Европе. Требало би да говорим о стању људских права и безбедности новинара у Азербејџану.

Тако је – Азербејџану. Земља у којој сам рођена. Земља која је некада била дом мојих снова, мојих тежњи, мојих нада. Све се то полако распало када сам схватила да се те наде нису поклапале са надама вођа земље.

Пресељење

Одлазак заувек никада није био у плану. Мој посао ме је водио на разна места, али сам увек рачунала на луксуз повратка – чак и накратко. То је било довољно за неко време.

Како сам одрастала, моја веза са Азербејџаном се променила. Више ми није толико недостајала сама земља колико сензорна сећања која је носила: људи, породица, храна, мириси и текстуре места које ме је обликовало. Ових дана, када заборавим у који сам град слетела, понекад ментално шетам улицама Бакуа, мог родног града. Сећам се мириса јаребичине траве натопљене у чају, ароме свеже печене пахлаве, шекербуре, и ћогала који испуњавају нашу кухињу током Новруза.

Чудно, то су ти познати мириси које сада јурим у непознатим градовима – духови дома у који се не могу вратити.

Подржите Глобалне гласове да наставимо да објављујемо чланаке попут овог

За више информација о овој кампањи, посетите ову страницу.

Онда, наравно, ту је Истанбул. Место у које сам изабрала да се населим. Град који вам никада не дозвољава да заборавите где сте: крик галебова изнад главе, трајекти који прелазе Босфор, пецива у облику крофни која се продају на сваком углу, хаотичан ритам улица и фрустрирајуће трубење возача заглављених у бескрајном саобраћају. Непрестано зујање грађевинске машинерије прожима градски пејзаж.

Ипак, није баш исто. Чај има горчији укус. Десерти су преслатки. Чак и са правим зачинима, храни недостаје дубина укуса коју памтим. Увек нешто недостаје, нешто неопипљиво. Упркос томе што овде живим од пола свог живота, то одсуство се осећа.

Понекад мислим да не припадам овде. У ствари, то је мисао која ме прати свуда где идем. Тиха сумња да не припадам нигде.

Помирила сам се са тим. Говорим себи: Ја сам номад. И то је у реду.

Зато што носим суштину онога што негујем у својим сећањима. Мој идентитет постаје небитан – нешто прилагођено и преобликовано попут слике филтриране пре објављивања на друштвеним мрежама. Можда је пропраћен и песмом.

О идентитету

У последње време, престала сам да се држим идеје идентитета. То више није нешто чиме желим да будем дефинисана. За мене, наша животна искуства и одлуке које доносимо обликују ко смо. Идентитет је постао толико политизован, толико злоупотребљен – често да би поделио, дехуманизовао – да ме одбија идеја да будем везана за једну нацију, језик, историју или етничку припадност.

Од нас – номада, оних који се не идентификују, црних овци – стално се тражи да се ускладимо са прошлошћу, да носимо њен терет као свој. Али можда би оно што бисмо уместо тога требали да радимо јесте да живимо у садашњости и замишљамо будућност у којој идеологије и демагози вођени страхом више не обликују услове нашег постојања. Будућност у којој смо слободни једноставно да живимо, да постојимо, да будемо.

Гледам како се таласи формирају и растварају у трагу мотора трајекта – можда чак и угледам делфинов реп како накратко лепрша изнад површине. Галебови круже изнад, надајући се комаду ђеврека који баца путник. И затекнем себе како желим да могу да живим као талас: формиран, па распуштен, као да никада нисам ни постојала. Само да бих се поново појавила када ме позову.