Нигеријска мапа са силуетом лица aфричке жене са заставицом Уједињеног Краљевства. Илустрација Памеле Ефраим. Користи се уз дозволу.

Знам тачно село у Нигерији где је рођен мој отац, али ништа у вези са њим не делује као дом. Не говорим локални језик, не волим укус традиционалне хране и кад год га посетим, осећам се више као странац него као неко ко потиче из те земље. Иако живим у главном граду, само три сата удаљеном, нисам посетила село годинама и чиним све што могу да избегнем одлазак. 

Корен неповезаности

Мој отац, рођен 1960. године, године када је Нигерија стекла независност од Британије, је производ колонијализма, и верски и културно. Променио је своје нигеријско име у хебрејско када је крштен, образовао се у колонијалним институцијама — обликован њиховим вредностима и дубоко посвећен њиховим идеалима успеха. Био је међу малобројним срећницима који су напустили своје удаљено село да би се образовали, што му је променило живот, пружило каријеру, финансијску сигурност и непоколебљиво веровање у супериорност западних система знања. Ово веровање је пренео на мене, своје прво дете, уписавши ме у најбоље међународне школе које је могао да ми приушти.

Добро се сећам похађања једне од најпрестижнијих основних школа у мом родном граду – католичке институције коју је основала италијанска монахиња, сестра Семира Кароцо. Чак сам тамо научила и мало италијанског, иако се више од две деценије касније једва сећам речи. Ипак, сигурна сам да могу да рецитујем јамајчанску химну боље од многих Јамајчана — резултат похађања средње школе коју је основала Јамајчанка, где сам морала да запамтим сваки стих. Без путовања у САД, провела сам четири године студирајући међународне односе на универзитету америчког типа у Африци, похађајући курсеве о глобализацији и светској политици.

Код куће, уместо да ми прича на свом матерњем језику, мој отац је дао приоритет сталној претплати на сателитску телевизију, верујући да ће излагање страним програмима пружити и образовање и забаву, чиме бих продубила своје прихватаље спољашњих погледа на свет на штету својих.

Иако сам захвална на образовању које сам добила, не могу игнорисати чињеницу колико је оно било далеко од мојих културних корена.

Овај фокус на образовање у иностранству изазвао је забринутост међу нигеријским научницима. Бенет Узоечи, професор образовања, упозорава да усвајање страних наставних планова и програма не подстиче културни идентитет међу нигеријским студентима. 

Ипак, образовање у иностранству је веома популарно међу Нигеријцима. Многе богате нигеријске породице уписују своју децу у британске, америчке или међународне школе. Неки елитни британски интернати сада имају кампусе у Нигерији како би задовољили потражњу. Број нигеријских студената који су добили студијске визе за Велику Британију порастао је са 6.798 у 2019. нс 59.053 у 2022. години — што је повећање од 769 процената. 

Истраживања показују да све већи проценат младих Нигеријаца више не говори течно своје аутохтоне језике, посебно међу урбаним и образованим групама. Анкете показују да само око 27–30 процената младих узраста од 5 до 18 година разуме или добро говори свој матерњи језик, у поређењу са скоро 90 процената старијих генерација. 

Просветљење 

Упркос томе што сам рођена и одрасла у Нигерији, када се представим, колеге Нигеријци ме често питају одакле „заправо“ долазим. Знам зашто: немам традиционално нигеријско име нити акценат који се може пратити до одређеног племена. Мој живот су обликовали системи далеко од мог културног наслеђа.

Тек када сам присуствовала Самиту Глобалних гласова у Непалу, током радионице где је од учесника затражено да преведу песму на своје матерње језике, доживела сам тренутак преиспитивања. Тај задатак ми је био невероватно тежак јер сам схватила да говорим и пишем енглески боље од било ког другог језика. У просторији испуњеној бриљантним мислиоцима из целог света, од којих су многи поносно прихватали своје језичке корене, суочила сам се са тим колико је мој ум колонизован. 

Упркос томе, нисам сама. Неки Африканци попут мене, одрасли на континенту, донекле су одвојени од свог наслеђа док се појављују нове генерације изворних говорника енглеског језика у Африци. 

Деколонизација 

Супротно популарном мишљењу да су Британци управљали Нигеријом искључиво путем индиректне владавине, стварност је била далеко сложенија. Док је индиректна владавина, користећи локалне поглавице и традиционалне структуре за спровођење колонијалне политике, била истакнута на северу и деловима југозапада, многа подручја, посебно на југоистоку и у мањинским регионима, искусила су директну колонијалну управу. У овим заједницама где је централизована власт била слаба или непостојећа, Британци су наметали поглавице и колонијалне официре, потпуно заобилазећи традиционалну управу. Ова директна владавина често је доводила до дубљих културних поремећаја, откривајући да је колонијално искуство у Нигерији било далеко од униформнисаног.

До данас, европски језици остају доминантни у влади, образовању и пословању у бившим колонијама у Африци: енглески у Нигерији, француски у Сенегалу и португалски у Анголи, док су аутохтони језици маргинализовани у формалним окружењима. Након стицања независности, многи Африканци настављају да се више идентификују са западним нормама у образовању, именима, храни и логици – често на штету културног поноса и континуитета. 

Музиком коју слушам, књигама које читам и храном коју конзумирам, сада свесно изражавам преостале ефекте колонијалних идеологија, вредности и система који обликују мој идентитет. Иако можда никада нећу бити потпуно слободна, више сам свесна. Са самосвешћу, активно се одвикавам од интернализованог уверења да је страно једнако супериорно.