Овај чланак је објављен у Новој Вкладки 14. јула 2025. Глобални гласови поново објављују уређену верзију као део споразума о подели садржаја.

Ујутро 15. децембра 2024. године, олуја у мореузу Керч је погодила два танкера која су превозила лож уље, Волгоњефт-212 и Волгоњефт-239. Један танкер се преполовио, док се други насукао 80 километара од луке Таман. Чак 3.700 тона нафте од 9.200 тона колико се превозило у товарним просторима излило се у море у близини града Анапа у покрајини Краснодарск, популарном руском туристичком граду.

Средином јуна 2025. године, репортерски тим „Нове вкладке“ (Novaya Vkladka) отпутовао је у Анапу како би сазнао како локална предузећа успевају да зараде новац, у које теорије завере мештани верују и зашто неки мисле да су танкери са нафтом намерно потопљени.

Катастрофа је оставила летовалиште Краснодар без туриста: резервације хотела за јун-јул 2025. године пале су за 30-70 процената у поређењу са истим периодом прошлог лета. Од краја јуна, гости који се смештају у хотеле и бање у Анапи су замољени да потпишу изјаву о одрицању од одговорности којом потврђују забрану купања.

Нина Семјоновна је провела 12 сати путујући возом од Анапе до Сочија како би се на аеродрому састала са својом унуком. Сада се враћају. Ноћни воз између Анапе и Адлера покренут је 2024. године; пре тога, током дана је саобраћао један дневни воз са седиштима. Аеродром Анапа, као и већина јужних аеродрома у Русији, затворен је од марта 2022. године, након руске инвазије на Украјину у фебруару те године. Једини начин да се авионом стигне до јужне Русије јесте лет до Сочија.

„Надам се да неће бити горе!“, уздахне 35-годишња Илмира, агенткиња за некретнине која је на пословном путовању у Анапи. Жали се да је карта за купе из Адлера коштала више од 5.000 рубаља (63,50 америчких долара): „За 12 сати на путу, мислим да је то много.“

Лоша срећа

У 6:00 ујутру по локалном времену, воз избацује поспане путнике на перон станице Анапа. Коначна станица: облачно је; ромиња ситна киша. Са платформе се види ред деветоспратних нових зграда и грађевинских дизалица.

Потпуно нови хотел, још увек без правог шиндра, на само један километар од централне плаже Анапе, само је пола пун јер – према речима Аљоне, рецепционарке – „можете сами да видите шта се дешава са морем“.

До 10:00 часова, град изгледа као напуштени забавни парк. Zamok Strakha (Замак Страха), отворен током лета 2023. године, спава. Такође и аквапарк. Девојчица испред стрељане брзо мрмља док неколико пролазника пролази: „Уђите, пуцајте, пуцајте балоне“.

Има живота само на тенкодрому, где се два дечака од око осам година тркају у минијатурним тенковима.

Мирис бензина је омамљив; резервоари раде на право гориво. Жена на благајни објашњава да се и одраслима допада атракција: „Много људи из Специјалне војне операције долази да се вози. Шаљу фотографије својим момцима [на фронту], показујући како се забављају.“ Специјална војна операција је начин на који руска влада назива своју инвазију на Украјину.

Прозори туристичких киоска остају затворени, али продавнице које продају шарене мајице, јефтине јапанке и шлауфе полако се отварају. Чак и док руком написана обавештења на неким кафићима поручују „Затворено“, власници предузећа се са сетом сећају прошлогодишње сезоне када је Анапа, са 85.000 становника, угостила 5,5 милиона туриста. Овог лета, Нане, власница кафића у Терској улици, сама кува кафу и служи пецива – не може да приушти особље. „Јуче сам прошетала улицом – све је празно“, каже она. „Прошле године је било толико људи, али ова година је почела у минусу. Мој закуп важи до краја октобра и ако сада раскинем, и даље морам да платим закуп. Надам се да ћу ове сезоне вратити барем половину, само да покријем део закупа.

Популарни кафићи у Анапи, некада познати по летњим дискотекама које су радиле од ноћи до зоре, сада стоје готово празни. Крајем маја, на тргу испред места одржавања постављен је џиновски екран, на којем се сада приказују рекламе за војну службу по уговору и вести са Санктпетербуршког економског форума, где званичници говоре о томе „како изградити будући свет“.

Алексеј, човек у четрдесетим годинама који носи светлозелену мајицу без рукава, зарађује за живот продајом карата за излете бродом уз музику и плес. Његов приход директно зависи од туриста – а њих готово да нема. Преселио се у овај туристички град из Луганске области пре две године да би се придружио брату: „Код куће су постојале три опције – радити као пас у фабрици као мој тата, запослити се у комуналним службама или ићи у рат.“

Љут је и верује да је изливање нафте „преувеличано јер користи властима“. Сугерише да су танкери „дефинитивно намерно пуштени у олуји“, објашњавајући: „Да је у питању лавина или метеор, наравно – то је природа. Али и вируси и рат су дело људсих руку. Сигуран сам да су они створили ту ситуацију да би уграбили милијарде. Администрација је много профитирала. Издвојили су, рецимо, 1,5 милијарди рубаља [19 милиона америчких долара] за чишћење. Власти су покупиле кајмак са површне и дале волонтерима нешто ситно новца – али сви самозапослени, мала предузећа, они су ти који пате.“ Сигуран је да власти „желе да попуне кримска одмаралишта, па су потиснуле Анапу“.

На Криму, су резервације порасле за 40-60 процената у поређењу са прошлом годином. Алексеј, као и неки други у туристичкој индустрији Анапе, верује да је „паника“ око катастрофе оркестрирана у медијима и на друштвеним мрежама од стране конкурената у том подручју. Након паузе, додаје: „Чак сам помислио: ‘Шта ако Украјина саботира танкере?’ Не бих се изненадио.“ Ипак, не жали што се преселио у Анапу у овом тешком времену: „Бар живим поред мора и не превозим цигле.“ Чуо је да су „возови за јул потпуно резервисани“ и нада се да ће сезона бити бар донекле спашена.

Није профитабилно

Централна плажа Анапе, Золотој Песок (Златни песак), подсећа на џиновску, рањену животињу. Груби трагови гума остављају ожиљке на пејзажу, трактор тутњи иза дина, а зелене мреже се нижу дуж обале за сакупљање нафте.

Нема мириса – ни мора ни нафте. Мало је људи у близини. Жене подижу сукње и газе у води до бутина. Тинејџерке снимају ТикТок-ове, смејући се. Деца копају по песку.

На звучницима се смењују совјетске песме и метални мушки глас који подсећа посетиоце да је „пливање строго забрањено“. Почетком јуна, градска скупштина тог подручја прогласила је 66 км обале, од села Веселовка до резервата природе Утриш, „зоном опасности“, забрањујући приступ плажама.

„Ако у ваздуху има токсина, зашто нас онда не евакуишу?“, пита се Анастасија Вдовина, оснивачица козметичког бренда Анапскаја Косметика. „Већина наших школа и вртића је одмах уз обалу.“

Када се догодила катастрофа танкера, Вдовинина производња је стала: 15 њених запослених је отишло да чисти птице и сакупља нафту, а она је сама координирала један од волонтерских штабова. Међутим, након новогодишњих празника, неколико локалних хотела и ресторана престало је да купује њене производе. До фебруара, њени месечни приходи су пали за 42 процента, а троје запослених је дало отказ.

Људи се селе тамо где могу нешто да зараде. Једна жена и њена породица напустили су свој стан у Анапи и преселили се у Туапсе јер посао њеног мужа зависи од туристичке сезоне. Са доласком зиме, многи се плаше да ће Анапа постати следећи Припјат, град у Украјини близу Чернобиља, који је напуштен од 1986. године.

Према речима Вдовине, хотелијери, ресторани, малопродајни објекти и мали произвођачи су најтеже погођени, а многи су били приморани да смање трошкове. Неки од њених пријатеља угоститеља одлучили су да уопште не отварају своје сезонске кафиће, док они са ресторанима на живописним локацијама једва да су пуни викендом. Одсуство летова, каже она, такође одвраћа госте који више плаћају. Богати туристи бирају да лете до других одмаралишта, док становници Сибира и северне Русије сматрају да је предуго и скупо да стигну до Анапе откако је аеродром затворен 2022. године.

Вдовина је члан градског већа Анапе за мала и средња предузећаs. Предложила је неколико мера подршке локалним званичницима, укључујући субвенције за плате хотелског и ресторанског особља како би се спречила масовна отпуштања и подршку онима који купују локално произведену робу. Ниједна од њених идеја није прихваћена. „Као да не постојимо!“, узвикује она. „Влада проналази огромне суме за подршку пограничним регионима, па чак и другим земљама. Разумем, заиста разумем. Али људи живе и овде, а наш проблем је ућуткивање. Да ли смо гори од тих региона? И ми живимо у паклу. Не знамо шта ће сутра донети. И ово траје већ седам месеци. Свака друга особа коју познајем сада живи од кредитних картица.“

Извлачење потонулих танкера у Керчком мореузу планирано је за 2026. годину. До тада, локално становништво је остављено у неизвесности.

Дно

Туристичко насеље Витјазево – најтеже погођено изливањем нафте – изгледа као филмски сет. Кубански сајам је затворен, као и тезге које продају сладолед, сувенире, козметику, ћевапе и шаварму. Натписи на пансионима поручују „Собе доступне“, али према речима Антона, локалног таксисте, „Све је празно, све је запуштено, сви се жале. То је трагедија за Анапу, катастрофа у сваком смислу. Мислим да ће се ствари побољшати следеће године. Али тренутно је град упао у неку врсту хибернације.

Стаб волонтерске организације који ради од децембра сада је успаван. Мештани кажу да никога није било тамо најмање месец или два: „На можда смо 20 процената прошлогодишње гужве. Тешко је. Не преживљавамо – дотакли смо дно. Онај киоск са шавармом преко пута? Породични посао. Током сезоне, имали су петоро људи који су радили без престанка. Сада је само један.

За сада је обала пуста. Црне вране се вијугају на јаком ветру док неколико туриста седи на песку. „Сада је овде практично чисто, али ти потопљени танкери и даље садрже тону лож уља, а нема техничара да их подигне“, брине Фјодор, старији таксиста који вози тим кроз празно село. „Нафта се таложи на дну, а онда је море избацује назад. Ако дође до још једног цурења тамо доле, све ће доћи овде.“

Он криви власти за немар: „У почетку је наш гувернер викао: ‘Сами ћемо се побринути за то!’ Било је само мештана. Добровољци су дошли касније. Богати и сиромашни, сви су били напољу са лопатама, док се влада пробудила и коначно послала хитне службе.“

На питање да ли је забринут да је сезона изгубљена, Фјодор се најежио: „Није све у новцу. Оно што ме заиста нервира је то што је неко наредио да се танкери пошаљу по таквој олуји. То је оно о чему је све ово – новац.“

Путовања до чистог мора

„Стварно су нас зезнули са овим мазутом [нафтним производом]! Раније сам био на телефону и распоређивао туре од јутра до мрака – нисам могао ни да изађем из куће. Али ове године коначно уживамо у животу док смо још млади! Нема туриста, али се заправо осећамо као да живимо у одмаралишту. Све је за нас!“ смеје се Сергеј, предузетник из Анапе који је понудио свој минивен да одвезе тим до Азовског мора. Овог лета, како је туристички саобраћај у Анапи пресахнуо, почео је да нуди „туре до чистог мора“ за 2.500 рубаља [32 америчка долара] до плажа удаљених сат времена.

Сергеј има 50 година, широко се осмехује, има обријану главу и преплануле груди украшене ланцем и привеском са иконом. Показујући на празну улицу, каже: „Никада је не видите овако у јуну! Обично се гурате у саобраћају јер сви пешаче до плаже.“

Подржите Глобалне гласове да објављујемо још чланака попут овог

За више информација о овој кампањи, кликните овде.

Преселио се у Анапу са породицом из другог региона пре 15 година и почео да организује туре џиповима. Обично би, од маја до октобра, зарадио више од три милиона рубаља (39.000 америчких долара). Ствари су се погоршале када је аеродром у Анапи затворен: „Људи су почели да долазе својим аутомобилима, а нису наше муштерије. Питају старице на киосцима о рутама, затим користе ГПС и кажу: ‘Хвала, сами ћемо стићи!'“

Називајући локалну логистику „назадном“, он каже да лоша железничка доступност Анапе не помаже. Иако га пад броја туриста није превише погодио, углавном зато што туризам није његов једини приход, он саосећа са онима „који немају довољно уштеђевине за две или три године“.

У комбију се возе Иван и његова супруга Алина, млади пар из Башкортостана. Иван се борио у Украјини две године, био је рањен и сада чека отпуст.

Када Сергеј то чује, спушта глас: „Брате, јеси ли служио у Специјалној војној операцији?“ Иван, климајући главом, изгледа исцрпљено и потресено: „Прогањају ме у сновима…“ До краја вожње, Сергеј проклиње корупцију у Русији и криви Украјину. Каже да не може да поднесе Украјинце што су изабрали владу која је лагала и довела их до фашизма.

Са задњег седишта, Иван изненада проговара: „Говоре нам да живимо боље од њих. Али када смо ушли у украјинска села… њихови путеви су били десет пута бољи. Људи су живели десет пута боље. Њихова пољопривредна опрема је невероватна! Били смо шокирани.“

Алина лежерно одмахује руком на причу свог мужа: „Не занима ме рат. Само желим миран живот.“ Незапослена је, али сања да увози робу из Кине да би је продавала у Уфи, поносно додајући: „Мој муж је обећао да ће ми дати новац за то.“

Азовска обала је испуњена шареним фигурама туриста. Иван и Алина купују хладно пиво и крећу на плажу. Сергеј седа за сто у кафићу, размишљајући какве „наши лидери имају користи од свих ових глупости са мазутом“. Он сматра да гувернер Венијамин Кондратјев „жели да се ова ‘несрећа’ одуговлачи годинама“, додајући: „Наравно да ће наредних 15 година говорити да се све у Анапи и даље обнавља.“

Око 13 милијарди рубаља (19 милиона америчких долара) је издвојено из различитих буџета за чишћење нафте, праћење квалитета воде и изградњу кесона за задржавање потопљених танкера.

Док сунце залази, анапско шеталиште испуњава се аромом шећерне вате и роштиљаног меса. Поп музика из раних 2000-их трешти из звучника док полупразне вожње светлуцају у забавном парку. Када сунце коначно зађе испод хоризонта, борбени авион тутњи изнад њих. Деца скакућу, вриштећи: „Авион! Тако близу!“ На неколико секунди, одмаралиште је прогутано тешком, грмљавинском буком, а затим све утихне.