Фотографија Ланреа Обисесана. Фотографија: Ланре Обисесан. Користи се уз дозволу.

Од издавања лекова до стварања убедљивих прича на екрану, путовање Ланреа Обисесана од фармацеута до филмског ствараоца је снажно као и приче које сада прича као нигеријско-амерички писац, продуцент и филмски стваралац. Ланре користи филм као средство не само за забаву, већ и за дубље размишљање, емоционално исцељење и потврђивање заједничке човечности.

Зита Заге (ЗЗ): Молим Вас, реците нам нешто више о себи?

Ланре Обисесан (ЛО): Ја сам нигеријско-амерички филмски стваралац, писац и продуцент, а мој рад истражује идентитет, отпорност и емоционалне пресеке између култура. Прво сам се школовао и радио у здравству, стекавши докторат из фармације, али временом сам осетио непоколебљиву жељу да приповедам. Моје снимање филмова је утемељено у веровању да филм може да одражава, лечи и хуманизује. Стварам тихе, али емоционално снажне филмове који истичу појединце који се крећу кроз друштвену и психолошку сложеност. „Докита Муса” је мој дебитантски филм и представља прекретницу у мом креативном животу. Он представља интимни портрет дома, чежње и преживљавања.

ЗЗ: Како сте научили да причате приче? Одакле долази ваша вештина? Где сте учили?

ЛО: Приповедање ми је дошло много пре него што је фармација уопште почела. Одрастао сам окружен гриотима, мојим ујацима, комшијама – људима који су знали како да живот претворе у ритам и сећање. Мислим да то такође потиче из моје природне радозналости и мог оца, који је, иако се никада није бавио приповедањем, носио тај инстинкт у себи. Одрастао сам поред пројектора Супер 8мм, гледајући филмове Алфреда Хичкока „Психо“ „Абот и Костело,” и „Исус Христ Суперстар”.

Чак и као дете, писао сам дечје песмице и изводио их. На крају сам постао музичар у Нигерији и менторисао неке од највећих музичких талената у земљи пре него што сам одлучио да не кренем у потпуности тим путем. Али инстинкт приповедања никада ме није напустио.

Чак и током година рада као здравствени радник, пажљиво сам слушао пацијенте, посматрао говор тела и тумачио тишину. И то су биле приче. На крају сам схватио да имам своје наративе које сам морао да испричам – визуелно, емоционално, филмски.

Основе сам научио опсесивно гледајући филмове – филмови Џибрила Диопа Мамбетија, Тунде Келаниј, Оусмана Сембена, Андрее Арнолд, Рајана Куглера, и Абаса Киjаростамија су ме обликовали. Касније сам наставио формалну обуку како бих усавршио свој занат. Укратко речено, моје приповедање потиче од посматрања, сећања, музике и бескрајне жеље да повежем невидљиве нити између људи и места.

ЗЗ: Зашто сте прешли из здравствене заштите у продукцију филмова?

ЛО: Зато што исцељење долази у много облика. Годинама сам физички помагао људима као фармацеут. Али оно што нас заиста мучи, посебно у запостављеним заједницама, није само медицинско. То је емоционално, психолошко и духовно. Видео сам толико неизреченог бола у животима око себе – и у Нигерији и у Сједињеним Државама – и требао ми је начин да га обрадим.

Филм је постао такав. Продукција је дошла природно јер сам увек био организатор и градитељ, неко ко види потенцијал и помаже да се он донесе у свет. Прелазак на филм није био лак. Било је страшно. Али умирао сам изнутра, покушавајући да се уклопим у живот који није био у складу са мојим духом. Морао сам да се окренем ка приповедању, не само да бих изразио себе, већ да бих живео истинито и понудио нешто свету.

ЗЗ: Можете ли нам рећи више о свом дебитантском играном филму „Докита Муса“? Зашто сте морали да испричате ову причу? 

ЛО: „Докита Муса“ је драма о одрастању усредсређена на једанаестогодишњег дечака у руралном јоруба селу који муца, али сања да постане кардиолог. На површини, то је његова прича, али је и о људима око њега: оцу који се бори, ожалошћеној мајци, разочараном професору и пољопривредној породици оптерећеној економским тешкоћама. То су слојевити животи који чине душу филма. Више од свега, „Докита Муса“ је моје љубавно писмо Нигерији; искрено. Не избегава бол или сиромаштво, али држи простор за лепоту, човечност и тиху моћ снова. Желео сам да испричам причу о отпорности у суочавању са тихим безнађем – не кроз наслове у вестима или превише поједностављене наративе, већ кроз текстуре свакодневног живота. Инспирисан мојим сопственим искуствима одрастања, филм истражује тишину међу људима, ритмове обичних тренутака и крхку наду која и даље успева да постоји у тешким тренуцима. То није критика, већ искрено размишљање, које тежи да осветли, а не да осуди.

ЗЗ: Зашто сте одлучили да своју причу усмерите око дечака са поремећајем говора?

ЛО: Одувек ме је привлачила тиха бриљантност деце која се често превиђају; оних чији таленти и интелигенција нису одмах видљиви због околности, сиромаштва или нечег тако једноставног као што је начин на који комуницирају. Конструишући ову причу, размишљао сам о деци коју сам познавао; нека са изузетним даровима, али без ресурса или подршке да их развију. Нису им недостајали потенцијали; једноставно су рођена на погрешном месту у погрешно време.

Такође познајем родитеља детета са >палилалијом (језички поремећај који карактерише нехотично понављање слогова, речи или фраза прим.прев.) и благим аутизмом и из прве руке сам био сведок изазова, фрустрација и изузетне отпорности које долазе са тим искуством. То је дубоко обликовало емоционалну основу овог лика, чак и ако то није било нешто што сам свесно намеравао да напишем у почетку.

Стављање детета са поремећајем говора у центар није било само питање представљања; Радило се о поштовању неке врсте тихе снаге и превазилажењу површине како би се показало шта значи бити бриљантан, али нечујан. Његов глас може одјекивати или се понављати, али оно што покушава да каже није ништа мање хитно. У ширем смислу, то одражава искуство многих заједница: пуне живота и обећања, али често прегласаване или погрешно схваћене.

ЗЗ: Који су били неки од изазова са којима сте се суочили у продукцији овог филма?

ЛО: „Докита Муса” је снимљен уз много љубави, али са веома ограниченим ресурсима. Један од највећих изазова био је прикупљање средстава и окупљање екипе у удаљеном нигеријском селу без главне инфраструктуре. Задобијање поверења локалне заједнице било је кључно. Није била продукција са великим буџетом, али сам ја причао њихову причу. Зато сам проводио време градећи односе; више сам слушао него што сам говорио, показивао поштовање и био потпуно присутан.

Још један изазов била је емоционална тежина филма. Суочио сам се са тугом, сиромаштвом и срушеним сновима, стварностима које су многи живели. Режирање не-глумаца, од којих су многи делили емоционалне истине које су дубоко разумели, захтевало је пажњу и осетљивост.

Постпродукција и пријаве за фестивале такође су биле тешке битке. Нисам имао институционалну подршку или подршку познатих имена. Али сам имао уверење. Имао сам заједницу. И имао сам истину. То је оно што је филм однело до циља.

ЗЗ: Какав утицај желите да створите овим филмом?

ЛО: Надам се да ће „Докита Муса“ позвати публику у свет који им делује непознато, али дубоко људски. За међународну публику, желим да оспори претпоставке о афричком животу и прошири емоционално разумевање. За нигеријску и афричку публику, надам се да ће се осећати као препознавање – огледало које се држи са пажњом и јасноћом. Филм не нуди лака решења, али потврђује достојанство својих ликова и значај њихових борби. Недавно је имао светску премијеру на фестивалу „Плес са филмовима“ у Холивуду, и био сам импресиониран како се публика повезала са његовом мирноћом и емоционалном искреношћу. То је оно чему тежим: приче које не само да забављају, већ остављају нешто иза себе – питања, емпатију и разговор који вреди наставити.