Суданско потопљено наслеђе: Скривена прича иза Високе египатске бране
Језеро Насер, Египат. Фотографија Керол Радато на Flickr (CC BY-SA 2.0).
Овај чланак Ахмада Матарика први пут је објављен на арапском на Raseef22 7. јула 2025. Уређени превод је објављен на страницама Глобалних гласова као део споразума о медијском партнерству.
Када је Египат 1954. године започео озбиљне планове за изградњу масивне Високе асуанске бране пажња света се брзо окренула ка благодати Нубије, древне земље која се простире на модерним границама Египта и Судана. Овај огромни регион, који се протеже отприлике од Асуана до четвртог катаракта Судана, био је дом храмова, гробница и натписа на стенама – остатака миленијума међусобно повезаних цивилизација. Али огромни резервоар бране претио је да прогута ове незаменљиве трагове човечанства под својим надолазећим водама.
То није био први сусрет Египта са таквом дилемом. Већ 1902. године, када је изграђена прва Асуанска брана, инжењери су се залагали да подупру угрожене храмове попут Филе, док су неке нубијске породице биле потиснуте на више терене, мада још увек нису у потпуности изгубиле земљу својих предака. Али Висока брана је била сасвим другачијих размера. Ново језеро, познато као Насерово језеро у Египту и Нубијско језеро у Судану, обухватило би стотине километара плодних долина, археолошких налазишта и читавих заједница.
Острво Филе, потопљено због завршетка Асуанске ниске бране. Фотографија на Wikimedia Commons. Јавно власништво
Глобални апел за спасавање прошлости
Захваљујући неуморном лобирању египатског министра културе Тарвата Окаше, УНЕСКО је убеђен да предводи невиђену међународну акцију спасавања. У марту 1960. године, организација је формирала комитет глобалних стручњака којим је председавао шведски краљ Густав VI, покрећући оно што је назвала „највећом археолошком операцијом спасавања свих времена“.
Па ипак, у многим од ових тријумфалистичких наратива изгубљен је још један хитан вапај за помоћ, онај који је дошао из Судана.
Суданов тиши апел
Само шест месеци након међународног апела Египта из 1959. године, Судан је упутио сопствени позив да спасе свој део Нубије. Мање познат, овај апел је имао за циљ спасавање храмова, гробница и уметност од камена у ономе што је вероватно био најбогатији археолошки регион Судана — земље која је миленијумима деловала и као сусед и као партнер древним египатским краљевствима.
Али Судан се суочио са веома тешком борбом. Независан тек од 1956. године, имао је далеко мање ресурса и мањи међународни утицај. Многа његова налазишта су била једва проучавана или потпуно непозната. Како је касније и сам УНЕСКО признао, „суданска Нубија, за разлику од египатске Нубије, била је практично неистражена“.
Судан је брзо реаговао. Пре него што су било који споменици могли бити демонтирани, влада је наредила аерофотографију целог угроженог подручја — 180 километара долине Нила — након чега су уследила детаљна археолошка истраживања. Била је то трка са временом јер су воде бране почеле да се крећу ка југу 1964. године.
Покретни храмови
На крају, четири храма и једна кнежевска гробница су одабрани за пресељење на терен новог Националног музеја Судана у Картуму. Под вођством немачког архитекте Фридриха Хинкела, екипе су хемијски третирале трошно камење, растављале га блок по блок, превозиле га баржама до Вади Халфе, а затим утоваривале у возове који су ишли ка престоници.
Статуа Рамзеса Великог у Великом храму Абу Симбела је поново састављена након што је премештена 1967. године како би се спасила од поплаве. Wikimedia Commons: Јавно власништво
Међу њима су били храм Акше, који је саградио Рамзес II, а који је стигао у Картум 1968. године, и Бухен, масивни храм-тврђава подигнут под краљицом Хатшепсут и Тутмoсом III. Бухеново пресељење се протезало од 1963. до 1969. године, што је био мукотрпан задатак да се спасе структура која је некада чувала јужну границу Египта.
У близини, древни камени резбарски материјал на Џебел Шеик Сулејману забележио је освајање Нубије од стране прве династије Египта. Радници су деликатно исекли целу стену и поставили је у башту музеја. Уследила су два храма из Семне и гробница принца Џехутихотепа, украшена живописним резбаријама. До 1970. године, ови споменици су стајали реконструисани око вештачког воденог канала који је требало да евоцира Нил – горко-слатка реплика њихове изгубљене домовине.
Жртва за египатски сан
Упркос овим успесима, већи део потопљене Нубије у Судану је нестао. Како је француска археологиња Кристијан Дерош Ноблкур рекла, „велика већина храмова је спашена, а ипак је значајан део Нубије нестао“.
Није се радило само о камењу. Читаве нубијске заједнице су ишчупане из корена. У Судану је око 54.000 људи пресељено у брзо изграђено насеље названо Нова Халфа на истоку. Лишени свог традиционалног речног окружења, многи су изгубили свој језик и културне ритмове. Судански писац Осман Ахмед Нур испричао је како су врући сумпорни извори у региону, некада место исцелитељског ходочашћа у близини Донголе, заувек лежали потопљени. „Пре Високе бране“, написао је, „људи су долазили издалека због ових терапеутских купатила. После тога, све је било под водом.“
Египатски Нубијци су доживели сличну судбину, преселивши се у Ком Омбо, где је одвајање од земље својих предака на крају нагризало њихов језик. Иронично, деценијама касније, египатска војска ће користити нубијски као тајни кодни језик током рата 1973. године, који је до тада био неразумљив већини Египћана.
Откривена скривена Нубија
Ако је постојала једна танка светла тачка за Судан, то је да је брана покренула талас археолошких истраживања. У френетичном периоду пре поплаве, број страних мисија је скочио са шест 1960. на 22 из 17 различитих земаља. Ови тимови су открили градове из хришћанског доба, средњовековне цркве и богата гробља која су радикално проширила познату историју суданске Нубије.
Пољска мисија је открила јединствену цркву и драгоцене артефакте. Гански тим је открио остатке великог хришћанског града у близини Дебеире. Југословенска екипа је спасила зидне слике из цркве у Абд ел-Кадиру. Исцрпна истраживања Источне Немачке документовала су 40 локалитета дуж скоро 140 километара, укључујући 13 раније непознатих. Чак су пронашли и вишејезичне документе на арапском, нубијском и старијим писмима који бацају ново светло на књижевну прошлост Судана.
Године 1971, званично је отворен нови Национални музеј у Картуму, у чијим вртовима се сада налазе храмови који су некада стајали стотинама километара узводно. Око њих су лежала блага из Мероза и Вади Халфе — снажан доказ слојевитих цивилизација Судана. За многе Суданце, касније је приметио УНЕСКО, ово спасавање је „пробудило осећај националног поноса у прошлост коју су могли да прихвате као своју“.
Одјеци губитка
Ипак, само наслеђе није могло да залечи бол због расељавања. Нубијци са обе стране границе састављали су тужне песме о својим потопљеним домовинама. У Египту, музичар Хамза Ел Дин је учинио невољу Нубије језивим централним делом свог рада. У Судану, сељани су изводили представе и песме које су сачувале тугу присилне миграције.
Данас, док се Судан суочава са новим превирањима, чак су и ова сачувана блага угрожена. Прошле године, званичници су открили да је музеј у Картуму опљачкан, а артефакти су се појавили на продају у Јужном Судану.
То је суров подсетник: док су храмови Нубије однети на сигурно, људске приче — о изгнанству, изгубљеним језицима и утопљеним сећањима — још увек чекају обрачун. За Нубијце у Судану и Египту, Висока асуанска брана је споменик дубокој, често занемареној жртви.
_-_TIMEA.jpg){kind=link}
