Аунг Сан Су Ћи. Фотографија Claude TRUONG-NGOC на Wikimedia Commons (CC BY-SA 3.0).

Овај чланак аутора Кјaв Зва Мое првобитно је објављен 19. јуна 2025. на The Irrawaddy, независном новинском веб-сајту у Мјанмару који је у егзилу на Тајланду од војног пуча 2021. године. Уређена верзија се поново објављује на страници Глобалних гласова као део споразума о дељењу садржаја.

Застанимо на тренутак и замислимо себе као затворенике. Како бисте се осећали да имате 80 година, и да сте неправедно затворени за злочине које никада нисте починили?

Деценијама, војни генерали Мјанмара – моћни људи наоружани војницима, тенковима и оружјем – плаше се једне ненаоружане жене: Дав Аунг Сан Су Ћи, коју присталице од миља називају „Дама“.

За разлику од генерала, она у својим рукама не држи оружје. Она је мршава, крхка и не носи више од цвета у коси. Па ипак, оно што плаши генерале није никаква физичка сила, већ мандат који јој је народ дао: ауторитет да влада, легитимитет који јој је подарен путем гласачке кутије.

Једноставно речено, огромна подршка народа јој даје ову моћ. Не обичну подршку коју многи политичари добијају, већ нешто много дубље – однос изграђен на међусобном поверењу, поштовању и одговорности. Многи је виде не само као лидера већ и као мајку нацијеn.

Неки критичари ово одбацују као слепу лојалност или обожавање култа личности. Али за већину људи, њихова подршка је заснована на њеној доживотној жртви: одрицању од личне удобности и породичног живота и издржавању година кућног притвора, све за добробит земље.

Генерали се плаше ове врсте ауторитета јер се он не може преузети силом. Иако имају оружје, она има поверење народа, оно што они никада не би могли постићи.

То поверење се претворило у убедљиве победе на сваким изборима на којима је њена странка учествовала. Од 1990. до 2020. године, Национална лига за демократију (НЛД) је константно освајала огромну већину. Овај непоколебљиви народни мандат претио је војним лидерима до сржи.

Зашто је се плаше? Зато што она представља могућност губитка моћи, суочавања са правдом због деценија злоупотреба и гледања како њихово нелегално стечено богатство нестаје. Њихова похлепа и жеља за контролом подстичу овај неумољиви страх.

Последице? Хапшена је четири пута од 1988. године, провевши укупно 19 година у притвору до данас. Након пуча 2021. године, поново је осуђена, овог пута на још 27 година иза решетака. Са 80 година, постала је не само једна од најчешће затвараних политичких лидерки на свету, већ и најстарија политичка затвореница на свету.

Ово последње притварање је најсуровије. Изолована, држана на неоткривеној локацији, без приступа чак и породици, третирана је не само као затвореница већ и као талац. Под бруталним вођством шефа хунте Мин Аунг Хлаинга све изгледа могуће.

Пут који прети генералима

Непоколебљива посвећеност Аунг Сан Су Ћи ненасиљу и демократији датира још из 1988. године. У свом првом говору на Шведагон пагоди у Јангону, назвала је политички устанак те године „другом борбом за независност“. У то време је имала само 43 године.

Од тада се суочавала не само са поновљеним хапшењима већ и са неуморним личним нападима, чак и покушајима атентата које су планирали владајући генерали. Упркос томе, одбила је да прибегне насиљу. Њена политичка филозофија је утемељена у либералној демократији: заштита слободе и једнакости кроз владавину права, одговорну владу и поштену политику.

Познато је да је инсистирала да „политички интегритет“ долази само са „чистом искреношћу у политици“. Њена стратегија је остала ненасилни отпор и дијалог, позајмљујући из традиција Махатме Гандија и Мартина Лутера Кинга Млађег.

Њен крајњи циљ је увек био јасан: демонтирати диктатуру и изградити истински демократску федералну унију у Мјанмару.

Страх војске од ње био је очигледан од самог почетка. Године 1989, мање од годину дана након уласка у политику, први пут је стављена у кућни притвор. Али чак и у притвору, њена странка је убедљиво победила на изборима 1990. године, што је била шокантна опомена војној власти која је осрамотила генерале на светској сцени.

Током година, свако њено пуштање на слободу поново је покренуло политички замах, али је војска стално појачавала контролу, блокирајући њено кретање, организујући нападе на њу и више пута је притварајући.

Упркос таквим нападима, она се држала дијалога са својим „непријатељима“ као начина за решавање политичке кризе у Мјанмару. Па ипак, генерали су више пута користили такве разговоре као тактику одуговлачења како би манипулисали међународним мњењем, одбијајући истински компромис.

У једном тренутку, изасланик УН Разали Исмаил једном је описао своја искуства такозваног „дијалога“ између ње и хунте као ништа више од „монолога“ које је изговорио Тан Шве, врховни вођа претходног режима.

Чак и када је касније одржавала састанке са генералом који је постао председник, Теин Сеином и Мин Аунг Хлаингом, никада није дошло до смисленог политичког дијалога. Генерали никада нису развили праву културу дијалога или помирења.

Издана од стране очеве војске

Иако је Су Ћи често изражавала наклоност према војсци коју је основао њен отац, генерал Аунг Сан, та војска више не постоји у духу. Од пуча покојног генерала Не Вина 1962. године, узастопни генерали су трансформисали војску у оруђе за личну моћ, похлепу и бруталну репресију.

Упркос слогану који су демонстранти скандирали од 1988. до Пролећне револуције 2021. године, који је прогласио: „Војска коју је генерал Аунг Сан изградио није за убијање људи“, генерали су наставили са масакрима. Данашња војска се претворила у отворену фашистичку силу.

Чак и сада, док је Су Ћи и даље у затвору, она сигурно зна како војска наставља да елиминише људе за које је некада тврдила да их штити.

На међународном нивоу, њено ненасилно вођство јој је донело огромно поштовање, укључујући и Нобелову награду за мир. Али током кризе Рохинџа, глобална заједница се окренула против ње, оптужујући је да брани операције етничког чишћења које је спровела војска. Награде су јој одузете, а њен глобални углед је претрпео разарајући ударац.

Па ипак, унутар Мјанмара, подршка је остала чврста. Многи су је видели као ону која даје приоритет крхком националном помирењу у односу на међународни притисак. 2020. године, њена странка је поново освојила још већи изборни мандат.

Визуелни приказ Аунг Сан Су Ћи и војних владара Мјанмара. Извор: The Irrawaddy, партнер Глобалних гласова за садржај.

Од помирења до револуције

Војни пуч 2021. године разбио је вишедеценијско дугу наду у помирење. Издаја војске је јасно показала да је дијалог немогућ. Свакодневна убиства, бомбардовања и масовна хапшења се настављају несмањеном брзином. Било какав повратак на раније компромисно решење Су Ћи сада би људима било тешко да прихвате.

Порука народа је јасна: „Нема дијалога са убицама.“ Нова револуционарна генерација, укључујући многе младе борце Генерације З, сада је узела оружје под заставом: „Искоренити фашистичку војску.“

Иако ућуткана и скривена од погледа, Су Ћи остаје снажан симбол за многе. На њен рођендан, присталице широм Мјанмара, од мирних демонстраната у градовима до младих бораца у џунгли, моле се за њено ослобађање и настављају борбу коју је водила.

До данас, она остаје једина фигура које се војни лидери Мјанмара највише плаше. Ниједан други политичар није се суочио са тако поновљеним хапшењима, насилним нападима и окрутним прогоном као она. Она је њихов највећи непријатељ.

Генерали вероватно желе да је потпуно елиминишу. Чак и сада, многи се плаше да би могла полако да умре у заточеништву док подноси окрутне услове у затвору. Али током протеклих 37 година, преживела је све што су јој спремили – затвор, изолацију, покушаје атентата. Зато је многе њене присталице зову „Гвоздена ружа“.

Можда је крхког изгледа, али њен дух је јак. Можда стари, али јој је одлучност оштра. Можда је сама, али јој је ум будан. Затворена је, али остаје мирна.

Лично сам издржао осам година као политички затвореник, тако да знам бол затвора. Желим да нико не буде неправедно затворен, ни на секунду. Молим се да Дав Аунг Сан Су Ћи и сви политички затвореници који тренутно пате буду што пре пуштени на слободу.