Рука Анибала Истурдеса на пању посеченог дрвета каучуковца. Фотографија Естефаније Салазар, користи се уз дозволу.

Овај чланак је део серије „Заштитници животне средине“, коју су заједнички објавили Латиноамерички биро и Глобални гласови.

¿Qué he de hacer como ciudadano para amar y cuidar la naturaleza

y el azul cielo mar del verde planeta tierra?

– Aníbal Isturdes, Árboles talados de la Candelaria, 26 de abril de 2025

Шта морам да урадим као грађанин да бих волео и бринуо о природи

и плавом небу зелене планете Земље?

– Анибал Истурдес, „Посечена стабла Канделарије“, 26. април 2025.

Осамдесетдвогодишњи песник и активиста Анибал Истурдес проналази у дрвећу Каракаса, главног града Венецуеле, стални извор инспирације како за своје стихове, тако и за књижевну радионицу коју води сваке суботе испод историјског дрвета испред Националне библиотеке Венецуеле.

Али понекад, стварност приморава Истурдеса да ствара од бола који трпе злостављана стабла – попут три огромна стабла каучуковца у северном делу Плазе – Ла Канделарија, прометног историјског трга у центру Каракаса од 1708. године, и места цркве Девице Канделарије, где се Анибал венчао 1977. године.

Три фикуса еластика/gumijevac, која се уздижу у висини седмоспратнице, сведена су на три пања, након ноћи непрекидне сече која је почела у девет сати 17. марта и наставила се – без одмора – до 6:00 ујутру следећег дана. Седамчлана екипа је обарала дрвеће, користећи камион опремљен механичком руком за достизање високих подручја, често названих камион са кантом или берач трешања. Није познато за кога су радили.

Трг Ла Канделарија, некада прекривен вегетацијом. Јавна архива

Видео снимци и фотографије догађаја, које су снимили грађани, изазвали су негодовање на друштвеним мрежама еколошки освешћених Венецуеланаца. Због своје величине и бујног лишћа, три стабла каучуковца су годинама била познат призор пролазницима на оближњој авенији Урданета, једној од главних саобраћајница Каракаса.

Хосе Грегорио Кабело, који је последњих 25 година посматрао дрвеће из свог стана, рекао је да је стабло каучуковца „старо сто година и здраво. Посечени су, а нико се није консултовао са заједницом. Старији људи би седели овде док смо чекали да гласамо [у близини се налази бирачко место] и многи људи би долазили да седну и разговарају, на овом веома свежем ваздуху.“

У ноћи када су дрвећа сравњена, Кабело и комшија су покушали да приђу мушкарцима да сазнају шта се дешава: „[Мушкарци су нам] сигнализирали да их оставимо на миру и довикивали су нам увреде. Нисмо могли да их питамо ко су или да ли имају законску дозволу.“

Међутим, следећег дана, Кабело је чуо друге комшије како разговарају о разлогу уклањања дрвећа: „Наводно је то било због пацова – људи остављају смеће у жардињерама које окружују стабла каучуковца – а стабла су се користила као писоари.“

Кабело није упознат ни са каквим захтевом заједнице за интервенцију, што је потврдио и Херардино Барачини, парохијски свештеник цркве Канделарија.

Бранитељи животне средине у првом плану

Након што је видео слике које су му колеге еколози показали на својим телефонима, Истурдес је одлучио да објави јавни позив на X/Twitter „јавни позив свима којима ово нешто значи” и који би желели да учествују у протесту организованом за 26. март.

Око десетак бранитеља животне средине – из блокова око стабала каучуковца, као и из различитих делова града – одазвало се позиву. Дигитални новински портал Aporrea поделио је видео снимак састанка, на којем су демонстранти изразили своје негодовање и идеје за могуће накнадне акције. 

„Ко год нападне дрво, напада живо биће“, рекао је један учесник. „Морамо да бранимо ово живо биће које нам је дало најмање 200 килограма кисеоника.“

Демонстранти се окупљају поред посечених стабала 26. марта 2025. Фотографија: Луис Домингез – Diario VEA, користи се уз дозволу.

Луис Санчез, члан Удружења грађана за одбрану парка Лос Каобос, важног градског парка у Каракасу, додао је, „Ко од нас може да подигне руке и каже: ‘Ја производим кисеоник?’ Нико, само дрвеће.“

Неки од присутних, укључујући Санчеза, одлучили су да поднесу формалну жалбу канцеларији државног тужиоца. Охрабрени искуством протеста, Истурдес је истог дана написао песму „Посечено дрвеће Канделарије“, у којој је изразио тугу због осакаћеног дрвећа: 

¿Qué hay de nosotros?

¿Qué hay de nosotras?

¿Por qué cortan o maltratan árboles cercanos al patrimonio natural intangible de Caracas?

Шта ће бити са нама?

Шта ће бити са нама?

Зашто секу или злостављају дрвеће близу нематеријалног природног наслеђа Каракасаs?

Ко је одговоран за сечу?

“Песниково питање још увек није добило званичан одговор. Неки извори из заједнице навели су да је, према венецуеланском закону о јавном дрвећу, екипа за сечу радила за Alcaldía de Libertador, канцеларију градоначелника Каракаса.

Градоначелниково одељење за екосоцијализам и контролу животне средине наводи на својим друштвеним мрежама да је задужено за надзор различитих стабала у општини. Према писању новина VEA, њихов председник, Хосе Рамирез, лично је присуствовао протесту 26. марта, где је негирао умешаност свог одељења у сечу:

Desconozco. Completamente desconozco. Yo vengo a atender la necesidad, a ordenar, a organizar y a ver cómo nosotros vamos a superar esta dificultad (…) Yo vengo a invitarlos a organizarnos, a atender, a vincularnos.

„Не знам. Заиста немам појма. Овде сам да се побринем за потребе, да пронађем ред, да се организујем и да видим како ћемо решити овај проблем […] Дошао сам овде да вас позовем да ми се придружите у организовању, повезивању, изградњи односа.“.

Међутим, Рамирез није одговорио на писане поруке послате његовој канцеларији у нади да ће добити његову перспективу за овај чланак. У међувремену, службеници 87. националног тужилаштва Венецуеле за питања животне средине потврдили су да постоји отворен случај у вези са стаблима каучуковца Candelaria, али су одбили да дају најновије информације о његовом напретку.

Нерешено питање отворених података

За Програм Уједињених нација за људска насеља (UN-Habitat), градско дрвеће појачава капацитет градова да ублаже последице климатских промена, смањујући температуре и побољшавајући здравље људи.

У другим латиноамеричким градовима као што је Богота, главни град суседне Колумбије, власти су учиниле ажуриране податке о градском дрвећу доступним грађанима. Колумбијци путем својих паметних телефона могу да пронађу информације које укључују идентификацију врста, геолокацију различитих стабала и доминантне врсте по подручју на Систему за управљање градским дрвећем (SIGAU). Могу чак и да пријаве проблеме са дрвећем путем мобилне апликације ArbolApp Bogotá.

Чемпрес (Cupressus macrocarpa) каталогизован у Кинта де Боливар, Богота, Колумбија. Фотографија Естефаније Салазар, користи се уз дозволу.

Каракас, међутим, не нуди актуелне податке – ни јавно ни приватно – о количини и квалитету дрвећа у својих пет општина, према речима агронома Едуарда Кудисевича, који је волонтерски водич за неке од ових иницијатива:

 La última aproximación a un censo general y arbolado urbano fue hecha por la organización no gubernamental Vitalis en 2014 y a partir de entonces esfuerzos puntuales de censo y reforestación voluntaria de árboles puntuales por parte de comunidades interesadas.

Последњи покушај општег пописа градског дрвећа направила је НВО под називом Виталис 2014. године; од тада су постојали само добровољни и локализовани напори за попис и садњу одређеног дрвећа од стране заинтересованих заједница.

Према речима Виталиса, пре једне деценије Каракас је имао приближно 1,2 квадратна метра зелене површине (м²) по становнику. „Светска здравствена организација препоручује између 10 и 15 м² по становнику“, објаснио је Кудисевич.

Међутим, захваљујући истраживању географа и професора на Централном универзитету Венецуеле, Кареније Кордове Саез, сада постоје новији подаци преко сателитским снимака града.

Више од 15 година, Кордова је проучавала „површинско градско топлотно острво“ Каракаса – контраст у температури између густо насељених и изграђених градских простора и руралне периферије града. Првопоменуто може бити и до 10 степени Целзијуса топлије од другог. Кордова каже да:

La isla de calor existe en Caracas debido a la sustitución de la cobertura vegetal por superficies impermeables como concreto y asfalto (más otras causas). Implica mayores riesgos de salud, como las enfermedades cardiovasculares y respiratorias. 

Топлотно острво постоји у Каракасу због тога што се вегетацијски покривач замењује непропусним површинама као што су бетон и асфалт (поред других узрока). То подразумева веће здравствене ризике, као што су кардиоваскуларне и респираторне болести.

Иако један догађај, попут сече стабала каучуковца Канделарија, не изазива такав ефекат, парохија Ла Канделарија већ живи на топлотном острву Каракаса – и трпи његове последице – што потврђује инсистирање Кордове да „морамо повећати вегетацијски покривач“.

Поглед у будућност

Према речима биолога Раула Пулида, шефа општинског расадника биљака у Чакау, насељу Каракаса где он и његове колеге спроводе попис дрвећа, можда постоји још живота за дрвеће које је Каракас изгубио. Он је лично прегледао три осакаћена дебла у Ла Канделарији:

Esto es una poda severa. No llegó a ser una tala (…) Quienes los dejaron así, no eran expertos: no les aplicaron ningún curativo. Si hubo ratas a sus alrededores, no fue por los propios árboles, sino por la basura que las personas dejan aquí.

Оно што овде видимо је озбиљна сеча. Није дошло до потпуне сече […] Они који су оставили онакве пањеве нису били стручњаци; нису завршили посао. Ако је око дрвета било пацова, то није било због самог дрвећа, већ због смећа које су људи овде бацали.

Анибал Истурдес поред срушених фикуса. Фотографија: Естефанија Салазар, користи се уз дозволу.

Пружајући додатне податке о фикусу еластика, Пулидо је открио да то није врста пореклом из Венецуеле; већ је донета из Јужне Азије у украсне сврхе, посебно током 1960-их. Њено дрво није погодно за столарију, али су њени отпорни листови корисни за баштованство:

Фикус еластика је прелепо дрвеће: секундарна стабла природно расту из њихових главних стабала како би подржала тежину дрвета, попут штула акробата. Расту веома брзо, тако да ова стабла можда нису толико стара колико заједница тврди. Са довољно простора у жардињерама, њихово корење не пробија тротоаре или друге бетонске конструкције.

Иако Пулидо не мисли да ће повратити ону висину од седам спратова, рекаоо је, „Ако их оставимо да расту, за годину дана бисмо могли да их видимо пуне лишћа.“
Историчар Гиљермо Дуранд, који је био „званични хроничар“ града до 2017. године, истакао је да је „и дрвеће део историје једне земље, а јавне управе дугују грађанима њихово јединствено очување као историјског наслеђа“.

En Caracas conservamos árboles históricos —como la Ceiba de San Francisco, en el centro de Caracas— pero también destruimos inexplicablemente ejemplares como los sauces de la Plaza Las Tres Gracias, que está al lado de un Patrimonio Universal de la Humanidad (la Universidad Central de Venezuela).

У Каракасу чувамо историјско дрвеће – попут сеибе Сан Франциска у центру Каракаса – али такође необјашњиво уништавамо примерке попут врба на Тргу Трес Грасија, који се налази поред Централног универзитета Венецуеле, места светске баштине УНЕСКО-а.

Шта је онда потребно да се уради да би се обновио и побољшало дрвеће града, посебно у контексту климатских промена? „Каракас је уска долина која је веома брзо урбанизована, без довољног планирања о зеленим површинама“, објаснио је Пулидо, али је Венецуела добровољно потписала климатске обавезе, попут Париског споразума из 2015. године. „Да би надокнадио недостатак дрвећа, Каракасу су потребне јавне политике, обучено особље и политичка воља – као и укључени грађани.“

Листови здравог фикуса еластика. Фотографија са Wikimedia Commons под лиценцом CC BY-SA 3.0

Са своје стране, Истурдес верује књижевним заједницама и еколошким активистима са којима је радио више од 10 година, као и комшијама које су деценијама живеле поред стабала каучуковца из Ла Канделарије, обећавајући: „Оживећемо ово дрвеће каучуковца“:

Sin embargo… aún del ecocidio tasajeado…

surge alegría resiliente de esperanza… 

Veo a niños o jóvenes de escuelas y de familias vecinas,

que se acercan a los árboles cortados, 

los niños saben que una gotita de amor es cuido hermoso de fe en la vida

de un árbol de sabiduría popular llamado caucho.

Међутим… чак и од ножа екоцида… 

буди се отпорна радост наде 

Видим децу и младе људе како излазе из школе и комшијске породице које напуштају своје домове да посете посечена стабла.

Деца знају да је мало љубави веран и леп чин бриге

у животу дрвета у народној мудрости званог каучуковац.