Породице жртава пожара у Кочанима на протесту под називом “„Марш за анђеле“ у Скопљу 29. априла 2025. На транспаренту пише „Селективна одговорност једнака је неодговорности“. Фотографија Ванчо Џамбаски, CC BY-NC.

Овај чланак Деспине Ковачевске први пут је објављен од стране Reporting Diversity Network (RDN) 12. јуна 2025. Уређена верзија се поново објављује на страницама Глобалних гласова у оквиру споразума о партнерству са Innovative Media.

Две недавне трагедије – једна у Северној Македонији и једна у Србији – покренуле су таласе протеста које су предводили студенти у главним градовима Скопљу и Београду, као и у другим градовима, скрећући пажњу на дубоко укорењене политичке и институционалне неуспехе у обе земље.

У марту је стравичан пожар захватио импровизовани ноћни клуб под називом „Пулс“ у Кочанима, у Северној Македонији, усмртивши 62 особе и повредивши стотине других. Неколико месеци раније, у новембру 2024. године, због урушавања лоше реконструисане надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду умрло је 16 особа и шокирало нацију.

Ова два догађаја су се појавила као симболи дугогодишње дисфункције у јавним системима и управљању, обележених регулаторним немаром, недостатком одговорности, и политичком апатијом. Као одговор, млади људи су изашли на улице – не само да оплакују жртве, већ и да захтевају стварне промене, транспарентност и институционалну одговорност.

Генерација која захтева достојанство

И у Северној Македонији и у Србији, протести након ових трагедија нису били само изливи туге; били су то облици отпора. Њихови захтеви су били једноставни, али дубоки: безбедност у јавним просторима, достојанство у управљању и правда за животе који нису смели бити изгубљени.

„Не умиремо у несрећама – умиремо од корупције“ – транспарент на протесту под називом „Марш за анђеле“ у Скопљу 29. априла 2025. Фотографија Ванчо Џамбаски, CC BY-NC.

У региону где се млади често одбацују као апатични или политички незаинтересовани, ови протести су понудили упечатљив контранаратив: генерација која одбија да ћути пред системским неуспехом.

Када се захтеви за правдом претворе у „претњу држави“

Тактиком која покушава да поткопа ангажовање јавности и делегитимише и опозицију и све напоре обичних људи који нису страначки политички, власти у обе земље покушале су да дискредитују протесте називајући их „политички мотивисаним“.

У Северној Македонији, веб портал ТВ станице Алфа.мк објавио је чланак у којем критикује протесте, цитирајући новинара Бранка Героског који је рекао да „позиви нису били артикулисани“ и да су протести били „покушаји стварања хаоса и поткопавања стабилности институција“. Тврдећи да су акције студената биле политички мотивисане, додао је: „То нису били искрени позиви на одговорност, већ политичка агенда за дестабилизацију земље“.

Слична реакција се десила и у Србији, где је таблоид Ало.рс објавио наслов: „Студенти признају да су захтеви политички.“ Међутим, осим нејасне изјаве једног студента, већина коментара дошла је од професора који су понављали ставове владе, одражавајући тактике које користе ауторитарни режими широм региона.

„Желели су промене, али углавном су се придружили нечему што је неко други осмислио и дизајнирао“, рекла је за Ало.рс Драгана Митровић, професорка на Факултету политичких наука у Београду. Док је већина српских универзитетских професора подржавала студенте, Митровић их је критиковала од самог почетка, кроз своје бројне наступе у провладиним медијима.

Мицкоски и Вучић имају сличне реакције

Премијер Северне Македоније Христијан Мицкоски и председник Србије Александар Вучић понудили су готово идентичне наративе као одговор на студентске протесте. Иако је Мицкоски признао фрустрацију јавности, он је протесте такође назвао политички мотивисаним:

Ги разбирам сите оние кои одлучиле својот легитимен гнев да го изразат преку протести, но не можам да ги оправдам политичките глодари и лешинари коишто не сакаат силна влада од ВМРО-ДПМНЕ бидејќи е браник и последниот столб да не дозволи уништување на Македонија.

Разумем оне који су одлучили да изразе свој легитимни бес кроз протесте, али не могу да оправдам политичке глодаре и лешинарише који не желе јаку владу коју води ВМРО-ДПМНЕ, јер је то бедем и последњи стуб који неће дозволити уништење Македоније.

Ипак, када су породице жртава покренуле протесте и акције прикупљања донација, и оне су означене као „политичке“. ВМРО-Демократска партија за македонско национално јединство, на чијем је челу Мицкоски, је владајућа политичка странка у земљи.

У Србији је Вучић инсистирао да су сви студентски захтеви већ решени, и одбацио је текуће протесте: „Толерисаћемо ово до одређене тачке, а онда ћемо се понашати у складу са правилима која држава мора да поштује“.

Биљана Георгиевска, извршна директорка Савета за медијску етику Македоније, критиковала је комуникацијске стратегије власти након трагедије, сугеришући да су се владини одговори превише фокусирали на бројке, хапшења и процедурална ажурирања, занемарујући дубљу одговорност. У интервјуу је за Иновативе Медије (ИМ) рекла:

Ово питање ће вероватно нестати из медија и јавног дискурса, потиснуто ПР тактикама које одвлаче пажњу и распирују страсти национализмом или сензационализмом. Међутим, без обзира на то колико су вешти партијски ПР алати у „гурању ствари под тепих“, колективно сећање на трагедију и бес због злоупотребе моћи од стране званичника одговорних за јавну безбедност неће нестати.

Ослабљивање гласова младих

Док су политичари доминирали насловима, гласови младих људи су често били по страни. У Србији, Инстаграм страница Детектор Смећа – која тврди да разоткрива екстремисте – објављује имена и фотографије студената који протестују, представљајући их као претњу по националну безбедност.

Професор Сеад Џигал, који предаје етику у комуникацији на универзитету у Скопљу, рекао је за ИM да такве тактике застрашивања стварају климу страха:

Неки се могу у потпуности уздржати од изражавања критике или неслагања. TОва врста притиска има за циљ да демотивише протесте и активизам, обесхрабрујући даље учешће у демонстрацијама или самоорганизацији. Као резултат тога, неки студенти се могу дистанцирати од покрета како би заштитили свој лични углед, што на крају може ослабити његову кохезију.

У Северној Македонији, студентска Инстаграм страница Студентарија, колоквијални термин који значи „студентско тело“, била је мета кампање блаћења због објављивања видео снимака са скупа на којем је био присутан министар просвете.

Упркос томе што није био повезан са политичким страначким активностима, један студент је такође био мета због учешћа у протесту, након што су провладини медији објавили да је његов отац био бивши премијер када је садашња опозициона странка била на власти. „Студенти из породица са познатим опозиционим пореклом могу бити означени као политички непријатељи без обзира на њихове личне ставове или мишљења“, објаснио је Џигал. „Ово подстиче ширу поларизацију, где су студенти увучени у динамику ‘ми против њих’ засновану на породичним везама, а не на индивидуалним квалитетима и ставовима.“

Ово застрашивање критичких гласова изазвало је широко распрострањену самоцензуру и апстиненцију од учешћа у протестима који захтевају одговорност за трагедију у Кочанима

Питање младима

„Где повлачимо конце да вратимо наше пријатеље?“ транспарент на протесту под називом „Марш за анђеле“ у Скопљу 29. априла 2025. Фотографија Ванчо Џамбаски, CC BY-NC.

Медијски стручњак Илир Гаши објаснио је за ИМ да су, пре ових протеста, млади људи у Србији били углавном невидљиви у медијима, што је многе навело да погрешно претпоставе да су незаинтересовани:

Многи су веровали да су млади људи аполитични – да ништа не знају, да их није брига, да не прате вести и да само буље у своје телефонеs. Међутим, испоставило се да млади људи знају, прате и размишљају. Њихово разумевање политике и политичког ангажовања је далеко испред онога што је до сада било уобичајено у Србији. Прави проблем је био генерацијски неспоразум: млади људи се једноставно нису понашали онако како су старије генерације очекивале, што је довело до претпоставки да су пасивни, незаинтересовани и да им недостаје осећај заједништва и политике.

Анђела Петкова, новинарка из Северне Македоније, приметила је недостатак јавне емпатије у својој земљи према ожалошћеним породицама и студентима који траже правду и изразила је за ИМ своје разочарање чињеницом да студенти још увек нису показали исти ниво јединства или видљивости као њихови српски вршњаци:

Корупција у Србији је убила 16 људи, укључујући и једног македонског држављанина из Светог Николе. Од тада, студенти су свакодневно на улицама, блокирајући универзитете и доводећи земљу до застоја јер разумеју да ће у супротном наставити да убија.Корупција у Македонији је убила 62 млада, невина живота. Па ипак, студенти су наставили са својим свакодневним рутинама, игноришући стварност да сви живимо у шупи која чека да буде запаљена.

И даље се надајући да њена генерација неће заборавити трагедију у Кочанима, Петкова је за ИМ рекла да сања о дану када ће улице бити пуне [протеста], док се институције земље не испразне и не обнове – од темеља – са поштеним и способним људима.

Ове трагедије у Кочанима и Новом Саду откриле су сталну тензију између грађана и институција на Западном Балкану. Док студенти настављају да излазе на улице да тугују и захтевају промене, ризикују да њихови гласови буду одбачени, политизовани или ућуткани. Па ипак, њихова јасноћа и храброст сугеришу да се не дају лако одвратити и да њихово колективно сећање на неправду може надживети вести.