Слика са Јутјуб канала кинеског водитеља емисија о храни, „Сјао Хе са округлим лицем“. Поштена употреба

Популарна кинеска изрека „За људе, храна је рај“ (民以食为天), одражава значај хране и обедовања у свакодневном животу Кинеза. Стога, на типичном кинеском обеду, домаћин обично наручује обиље јела као демонстрацију свог друштвеног статуса, великодушности и гостопримства. То неизбежно доводи до великог броја остатака.

Истовремено, како се кинеска средња класа ширила током последњих неколико деценија и прелази са исхране оријентисане на житарице на исхрану богату месом, култура конзумирања хране у земљи ствара изазов одрживости. 

Истраживачи су 2015. године проценили да људи у кинеским ресторанима годишње бацају 17–18 милиона тона хране, отприлике 93 грама по особи по оброку, при чему преко трећине послуженог јела остане непоједено. У међувремену, потрошња меса по глави становника у Кини је такође порасла од 1970-их, и то са мање од 10 килограма годишње на приближно 70 кг по особи до 2022. године. Ово погоршава последице бацања хране, јер месо има већи утицај на животну средину него оброци биљног порекла.

И овај проблем није ограничен само на ресторане. Од укупног отпада хране из домаћинстава, малопродајних објеката и угоститељске индустрије, 931 милион тона годишње, 61 проценат се дешава у домовима људи.

Ови трендови наглашавају хитну потребу за решавањем проблема бацања хране.

Кампања „Испразни тањир“

Изазов одрживости први су покренули кинески грађани још 2012. године, пре него што је влада пооштрила ограничења слободе говора, када су грађани били жељни да се изјасне за друштвене промене. 22. априла 2012. године, на Дан планете Земље, еколог Сју Џијун, заједно са другим члановима грађанске групе под називом N_33, почео је да објављује слике својих празних тањира на Веибу, позивајући друге да предузму акцију против бацања хране. Њихов онлајн позив касније се развио у националну кампању „Испразни тањир“ (光盤行動), о којој су широко извештавали многи медији, укључујући и државни лист People’s Daily. 

Овај потез је постао виралан 2013. године и добио је на замаху, посебно међу млађим генерацијама које су дуго осећале нелагоду због ексцеса кинеске културе оброка. Овај покрет на нивоу грађана постепено је утицао на индустрију угоститељских услуга, подстичући многе ресторане да уведу мање порције и стандардно обезбеде посуде за храну за понети. Кампања је такође помогла у нормализацији свеснијег стила оброка: наручивати скромно и додавати још само ако је потребно. Временом се укоренила нова друштвена вредност – остављање хране непоједеном почело је да се сматра срамотним, док се „завршити свој тањир“ сматрало одговорним, па чак и дивним чином.

Правни алати против бацања хране

Кинеска влада је такође предузела мере за решавање изазова одрживости, уоквирујући то као питање безбедности хране. Године 2021, усвојила је Закон против бацања хране, означавајући прелазак са моралног на правно управљање у решавању проблема бацања хране.

Према закону, ресторани и креатори садржаја о храни могу бити кажњени ако подстичу прекомерно наручивање или промовишу преједање. Предузећа су дужна да обезбеде подсетнике против бацања хране, док се медијске платформе суочавају са казнама за приказивање видео снимака који величају прекомерну потрошњу.

Убрзо након доношења Закона против бацања хране, кампању „Празни тањири“, коју су водили грађани, преузела је Кинеска фондација за технологију Гуангхуа, огранак Комунистичке омладинске лиге Кине, како би промовисала одрживу културу потрошње хране. Кампања је била одлично покривена и промовисана на платформама друштвених медија између 2022. и 2023. године.

Међутим, ефикасност званично вођене иницијативе против бацања хране доведена је у питање. Како су истакли истраживачи, пошто кинески Закон против бацања хране првенствено регулише активности везане за промоцију и угоститељство, које се налазе на потрошачком крају ланца снабдевања храном, закон углавном надгледа и кажњава угоститељски и медијски сектор новчаним казнама за обмањивање потрошача или промоцију бацања хране, уместо да се бави бацањем на производном крају процеса.

„Емитовање садржаја о јелу“, видео тренд где људи објављују видео снимке себе како једу Мукбанг, па су постали главна мета закона.

Водитељи преноса садржаја о јелу обично конзумирају велике количине хране док комуницирају са гледаоцима током преноса уживо. Овај видео жанр је веома популаран широм Азије, укључујући Кину, привлачећи милионе гледалаца ради забаве и испуњавајући примарну жељу за храном. 

Месецима пре доношења Закона против бацања хране, кинеске власти су издале упозорење платформама друштвених медија, позивајући их да уклоне садржаје који промовишу бацање хране. Након што је закон усвојен, емитери, платформе или одговорни руководиоци суочавају се са казном између 10.000 и 100.000 RMB (приближно 1.500–15.000 америчких долара) ако су прекршаји озбиљни.

Као одговор на то, друштвене платформе су почеле да уклањају преносе садржаја о јелу. Неки креатори су обрисали свој садржај или се преусмерили на друге теме везане за храну, као што су рецензије ресторана или туторијали за кување. Други су пренели своје видео снимке на платформе ван кинеског регулаторног домета, као што је Јутјуб, а затим поново поставили измењене верзије у земљи како би заобишли правила. Неколико њих наставља да тестира црвену линију бацања хране тако што емитују уживо у поноћ, поједу сву храну и додају поруку упозорења.

Када се претражује „Емитовање о исхрани“ (吃播) на Douyin (кинеској верзији TиkTоk-а), појављује се подсетник: „Цените храну. Реците не бацању. Разумна исхрана. Здрав живот.“ Слика. Поштена употреба.

Бацање хране на производном крају ланца снабдевања

Данас, бацање хране у Кини није само културно питање, којим се већ више од деценије бави „Кампања испразни тањир“ и Закон против бацања хране. Како су истакли sсоциоекономисти, изазов одрживости хране у Кини је више повезан са производним крајем ланца снабдевања него са потрошачким крајем.

У 2022. години, годишњи губици хране након жетве у Кини кретали су се између 289 и 368 милиона тона, са стопом губитака од 14%, док је бацање хране у фази потрошње било између 27 и 35 милиона тона, са стопом губитака од 5%. Ово је вероватно резултат проблема прекомерног производног капацитета у сектору индустријске хране. 

Да би се решио проблем прекомерне производње, Кинески државни савет је прошле године издао свеобухватни акциони план, са циљем да се до 2027. године смање стопе губитака житарица и хране током производње, складиштења, транспорта и прераде испод међународног просечног нивоа.