Алевитске жене у ношњи плешу у кругу током ритуала Хидрелез, уз пратњу песама које се певају за ту прилику. Фотографија: Дијана Николова, користи се уз дозволу.

Ношња се не носи ради наступа, већ за сећање. За Алевите из Мадрева, села на североистоку Бугарске, традиција није остатак прошлости – то је начин да се остане духовно повезан, и лично и заједнички.

Иако се ретко помиње у јавном дискурсу Бугарске, заједница Алевитеа, након што је издржала векове промена и маргинализације, одржала је свој идентитет са тихом одлучношћу. То је процес који почиње светим чином облачења.

Јединствен облик вере

У Бугарској, вера Алевита – познатих и као Кизлбаш, Алијанци или Алијани –развила је посебан локални облик унутар турскоговорног становништва. Као грана шиитског ислама под утицајем преисламских обичаја, шаманизма, зороастризма, и раног хришћанства, она укључује мистичне, суфијске, па чак и паганске елементе.

Заједница вуче порекло из 7. века, након смрти пророка Мухамеда, када су настали спорови око духовног наслеђа. Сунити су прихватали вође изабране консензусом, док су алевити – као што име сугерише – веровали да вођство припада пророковој породици, почевши од његовог рођака и зета, Алија.

Временом се заједница суочавала са прогоном, често је приморавајући на изолацију. Током османско-персијских ратова у 15. веку, многи Aлевити – звани Кизилбаш („Црвене капе“) због својих карактеристичних црвених турбана – били су присилно пресељени из Персије у делове Балкана, укључујући и оно што је сада Бугарска.

Кроз историју, једна од најистакнутијих карактеристика алевитске културе је њен принцип једнакости. Ритуали немају родну раздвојеност; сви учествују у једнакој мери и, као оличење хармоније и равнотеже које су кључне за алевитску духовност, жене заузимају свети положај.

Облачење као ритуал на Хидрелез

Хедерлез је жива традиција која спаја лично прорицање судбине са колективним сећањем. 6. маја, пре изласка сунца, кућа Камбера Гочева у Мдреву је већ будна док се он и његова мајка припремају за ову прилику, облачећи се у тишини и показујући поштовање сваким покретом.

Иако једнаки, мушкарци и жене прате мало другачији процес који почиње дугим, топлим вуненим чарапама, које нису само практичне; оне отварају пут ка светом.

За Гочеву мајку, облачење женске кошуље „кенар“ и тканих украсних панталона је прва фаза у припреми за ритуал. Затим долази „милтан“, дуга свилена хаљина. Преко њега, она облачи наборану кецељу „фата“, везану ручно рађеним канапима који симболизују зрелост.

(Л) блачење женске кошуље „кенар“ и тканих украсних панталона је прва фаза у припреми за ритуал. (Д) Причвршћивање наборане фате је суштински део традиционалне женске одеће Алевита. Фотографије Дијане Николове, користе се уз дозволу.

Појас од перли са бакарним копчама се причвршћује напред попут печата, представљајући женску снагу и плодност.

(Горе): Појас од перли са бакарним копчама даје завршни додир, симболизујући женску снагу и плодност. (Доле): Детаљ везеног шала „учкурна“, ручно извезеног цветним мотивима који носе и лично и симболичко значење. Фотографије Дијане Николове, користе се уз дозволу.

Сомотски прслук украшен сребрним концем повезује њен унутрашњи свет са њеним спољашњим изгледом.

Традиционална женска одећа алевитских жена је скоро завршена – последња два шала са три каранфила постављена на врху и украс за чело тек треба да се додају. Фотографија Дијане Николове, користи се уз дозволу.

Преко феса на глави, она ставља неколико шалова, сваки са својим значењем.

(Лево): Алевитске жене покривају главу једноставним плавим шалом, што је међуфаза у ритуалном облачењу која претходи завршном свиленом шалу. (Д): Кључна фаза у ритуалном облачењу је тренутак у којем се шарени шал ћуфија бези ставља преко плавог козан чемберија као део традиционалног алевитског процеса слојевитог облачења. Фотографије Дијане Николове, користи ес уз дозволу.

Ово последње прилагођавање друге шарене мараме даје завршни додир у уређењу ритуалне женске одеће алевитских жена. Фотографија: Дијана Николова, користи се уз дозволу.

Детаљи овог светог ритуалног украса укључују украс од перли са златним привесцима – названим „истифан“ – три каранфила и шљокице на челу као део традиционалне алевитске одеће. Фотографија: Дијана Николова, користи се уз дозволу.

Традиционална алевитска народна одећа у свом комплетном облику, која се носи за прославу Хидрел. Фотографија: Дијана Николова, користи се уз дозволу.

Завршна свилена марама украшена је са три каранфила, који представљају Алаха, Мухамеда, и Алију. У овом тренутку, одећа постаје више од одеће – она постаје њена веза са сећањем на предке.

Као и код својих женских пандана, ритуал облачења мушкараца прати дефинисани редослед, при чему сваки елемент одеће носи и практичну функцију и симболичко значење.

Почиње са тамноплавим, вуненим „потурима“ – традиционалним панталонама које се причвршћују дуж зглобова жичаним дугмадима за чврсто приањање. Далеко изнад техничког детаља, ово чврсто закопчавање обезбеђује стабилност током кретања, посебно код ритуалних плесова и церемонија.

Закопчавање традиционалних вунених панталона „потури“ – дела свечане мушке одеће алевитских мушкараца – коришћењем плетених украса и жичаних дугмади. Фотографија Дијане Николове, користи се уз дозволу.

Гочев узима каиш од ручно ткане вуне – обично у црвенкастим тоновима са белим нитима – и обавија га преко своје оштре кошуље, што му одржава доњи део леђа топлим, а истовремено придржава горњи и доњи део одеће. Симболично, представља зрелост и мушкост.

Мотање тканог вуненог појаса преко церемонијалне алевитске кошуље са набраним рукавима део је традиционалне мушке ритуалне одеће. Фотографија Дијане Николове, користи се уз дозволу.

Затим ставља фес на главу, омотан шареним „сариком“ – дугом, уском траком тканине. Мотање се врши ручно, обично испред огледала, и захтева пажљиву прецизност јер облик и чврстина омотавајућег појаса одражавају поштовање према прилици.

Везивање сарика испред огледала означава последњи детаљ у комплетирању церемонијалне алевитске мушке одеће. Фотографија Дијане Николове, користи се уз дозволу.

Гочев и његова мајка у церемонијалној алевитској одећи за ритуал Хидрез, фотографисани у дворишту пре почетка прославе. Фотографија Дијане Николове, користи се уз дозволу.

Предмети судбине

Према Гочеву, уочи празника, младе жене стављају нишане (мале личне предмете) у бакарни лонац, традиционално намењен њиховим вереницима или мушким рођацима. Овај ритуал се сматра најважнијим делом прославе Хидрез. У зору, док се сваки предмет извлачи, прати га отпевани катрен за који се верује да носи симболично или пророчко значење.

Током ритуала Хидрел, старија алевитска жена подиже нишан док тражи од власника да га идентификује, док млада девојка седи покривена црвеним велом. Фотографија Дијане Николове, користи се уз дозволу.

Церемонија почиње тако што старије жене рецитују „Касиду за славуја”, постављајући духовни тон за дан.
(Јеси ли дао име Субхан?
Да ли имаш дом у баштама?
Поседујеш ли некакву себичну невољу?
Чудно и чудно, славују, певај

Рефрен:
Славују који певаш, славују који певаш,
Не додај невољу невољи, славују,
Моја невоља ми је довољна,
Одагнај невољу, не додај је, славују

Знам да си заљубљен у ружу,
Ко зна стање руже,
Пупољак руже у башти,
Не лутај и не причај, славују

Знам да си заљубљен у Верда,
Имаш љубавника, који је веома смирен,
Овој невољи у мојим грудима,
Не додај невољу, славују

Хоћеш ли прелетети преко ивице,
Хоћеш ли прећи море, море,
Шта радиш, себичан?

Реци ми своје стање, славују

О, славују мој, јеси ли се добро понашао?

Да ли си храњен у кавезима, да ли си себичан,
Чудан и чудан, славују, певај

Твоје тело је као делфин
Када кажеш чисто
Када кажеш да нема никога као што си ти на свету
Када кажеш
Истина, истина у зору
Не заборави нас, славују)

У Мдреву и Севару, прослава укључује песме, игре и размену нишана, који су такође симболи јединства и наде.

Ритуал почиње када старије алевитске жене певају побожну химну која евоцира слику славуја. Фотографија: Дијана Николова, користи се уз дозволу.

Одржавање традиције

Алевитске жене у традиционалној одећи плешу у кругу током ритуала Хидрелез, уз пратњу песама које се певају за ту прилику. Фотографија: Дијана Николова, користи се уз дозволу.

Као један од последњих носилаца алевитских традиција у селу Мдрево, Камбер Гочев жели да подели приче о празницима, обичајима и музици, нудећи увид у живу културу која и даље одолева нестајању.

„Постоји неколико главних празника за Алевите“, објашњава Гочев. „Први је Кирклар или Невруз, који се слави у ноћи између 21. и 22. марта. Означава рођење Алија, као и његово венчање са Фатимом, ћерком пророка Мухамеда. Прослава носи бројне културне и верске симболе, од којих многи потичу из древних месопотамских обреда који су касније уткани у исламску традицију“. Ритуали за ову прилику се одвијају у дому „бобе“ (старешине), пратећи строги и устаљени редослед.

Још једна важна прослава је Кефур, која се поклапа са хришћанским Ускрсом. „На овај дан“, наставља Гочев, „мале гомиле сламе се пале на седам места, а људи их прескачу – симболичан чин очишћења својих грехова“.

Најпопуларнији празник је Хидрел, некада прослављен током два дана [6. и 7. маја], али се сада обележава само 6. маја. „Обележава сусрет светаца Хизира и Иљаса“, каже Гочев. „Њени корени су пагански – прослава обнове пролећа и поновног рођења природе.“

Постоји и дан жалости, открива Гочев: „Ашуре Бајрами, такође познат као Матем Бајрами, који одаје почаст мучеништву Хусеина, сина Алија, у Кербали“.

Значење места и културе

Што се тиче светих места, Гочев указује на долину познату као Дулдул изи, „место са стеновитим формацијама за које се верује да су отисци копита коња Демир Бабе или Хазрети Алије“, где људи одлазе да обављају ритуале засноване на води за здравље и исцељење. Он лично верује да отисци припадају Хазретију Алију, „пошто се његов коњ звао Дулдул, док се Демир Бабин коњ звао Алача“.

Боја има симболичну улогу у ритуалима заједнице, објашњава Гочев: „Црвена представља виталност и младост. Плава је за заштиту. Жута служи као боја наглашавања, а бела симболизује прелазак у нову фазу живота.”

Алевитске жене изводе ритуални круг док се церемонија Хидрелез завршава. Фотографија Дијане Николове, користи се уз дозволу.

Музика такође игра централну улогу у животу Алевита: „Кроз музику се повезујемо и духовно и као заједница. Присутна је у ритуалима, свакодневном животу и свечаним тренуцима.“ Традиционални инструменти укључују „бозук“ (врсту „саза“); „дарабуку“ или „љуб“ (ручни бубањ) у облику пехара; „зили маша“ или „деф“ (даире). Хармоника и кларинет су се касније увели у употребу.

Наравно, где има музике, има и плеса – а плес који је најкарактеристичнији за заједницу је „семах“, који Гочев описује као „свето, босоного коло које симболизује јединство и везу између људи и универзума“.

Богата колекција традиција, од којих свака одражава како алевитска заједница у Мдреву наставља да чува свој идентитет кроз ритуале, сећање и међугенерацијско преношење.