Барбара Алегре у студију_2021. Фотографија љубазношћу Хавијера Родера.

У свету преплављеном сукобима, престимулацијом и емоционалним умором, слике Барбаре Алегре нуде редак контрапункт: мир, нежност и искрену повезаност. Користећи пригушене палете и слојевите композиције уља, она ствара интимне просторе који на хаос реагују са нежношћу. Њене фигуре евоцирају повратак спорости, емпатији и повезаности са собом, другима и природним светом. За Алегре, сликарство је „склониште“, тихи чин исцељења у свету који се често чини преплављујућим.

Алегре је рођена у Шпанији, и тренутно живи у Барселони. Њено формално образовање обухвата три кључне институције: Llotja Escola d’Arts i Oficis, Колеџ уметности Челси, и Краљевски колеџ уметности у Лондону, где је завршила мастер студије сликарства. Након дуге паузе због подизања породице, повратак на Краљевски колеџ уметности помогао јој је да поново покрене каријеру и продуби свој концептуални приступ стварању уметности. Свака образовна фаза обликовала је њену еволуцију – од техничких основа до филозофскије и емотивније вођене праксе.

Овог месеца, Алегрини радови су представљени на Сајму савеза нових трговаца уметнинама (NADA) у Њујорку, који је представила корејска галерија Dohing Art. Изложба је означила значајан корак у ширењу њеног глобалног домета, нудећи северноамеричкој публици увид у њен интроспективни и дубоко проживљени свет. Њено присуство на NADA-и истакло је универзални одјек њеног рада, који је претходно излаган широм Европе и Азије.

Сеунгхи Чунг, директорка Уметничке галерије Дохинг, рекла је да ју је Алегрини рад одмах привукао. „Била сам импресионирана Барбариним идејама, филозофијама и експресивним гестовима које користи да би их пренела“, рекла је Чунг. „Дубина и потпуност њеног рада улиле су ми велико поверење у њену уметност.“

Барбара Алегре „Границе датог света“ 2024. Уље на платну, 50×70 цм. Фотографија љубазношћу уметнице.

У интервјуу за Глобалне гласове, Алегре је говорила о емоционалним и симболичким силама које стоје иза њене уметности, коришћењу личних артефаката као што је шминка њене покојне мајке, психолошким подтекстима који обликују њен визуелни језик и како сликарство служи и као лична терапија и као тиха понуда другима који траже утеху у уметности.

Следе одломци из интервјуа

Омид Мемаријан (ОМ): У делу „Границе датог света”, фигура се игра мачје колевке са пужевима, евоцирајући спорост и размишљање. Како ово одговара на данашњу журбу и претерану стимулацију?

Барбара Алегре (БА): Последњих година осетила сам снажну потребу да створим слике које умирују, које се супротстављају насиљу нашег често дисфункционалног света. Наклоност видим као пут ка разумевању, а сликарство као тих, рестауративни простор, ослобођен цинизма, намењен дељењу смирености, мира и љубазности.

Ова слика се одвија попут басне, испричане кроз женску фигуру која отелотворује хуманистичке вредности и дубоку посвећеност разумевању и поштовању окружења које одржава њено тело и ум, што на крају користи самој природи.

Дело тежи да поврати изгубљену везу, да се врати темпу природе и да нас подсети да је можда још увек могуће осетити њену моћ обнављања – да врати равнотежу и хармонију са фауном, флором и екосистемом, који су продужеци нас самих.

Барбара Алегре „Последња лекција“ 2020. Шминка и уље на папиру, 57×77 цм. Фотографија љубазношћу галерије Ione & Mann Gallery.

ОМ:  У вашој серији „Последња лекција“ укључили сте мајчину шминку у своје слике након њене смрти. Како је овај интимни процес утицао на ваше истраживање идентитета, сећања и трансформације у вашем раду?

БА: Овај опус је истраживао бол, трауму и опоравак током процеса туговања. Сликала сам портрете своје мајке користећи шминку и четкице које је оставила за собом у покушају да је одржим близу, физички присутном. Њен ДНК је био свуда по њима; рад је био о њој, направљен од ње и за њу. То је постао спори опроштај који се завршио када је понестало шминке.

Сликање је помогло да се реши унутрашња загонетка коју речи или дела нису могла да објасне, јер траума често одолева дискурсу. Ови симболички прикази су померили мој бол, водећи ка прихватању, поштовању и пресељењу.

Размишљала сам о Мелани Клајн (Мелани Клајн је била контроверзна, али веома утицајна и моћна чланица Британског психоаналитичког друштва више од тридесет година. Њене теорије о развоју унутрашњег света детета трансформисале су психоанализу и имале су дубок и далекосежан утицај. Иако дубоко укорењене у размишљању Сигмунда Фројда, Мелани Клајн је тврдила да се сва људска бића односе са другима од рођења и да је, сходно томе, трансфер у психоаналитичком третману увек жив и активан. прим.прев.) и њеном погледу на арт терапију као чин љубави и репарације, и о идеји Доналда Виникотова о уметности као прелазном простору, удаљавању од стварности у фантазију и илузију. У том смислу, шминка је постала прелазни објекат, помажући одвајање од мајке када је више нема.

Барбара Алегре, „Сенка“ 2024. Уље на платну, 35 x 35 цм. Фотографија љубазношћу уметнице.

ОМ: Ваше слике често садрже пригушену палету и нежне композиције. Можете ли да објасните како ваш избор боја и облика доприноси смирености и интроспекцији која прожима вашу уметност? 

БА: Од малих ногу ме је очарао емоционални утицај боја, интуитивно аранжирајући нијансе како бих изазвала одређена осећања. У касним тинејџерским годинама, проучавање психологије боја је продубило ово, јер сам научила како боје обликују расположење и унутрашња стања. Касније, док сам радила у цвећари, то је додало још један слој, повезујући нијансе са мирисима и симболичким значењем.

Ова основа обликује моју тренутну палету: пригушени тонови, пастели и боје коже одабране да евоцирају мекоћу, емпатију, рањивост и невиност, позивајући на смиреност и размишљање. 

Викенд галерија у Лондону 2022. „Последња лекција“ Барбаре Алегре, 2020, на Piccadilly Lights-у. Фотографија: Вил Амлот, љубазношћу Викенда Лондонских галерија.

ОМ: Ваш рад истражује физичко и психолошко. Како користите личне приче да бисте говорили о ширим темама попут емпатије и проблема појединаца?

БА: Мој рад је утемељен у личним размишљањима и искуствима, али има за циљ да иде даље од њих како би говорио о универзалним аспектима проблема појединаца.

Сви се крећемо кроз сличне емоционалне пејзаже и фундаментална питања док растемо. Уметност се увек бавила овим темама; оно што се мења је начин на који их изражавамо.

Трудим се да створим простор где онај ко посматра слике може да осети везу између физичких сензација и психолошких реакција. Мој циљ је да рад дубоко одјекне, подстичући емпатију и заједничко разумевање нашег колективног човечанства.

Барбара Алегре, „Седам душа“ 2024. Уље на платну, 70×50 цм. Фотографија љубазношћу уметнице.

ОМ: У радовима попут „Бори се, бежи, замрзни се,” истражујете трауму и психолошка стања. Како преводите ове емоције у визуелни облик и који изазови долазе са тим?

БА: Мој приступ преношењу сложених емоционалних стања, посебно оних везаних за трауму, у фигуративни визуелни језик је дубоко личан, али вођен жељом да се повежем са другима. Изазов је дати облик унутрашњим, често апстрактним емоцијама, а да се не упадне у клише. Почињем тако што слушам своје тело, лоцирам где се налази бол, разумем његову природу и осећам шта би га могло умирити. Овај континуирани унутрашњи дијалог подсећа на психолошку сеансу. Иако апстрактна уметност може деловати лакше, сматрам је превише једноставном за сложеност трауме. Циљ ми је да обликујем ова невидљива осећања кроз обликовање које поштује њихову дубину и подстиче емпатију.

Барбара Алегре, „Наиго“ 2020. Уље на платну, 90×130 цм. Фотографија љубазношћу уметнице.

ОМ: Назвали сте уметност „склоништем“, простором за размишљање и утеху. Како то обликује ваш процес и окружења која стварате на изложбама?

БА: По мом искуству, улога уметности у менталном здрављу и емоционалном благостању је била пресудна. Од детињства, цртање и сликање су ми помогли да трансформишем болна искуства у позитивне чинове. Када се живот сведе на бол, проналажење нешкодљивих начина за суочавање са тим постаје неопходно — а за мене је редовна уметничка пракса један од њих. Трудим се да поделим ово уточиште са другима, нудећи спокој кроз контемплацију и искуство уметности. Галерије са којима радим подржавају ово – било додавањем тепиха у сепаре, фарбањем зидова у нежне пастелне боје или одабиром простора са камином. Тај коначни осећај мекоће живи у сваком детаљу.

Барбара Алегре, „Бори се, лет, замрзни се“ 2023. Уље на платну, 80×80 цм. Фотографија љубазношћу уметнице.

ОМ: Са све већом дигитализацијом уметничког света, како доживљавате улогу физичког присуства и тактилног искуства у интеракцији са уметношћу?

БА: За мене је тактилно и визуелно искуство неопходно; речи не могу пренети дубок осећај гледања и додиривања. Покушавам да тај осећај изазовем кроз боју.

Дигиталне платформе су корисне за приступачност, посебно у временима попут COVID-а, али њихова ограничења су јасна. На екранима, уметничка дела губе дубину, детаље, текстуру, верност боја и суптилне људске трагове оригинала.

Ништа се не може поредити са виђењем уметности уживо, где се сва чула укључују у импресивно искуство. Иако оба формата могу коегзистирати, дигитално никада не може заменити богатство директног физичког сусрета.