“Слика хлеба у рукама, преко Canva Pro, адаптирана од стране Арзу Гејбулајеве.

У априлу је Министарство здравља Турске покренуло националну иницијативу под називом „Сазнајте своју идеалну тежину, живите здраво“, која има за циљ борбу против растућег броја гојазних особа са прекомерном тежином. Закључно са 19. јуном, више од три милиона грађана је учествовало у кампањи.

Резултати, које је објавила државна новинска агенција Анадолија на основу информација које је министарство доставило, указују на то да је преко два милиона учесника имало повећану тежину. Међутим, док је фокус кампање наводно на промоцији здравијег начина живота, пажљивији поглед на социо-економски пејзаж и праксе производње хране у Турској открива дубља, системска питања која могу засенити амбициозне циљеве пројекта.

Високи трошкови здраве исхране

За многе у Турској, изазов одржавања „идеалне тежине“ није само питање избора исхране, већ и економског опстанка. Турска тренутно има највишу стопу инфлације хране међу 38 земаља ОЕЦД-а, што директно утиче на кућне буџете и приступ квалитетној храни.

Најновији подаци приказују оштру слику лоше исхране, посебно међу најмлађима у популацији. Неколико извештаја о сиромаштву деце показало је да је Турска међу најтеже погођеним земљама у Европи. Извештај Турског института за статистику (TÜIK) за 2023. годину, открива запањујуће бројке: 49,5% деце не конзумира воће свакодневно, 67% не једе поврће сваки дан, а 87.3% није у могућности да једе месо, пилетину или рибу. Према подацима Еуростата из 2024. године, 39,5% турског становништва млађег од 18 година је у ризику од сиромаштва. Поређења ради, само годину дана раније, 2023. године, тај проценат је био 34,4%.

Ови високи индикатори могу се посматрати у контексту растућих трошкова живота. Према подацима Удружења турских синдиката (Türk-İş), у мају ове године праг глади за четворочлану породицу достигао је 25.092 турских лира (633 америчка долара) месечно, док је праг сиромаштва достигао 81.000 турских лира (2.043 америчка долара). Тренутна минимална плата у Турској износи 22.104 турске лире (558 америчких долара) месечно. Ова економска реалност значи да квалитетна храна постаје луксуз, гурајући породице ка јефтинијим, често мање здравим алтернативама.

Хачер Фого, оснивач Мреже дубоког сиромаштва, објаснио је у интервјуу за Апосто:

Минимална плата је испод границе сиромаштва. Ако домаћинство мора да се издржава са приходима испод границе сиромаштва, то домаћинство је у дубоком сиромаштву. Домаћинство у дубоком сиромаштву има потешкоћа у приступу основним потребама као што су смештај, образовање и здравствена заштита, тако да то домаћинство такође трпи у снабдевању храном. Породице које сам видео како живе у дубоком сиромаштву приморане су да купују јефтинију и прерађену храну, једу само једну врсту хране, прескачу оброке и приморане су да хране своју децу нездравом храном. Гојазност је у порасту у нашој земљи јер су и гојазност и заостајање у расту резултат неадекватне и нездраве исхране.

Обим несигурности у снабдевању храном је такође очигледан у образовним установама. Подаци Министарства националног образовања за школску 2023-2024. годину показују да, иако је 1.029.250 ученика добило бесплатне ручкове, то је само део од 18.710.265 ученика који су у ризику од несигурности у снабдевању храном широм Турске. Истраживање Мреже за дубоко сиромаштво потврђује ову неједнакост: 47,3% ученика не може себи да приушти да купи нешто из школске мензе, 40,2% то може да учини само једном недељно, а само 32% стално доноси кутију за ручак. Такав свеприсутан економски притисак сугерише да за милионе људи главна брига није здрава исхрана, већ једноставно избегавање глади.

Питање безбедности хране

Поред приступачности, сама безбедност хране која се конзумира у Турској представља још једну критичну забринутост која утиче на јавно здравље. Од 2024. године, Турска је била на првом месту међу свим земљама по броју обавештења везаних за пестициде у оквиру Системa брзог упозоравања за храну и сточну храну Европске уније (RASFF). Већина ових упозорења била је због хемијских остатака пронађених у производима који се често конзумирају, као што су лимуни, јагоде, парадајз, нар, грејпфрут и паприке.

Ово непрестано највише место у одбијању извоза у вези са пестицидима означава дубљи, свеприсутнији проблем који превазилази спољну трговину – покреће озбиљна питања и о домаћој безбедности хране. Недавна студија коју је координирао Булент Шик из Гринписа подржава ове забринутости, откривајући да је 61 одсто од 155 анализираних узорака садржало више од једног пестицида, а 43 одсто је било позитивно на хемикалије које садрже PFAS. Ове „вечне хемикалије“ (пер- и полифлуороалкил супстанце) су веома постојане у земљишту, води и људском телу, представљајући дугорочне здравствене ризике. (прим.прев.: Пер- и полифлуороалкил супстанце (PFAS) су велика, сложена група синтетичких хемикалија које се користе у производима широке потрошње широм света од око 1950-их. Оне су састојци у разним производима за свакодневну употребу. На пример, PFAS се користе да би се спречило лепљење хране за амбалажу или посуђе, да би одећа и теписи били отпорни на мрље и да би се створила ефикаснија пена за гашење пожара. Молекули PFAS имају ланац повезаних атома угљеника и флуора. Пошто је веза угљеник-флуор једна од најјачих, ове хемикалије се не разграђују лако у животној средини.).

Још једна опасност лежи у недостатку транспарентности у погледу тога да ли се контаминирани производи одбијени на граници враћају на домаће тржиште Турске ради локалне потрошње.

Пад контроле квалитета пољопривредних производа додатно погоршава проблем. Број произвођача који се баве добрим пољопривредним праксама – еколошки одговорном пољопривредом, заштитом природних ресурса и укупном одрживошћу – опао је са преко 72.000 у 2017. на само 9.570 у 2022. Слично томе, према Апосту, број органских пољопривредника је опао са 75.000 на 45.000 у истом периоду. Овај пад се приписује смањеној пољопривредној подршци, високим трошковима улагања, неадекватној заштити произвођача и неуспеху механизама контроле.

Ђаво је у детаљима

Иако кампања Министарства здравља може показати похвалан напор у решавању проблема јавног здравља, без решавања основних социо-економских изазова и изазова безбедности хране, њена ефикасност је ограничена.

Висок раст цена хране и широко распрострањено сиромаштво приморавају многе породице да дају приоритет приступачности у односу на исхрану, што доводи до нездравих опција у исхрани. Свеприсутна употреба пестицида и потенцијална рециркулација контаминираних производа појачавају забринутост за безбедност хране, додајући још један слој сложености здравственој кризи у земљи.

Да би Турска заиста решила свој изазов гојазности, холистички приступ који се бави и економском неједнакошћу и квалитетом хране није само користан, већ је и неопходан.