Учесници Међународног фестивала новинарства у Перуђи држе имена 220 палестинских новинара убијених од 7. октобра. Фотографија: Валид Ел Хури, користи се уз дозволу.

Од почетка рата у Гази, свет је сведок најсмртоноснијег периода за новинаре у модерној историји. Број новинара које је Израел убио током овог рата драстично варира у зависности од извора: док локалне организације у Гази често пријављују највеће бројке, међународне организације за надзор често наводе ниже бројке. Ова разлика је укорењена у спорним дефиницијама — ко се сматра новинаром, а ко не?

7. априла 2025. године Euro-Med Monitor је известио да је број новинара које је Израел убио у Гази порастао на најмање 211, број који претходи убиству новинарке Фатиме Хасуне и њене породице неколико дана након извештаја. Палестински синдикат новинара (ПСН) наводи број од 210, поред 398 повређених и 48 притворених, и 88 институција уништених израелским нападима, већином у Гази. Комитет за заштиту новинара (КЗН) извештава о 176 убијених новинара и медијских радника: 168 Палестинаца, два Израелца и шест Либанаца, што овај рат чини најсмртоноснијим који је организација икада забележила. Међународна федерација новинара (МФН) и Репортери без граница (РБГ) наводе сличне, мада не идентичне, бројеве.

Разлика у бројевима често се своди на дефиницију. Док неки рачунају свакога ко се бави прикупљањем или ширењем вести — укључујући фриленсере, фиксере, сниматеље и репортере друштвених медија, од којих многи можда немају формалне новинарске акредитације, али су ипак неопходни за бележење живота под опсадом —  неке међународне организације имају тенденцију да захтевају формално акредитовање или одређени ниво професионалне активности да би неко био класификован као новинар, искључујући многе који активно извештавају са терена у опкољеној ратној зони где је међународним новинарима забрањен приступ од стране Израела, осим ако нису у саставу израелске војске.

Али једна чињеница остаје неоспорна: од 7. октобра, највећи број људи који извештавају о стварности рата убијен је у једном сукобу. 

Убијени са својим породицама

Трагедију погоршавају околности многих смрти: десетине новинара убијено је заједно са својим породицама, често док су им домови бомбардовани без упозорења. Комитет за заштиту новинара, Синдикат палестинских новинара, и Репортери без граница су документовали бројне случајеве у којима су читаве породице страдале. На пример, ветеран новинар Мохамед Абу Хатаб, дописник палестинске телевизије, убијен је заједно са најмање 11 чланова своје породице у Хан Јунису почетком новембра 2023. године, након што је његов дом погођен у израелском ваздушном нападу. Слика његовог крвавог новинарског прслука постала је симбол ризика са којима се суочавају новинари из Газе.

Ханин Мима, чију је сестру, новинарку Салам Миму Израел убио у октобру 2023. године, говори о преживљавању напада у којима су убијени њени вољени, остављајући је да се брине о сину своје сестре, једином преживелом члану породице. Такви наративи, попут оне култног новинара Ваела ал-Дахдуха, који је изгубио већи део своје породице у израелским ваздушним нападима и сам је рањен, одражавају двоструку трауму личног губитка и континуиране професионалне опасности. 

У једном од најновијих и најпотреснијих случајева, млада палестинска новинарка и филмска редитељка Фатима Хасуна убијена је заједно са целом својом породицом у Рафи 16. априла 2024. године, само дан након што је филм „Стави душу на руку и ходај“ иранског редитеља Сепидеха Фарсија, који приказује разговоре између Фарсија и Хасуне, изабран за приказивање на Филмском фестивалу у Кану. Видео снимак Хасуне, која зрачи радошћу када је сазнала за канску селекцију, широко се проширио друштвеним мрежама, претварајући је у симбол изгубљеног обећања и креативности Газе. Филм, који приказује свакодневни живот под блокадом, сада ће служити као постхумни доказ њеног талента и велике цене ућуткивања приповедача Газе. (Џулијан Сајарер: Ово је сада израелска политика за успешне палестинске жене чим постану успешне, али ниједна од „феминисткиња“ нема ни реч да каже за Фатиму Хасуну. Ово је тренутак када је Фатима Хасуна сазнала да ће документарац у којем глуми бити премијерно приказан на Филмском фестивалу у Кану. Убијена је 24 сата касније.)

This is now the Israeli policy for successful Palestinian women the second they become successful, yet none of the “feminists” have a word to say for Fatima Hassouna. pic.twitter.com/vWRo4GWXJu

— Julian Sayarer (@JulianSayarer) 18 април 2025. године

Пре смрти, Хасуна је написала на друштвеним мрежама: „Ако умрем, желим гласну смрт. Не желим да будем само ударна вест или број у групи.“ (fatma_hassona2: Триста дана моја браћа и ја умиремо, крв тече по земљи као да се плашим тренутка када ће крв моје браће доћи до мене, триста дана видимо само црвено и црно, осећамо мирис смрти, једемо неизвесност и додирујемо само тела.
Умиремо овде сваког дана, у многим облицима и бојама, умирем хиљаду пута сваки пут када видим дете које пати, бивам парампарчад, постајем пепео, оно што смо постали, ова апсурдност ме боли, и ова звер која нас једе сваки дан.
‏Што се тиче помињања смрти која је неопходна, ако умрем, желим смрт која одјекује, не желим себе у хитним вестима, нити у групи са неким, желим смрт коју свет чује, ефекат који остаје вековима, и бесмртне слике које ни време ни простор неће сахранити)

 

View this post on Instagram

 

A post shared by فاطِم | قنّاصة لحظات📸 (@fatma_hassona2)

Њена порука покрива и поруке других колега који су оставили поруке свету постхумно или пре своје смрти.То је био случај са новинаром Ал Џазире Хосамом Шабатом који је написао (Ово је Хосамов тим и делимо његову последњу поруку: „Ако ово читате, то значи да су ме убили – највероватније као мету израелских окупационих снага. Када је све ово почело имао сам само 21 годину – студент са сновима као и свако други. Последњих 18 месеци, сваки тренутак свог живота посветио сам свом народу. Документовао сам ужасе у северној Гази из минута у минут, одлучан да свету покажем истину коју су покушали да закопају. Спавао сам на тротоарима, у школама, у шаторима – где год сам могао. Сваки дан је био борба за опстанак. Месецима сам трпео глад, али никада нисам напустио страну свог народа. Боже, испунио сам своју дужност новинара. Ризиковао сам све да бих известио истину, и сада сам коначно на покоју – нешто што нисам знао у протеклих 18 месеци. Све сам ово урадио јер верујем у палестинску ствар. Верујем да је ова земља наша и највећа част у мом животу била је да умрем бранећи је и служећи њеном народу. Сада вас молим: немојте стати.“ „Говорећи о Гази. Не дозволите свету да скрене поглед. Наставите да се борите, наставите да причате наше приче – док Палестина не буде слободна.“ – Последњи пут, Хосам Шабат, из северне Газе.): 

This is Hossam’s team, and we are sharing his final message:

“If you’re reading this, it means I have been killed—most likely targeted—by the Israeli occupation forces. When this all began, I was only 21 years old—a college student with dreams like anyone else. For past 18… pic.twitter.com/80aNO6wtfO

— حسام شبات (@HossamShabat) March 24, 2025

Нема правде, нема одговорности

Локални новинари у Гази су више пута дизали глас против овог невиђеног нивоа напада. На бдењима и у емисијама, они су испричали трауме о извештавању о смрти пријатеља, колега и чланова породице. Упркос таквим апелима, напада се наставио несмањеном брзином. Организације за слободу штампе позвале су на независне истраге, али мало њих се материјализовало, а ниједна није спроведена унутар Газе. 

Фоторепортерка агенције Франс прес, Кристина Аси, скоро да је погинула током намерног израелског напада на групу новинара који су извештавали у јужном Либану 13. октобра 2023. године, у којем је убијен новинар Ројтерса, Исам Абдалах. Током јавног говора на Међународном фестивалу новинарства у Перуђи, рекла је да „камере нас претварају у мете, а новинарски прслук је у основи смртна казна у овом тренутку.“

Аси је додала: „Пре неколико дана сам се пробудила уз ужасну слику палестинског новинара Ахмада Мансура+ који је жив горео, а цео свет је то гледао. То је ужасно. Када ће се то икада зауставити?” 

Током истог фестивала, многи учесници су одржали минут ћутања, а сваки је носио име једног од 220 новинара за које се тврди да су убијени од 7. октобра. Овај суморни чин био је редак тренутак колективног признања у глобалном медијском пејзажу који се често оптужује за умањивање палестинске патње. (журнализамфест: Сећање на 211 новинара убијених у Гази од октобра 2023. и позив на правду на #ijf25)

 

View this post on Instagram

 

A post shared by journalism festival (@journalismfest)

„Да није било модерне медицине и мог невероватног медицинског тима, данас не бих седела овде“, објаснила је Аси, изјаву која одражава додатне ризике за људе у Гази где је здравствена заштита готово уништена.  

„Још увек нисмо имали правду и није било детаља нити истраге са израелске стране“, додала је Аси. „Дочекала нас је само тишина и нормализација насиља над новинарима. Желим да знам ко нам је то урадио и да га види, на суду.“

Пристрасност западних медија

Како се ови злочини против штампе настављају, они погоршавају дугогодишњу забринутост због ућуткивања палестинских наратива и пристрасности у западним медијима, а у неким случајевима и саучесништва у израелском представљањуg сукоба. Међународни суд правде назвао је израелске акције у Гази „вероватним случајем геноцида”, а други извештаји су закључили да се геноцид заиста дешава.

У међувремену, након више од годину и по дана, ниједан већи западни медиј није успео да пошаље независне репортере у Газу. Забрањено им је од стране Израела да независно извештавају из Газе, страним новинарима је дозвољен приступ само ако су повезани са израелском војском.

Истовремено, на Израел је вршен мали међународни притисак у вези са циљањем штампе. Изјаве осуде повремено излазе од организација за људска права и слободу штампе, али је значајна одговорност остала недостижна. Уједињене нације и неколико невладиних организација позвале су на независне истраге, али, до априла 2024. године, ниједна таква истрага се није обавила.

Како се број жртава повећава, тако се повећава и осећај напуштености који осећају новинари у Гази који настављају да сведоче и извештавају у најтежим условима.