Zoran Milanović, predsednik Hrvatske, sastaje se sa liderima NATO-a iz regiona Balkana 2023. godine. Fotografija na NATO on Flickru (CC BY-NC-SA).

Zoran Milanović je bio ubedljivi pobednik u svojoj kandidaturi da bude ponovo izabran za predsednika Hrvatske na drugi uzastopni mandat. Međutim, proslave su bile u senci smena iz kabineta premijera Andreja Plenkovića i rastućih troškova za obične građane. Milanovićeva pobeda na izborima 2024–2025, sa skoro 75 procenata, bila je ubedljivo najveća razlika između kandidata u istoriji hrvatskih predsedničkih izbora. Međutim, izlaznost je znatno opala od poslednjeg izlaska birača na birališta 2019–2020. godine, a mnogi birači desnog centra i desnice bili su razočarani Draganom Primorcem, kandidatom vladajuće konzervativne stranke (HDZ).

Različite strane i njihovo poreklo

Milanovićev pompezni stil, koji karakterišu kratke dosetke i provokativni medijski citati, zračio je tokom svih trenutaka kampanje, gde niko nije ni približno mogao da ga ospori. Milanovićevo poreklo kao samoproglašenog levičara dovelo je do karijere na političkim pozicijama, uključujući i pozicije u Socijaldemokratskoj partiji Hrvatske (SDP), Socijaldemokratskoj partiji (SDP) Ivice Račana čiji je prethodnik bio Savez komunista Hrvatske. 

Milanović se u prošlosti suočio sa kritikama zbog onoga što su zapadni mediji opisali kao proruske stavove o ratu u Ukrajini, i zbog pretnji da će staviti veto na ulazak Finske i Švedske u NATO. Iako ima provokativne tendencije, karakterizovati ga kao proruskog političke prirode samo zato što je savladao veštinu držanja svog imena u naslovima je promašaj. Bolje ga je posmatrati kao nekoga ko teži nesvrstanom pristupu dok istovremeno povećava svoju važnost. Jednostavno rečeno, on je oportunista, i to dobar; šteta je samo što hrvatski narod ima predsednika koji ignoriše njihove najosnovnije potrebe. Ovo bi trebalo još više osuditi jer se on predstavlja kao kandidat koji će se boriti za prava radnika, dok je njegov stvarni politički dosije kao premijera dosije neoliberala.

Dragan Primorac. Fotografija preko Wikimedia Commons (CC BY-SA 3.0).

Primorac se, izgleda ponovo pojavio iz političkog zaborava, jer se poslednji put bavio politikom 2009. godine kao član kabineta Ive Sanadera, bivšeg premijera. Sanader, i sam bivši član HDZ-a, služi 18-godišnju zatvorsku kaznu zbog optužbi za korupciju i podmićivanje koje proizilaze iz njegovog učešća u privatizaciji državne naftne kompanije Industrija nafte (INA). Primorčeva kandidatura je u zemlji uglavnom viđena kao farsa zbog njegovog vremena provedenog van politike i njegovog angažovanja, odnosno nedostatka istog — objava kandidature na njegovom YouTube kanalu nije uspela da prikupi ni 9.000 pregleda. 

Ovaj trend Milanovićevog privlačenja pažnje javnosti, a Primorćevog neuspeha, nastavio se tokom debata, jer je Milanović privukao skoro svu pažnju na društvenim mrežama svojim duhovitim odgovorima i ličnim napadima. Primorac se borio za legitimitet kao kandidat jer je viđen kao produžetak HDZ-a i politike njegovog lidera, Andreja Plenkovića. Neki komentari su bili puni divljenja prema Milanovićevom humoru; drugi su bili izuzetno razočarani što su to bili kandidati između kojih je trebalo birati. Jedan primer: „Primorac nije političar, neka se drži svoje profesije … ali Milanović mi se gadi, tako je nekulturan”. 

Plenković, koji je i sam bivši predsednik, imao je burno vreme kao premijer, sa čak 31 ministrom koji je morao biti zamenjen zbog hapšenja, ostavki i otvorenih skandala. Najnoviji primer je bio potpredsednik vlade Josip Dabro, koji je podneo ostavku nakon što se pojavio video zapis na kojem se vidi kako puca iz vatrenog oružja iz automobila u pokretu. Ovo dolazi nakon korupcionaškog skandala u kojem ministarstvo poljoprivrede nije moglo da objasni desetine miliona evra sirovina. 

Plenkovićevi politički počeci usredsređeni su na divljenje prema Karlu Marksu i Edvardu Kardelju, potonjem istaknutom slovenačkom komunisti koga je često citirao na maturskom ispitu. Suočio se sa oštrim kritikama zbog oslobađanja od obavezne vojne službe zbog blagog oblika anemije manje od godinu dana pre početka Hrvatskog rata za nezavisnost. Pored ovog stanja, koje se obično manifestuje asimptomatski, ono ostaje veoma kontroverzno, jer je njegova majka u to vreme radila kao kardiolog u vojnoj bolnici u Zagrebu. Možda je ono što najviše zbunjuje kod Plenkovića njegova nemogućnost da se zaista pripiše bilo kojoj konkretnoj ideologiji ili stavu.

Problemi zbog viokih troškova i bojkot

Ovaj izborni ciklus pao je u nesigurno vreme za Hrvate kada se završila sezona praznika, a mnogi su izrazili nezadovoljstvo zbog vrtoglavog rasta cena svakodnevnih potrepština. Ovo je viđeno kao kulminacija sage o usvajanju evra, što je obećano kao tranzicija bez efekta šoka ili inflacije. U januaru je dostiglo tačku ključanja kada je Facebook aktivistička grupa „Halo, Inspektore” započela bojkot nacionalnih prehrambenih konglomerata. 

Značajan primer se dogodio kada je nemački lanac hipermarketa Kaufland pokušao da prodaje hrvatske tanke rezance, koji se obično koriste za supu, po „sniženoj ceni“ od dva evra. Komentatori su bili ogorčeni i objavljivali su stvari poput „SAMO dva evra“ i „čak ni Barilla [italijanska međunarodna kompanija za hranu] nije ovoliko skupa”. 

Ono što još više šteti potrošačima jeste to što su eksploatatorske kompanije često u hrvatskom vlasništvu i pod hrvatskim upravljanjem, a plate ne prate cene. Da bi ovo pojačao, Plenković je objavio da se Hrvatska pridružila slovačkoj inicijativi EU za zaštitu manjih ekonomija Evrope na tržištu hrane, jer je ove multinacionalne korporacije neverovatno teško pozvati na odgovornost. Pokušao je da uvede ograničenje cena za 40 proizvoda svakodnevne potrošnje;međutim, to je uglavnom odbačeno kao „privremeno“ rešenje koje malo doprinosi jačanju poverenja potrošača. 

Element koji povezuje sve pomenute političare je njihov otpor vrsti sistemskih promena koje će ih lišiti moći i uticaja koji su čvrsto držali. Bez ove moći i kontrole, oni ne samo da nemaju legitimitet već i mogućnost da nastave svoje proračunato uništavanje nacionalne države. 

Baš kao i njihovi politički prethodnici, oni su dugo procvetali od stagnacije i, u nekim oblastima, regresije novonezavisne države poput Hrvatske, barem u modernom kontekstu. Za Milanovića, Plenkovića, i Primorca, mora da izgleda kao da svi gledaju u trostrano ogledalo, svako odraz korupcije, laži i loše prikrivenog prezira onog drugog prema društvu kojim upravljaju. 

Sva buka oko kandidata i njihovih nedostataka poslužila je kao odvraćanje pažnje od nekoliko većih kriza sa kojima se Hrvatska suočava zbog odliva mozgova i uvoza niskokvalifikovane strane radne snage. Složena dilema troškova života, visoka inflacija, i uvećana nesposobna birokratija ostavljaju mnoge u zemlji i inostranstvu da se pitaju kuda Hrvatska mora da ide odavde da bi osigurala prosperitet svojih građana. Najmanje što mora da se desi jeste nastavak ujedinjenog građanskog pokreta koji teži reformi sistema kako bi mogao da funkcioniše za nas, a ne da ostane na milost i nemilost birokrata u Briselu ili Zagrebu.