Granični zid deli grad Nogales na dva dela. Ova fotografija je snimljena na američkoj strani granice. Slika : Anika Gordon na Unsplash. Koristi se pod Unsplash licencom.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na ruskom 25. marta 2025. na Baikal People. Globalni glasovi su preveli članak, uredili ga radi jasnoće i ponovo ga objavljuju uz dozvolu. Imena ljudi su promenjena radi bezbednosti.

U proleće 2024. godine, američke vlasti su masovno počele da šalju Ruse koji su prešli granicu SAD i Meksika da zatraže politički azil u centre za pritvor. Ovi centri su, zapravo imigracioni zatvori, gde ljudima koji beže od progona u svojoj domovini često je uskraćena pravna pomoć, izloženi su zlostavljanju od strane stražara i pate od nehigijenskih uslova. Trenutno, u pritvorskim centrima raštrkanim po različitim državama, može biti od 900 do nekoliko hiljada ruskih državljana.  

Od 2020. godine, 29-godišnji Tumen Obogojev iz Ulan-Udea radio je kao jedan od pisaca i urednika američkog veb-sajta „The Fight Site”, posvećenog borilačkim veštinama. 18. oktobra 2023. godine ušao je u SAD sa suprugom, nameravajući da zatraži politički azil nakon neuspelih pokušaja da dobije vizu za talente.  

Od aprila 2025. godine, godinu i po dana nakon prelaska granice, Obogojev je i dalje u pritvoru.

Dok je Obogojev u pritvoru, njegova 31-godišnja supruga, Adiso Budajeva, čeka u Čikagu saslušanje o azilu. Budajeva i Obogojev su napustili Burjatiju u martu 2022. godine, nakon što je Rusija pokrenula invaziju na Ukrajinu. Par kaže da se ranije nisu slagali sa politikom vlade, ali je početak rata bio kap koja je prelila čašu.

„Razlog za invaziju je prvobitno formulisan kao ‘denacifikacija’ [Ukrajine]. Za nas, Burjate — ljude koji smo diskriminisani od detinjstva na osnovu naše etničke pripadnosti u Rusiji — to je bio potpuni apsurd“, kaže Budajeva.

Par je pobegao u Mongoliju, očekujući represiju i vojnu mobilizaciju, što je zaista počelo da se dešava samo šest meseci kasnije. Tumen je nastavio da radi za američku stranu i pripremio dokumenta za podnošenje zahteva za vizu O-1 „za vanredne sposobnosti“ za SAD. Advokatske usluge za pripremu zahteva za vizu koštale su par 10.000 američkih dolara. Ali Tumenu je viza odbijena. Zatim je par odlučio da pređe granicu SAD i zatraži politički azil.

Leta 2023. godine, Obogojev i Budajeva su stigli u Meksiko. Na granici su predstavili povratne karte i plan putovanja kroz zemlju, kao redovni turisti. Instalirali su aplikaciju CBP One na svoje telefone i pokušavali da zakažu sastanak svakog jutra. Nakon dva meseca pokušaja, zakazan im je razgovor sa imigracionim službenikom u 8h ujutru 18. oktobra 2023. godine na prelazu Matamoros.

Par je stigao na prelaz u šest ujutru. Kada je došao njihov red, oni i drugi migranti su dovedeni u veliki hangar, gde su muškarci i žene bili razdvojeni (izuzeci su napravljeni samo za porodice sa decom).

Posle nekoliko sati, grupa muškaraca, uključujući Obogojeva, odvedena je negde. Ubrzo nakon toga, Budajeva je pozvana kod imigracionog službenika: skeniran joj je pasoš, uzeti su joj otisci prstiju, odobren joj je ulazak u SAD i uručen joj je sudski poziv. U 13:30, Budajeva je izašla iz kontrolnog punkta u SAD, u gradu Braunsvil u Teksasu. Ali nije mogla da pronađe svog muža na teritoriji SAD. Budajeva je kontaktirala Obogojeve kolege iz SAD i oni su uspeli da saznaju da je on zaista bio pritvoren.

Pre rata, Rusi su retko tražili azil u SAD. Prema podacima TRAC-a, u deceniji od 2011. do 2021. godine, američki imigracioni sudovi su primili 11.146 slučajeva političkog azila koji su uključivali ruske državljane. Samo u 2022. godini taj broj je porastao na skoro 16.000, a u 2023. godini na 42.500.

Prema rečima novinarke i aktivistkinje Aleksandre Garmažapove (označene kao strani agent u Rusiji), ideja o emigraciji u SAD već je kružila među stanovnicima Burjatije čak i pre 2022. godine: „Ponekad bi nekoliko porodica odlazilo iz jednog sela u Sjedinjene Države, i to je postajao utabaniji put.“ Jedan od osnova za azil je rasna diskriminacija. Ako su se burjatski imigranti suočili sa etničkim napadima kod kuće, to bi se moglo koristiti kao opravdanje za politički azil.

U jesen 2023. godine, otprilike u vreme kada je Tumen Obogojev odveden u pritvor, pojavili su se prvi izveštaji o masovnim pritvorima Rusa na granici. U to vreme, međutim, žene i porodice sa decom nisu slate u pritvorske centre. Masovna pritvaranja su nakratko prestala, ali su nastavljena u proleće 2024. godine.

Prema rečima advokatice za imigraciju Tatjane Edvards-Behar, ruski tražioci azila su više puta uhvaćeni u korišćenju prevara: „Sve je raslo osećanje da, pored pravih slučajeva, postoje i lažni podnosioci zahteva — Vagnerovi plaćenici, na primer. Vlasti [u SAD] jednostavno ne znaju koliko je članova Vagnera moglo doći ovde pretvarajući se da su izbegavači regrutacije ili ljudi koji su zaista imali građanski protestni stav protiv režima i rata.“

Nije bilo zvanične potvrde zabrane za Ruse, ali su mediji u junu 2024. godine dobili ono što je navodno bio memorandum Carinske i granične zaštite (CGZ) u kojem se navodi da su ne samo ruski državljani, već i oni iz Gruzije, Moldavije, Kirgistana, Tadžikistana i Uzbekistana svrstani u posebnu kategoriju. Prema rečima Julije Nikolajeve, to su zemlje čiji građani ne mogu biti pušteni „uslovno“ — tj. dozvoliti im da čekaju sudska ročišta dok su na slobodi. Ove zemlje su označene kao „izuzetno teške za deportaciju“ jer ne sarađuju sa SAD u procesu deportacije.

Aldar Cimpilov (29) iz Ulan-Udea prešao je meksičko-američku granicu leta 2024. Šest godina je ilegalno živeo u Južnoj Koreji, gde je radio. Nije mogao da legalizuje svoj status tamo. Plašio se povratka u Rusiju zbog vojne mobilizacije koja je počela: pre odlaska, služio je po ugovoru u ruskoj vojsci. Aldar je odlučio da pređe američko-meksičku granicu, iako je znao da se Rusi često pritvaraju. Pokušao je da se osigura tako što je unapred angažovao advokata, ali je naišao na poteškoćes.

Zadržan je na granici zajedno sa još dve osobe iz postsovjetskih zemalja i, četiri dana kasnije, prebačen je u pritvorski centar u državi Kaliforniji. Tamo je kontaktirao advokate čije su mu brojeve telefona dali drugi pritvorenici:  

Rekli su da je prošle godine ova zabrana trajala tri meseca, a možda će i ove godine biti oko tri meseca. Za sada, ne podnosite nikakva dokumenta, jer ako to učinimo, slučaj će se pomeriti napred i biće teško izaći odatle.

Dana 18. oktobra 2023. godine, dok je Adiso Budajeva čekala svog muža na graničnom prelazu, Tumen Obogojev je bio na prijemu. On i još jedan muškarac sa ruskim pasošem smešteni su u „hladnu ćeliju veličine oko jednog i po kvadratnog metra“, dobili su prostirke za spavanje i tanka ćebad „koja su izgledala kao plastični rukavi za pečenje“. Nakon 30 sati, prebačen je u pritvorski centar Port Izabel u Teksasu.

Obogojev je smešten u ćeliju unutar kasarne izgrađene za 70 ljudi, projektovane tako da stražari mogu neprestano da nadgledaju pritvorenike.

Loši uslovi u pritvorskim centrima su tema koju redovno pokreću američki mediji i organizacije za ljudska prava. Na primer, prema zajedničkom izveštaju Američke unije za građanske slobode, Lekara za ljudska prava i Američkog nadzora, od 52 smrtna slučaja u pritvoru između 2017. i 2021. godine, 49 je moglo biti sprečeno da su pritvorenici dobili blagovremenu medicinsku pomoć.

Prema rečima Garmažapove, predsednice Fondacije „Slobodna Burjatija“ (koja je u Rusiji nazvana ekstremističkom organizacijom i „stranim agentom“), fondacija je pomogla nekoliko ljudi da stignu do SAD nakon što su tražili pomoć u bekstvu od mobilizacije. Azil su takođe tražili ljudi koji su govorili protiv rata tokom kampanje „Burijati protiv rata“ ili su volontirali u fondaciji. Sada, ukoliko budu deportovani, mogli bi se naći u ozbiljnoj opasnosti — posebno od 2024. godine, kada je Fondacija „Slobodna Burjatija“ označena kao „teroristička organizacija“.

Neki imigranti i dalje uspevaju da budu pušteni pre saslušanja o azilu. Na primer, Aldar Cimpilov je imao sreće da završi u kalifornijskom pritvorskom centru, gde je — zahvaljujući sudskom presedanu od pre deset godina — sudija mogao da pusti pritvorenike nakon šest meseci u pritvoru. Cimpilov je pušten uz kauciju od 7.500 američkih dolara, koju je platila dobrotvorna organizacija „Border Angels“, za koju je saznao dok je bio u pritvoru.

U nekim slučajevima, pritvoreni se puštaju ako imaju sponzora u SAD sa dovoljnim prihodima da garantuje za njih, ali ova metoda sada jedva funkcioniše. Budajeva je uspela da pronađe sponzora za svog muža, ali on i dalje nije pušten. Objasnila je:

Odluka na kraju leži na službeniku za imigraciju, čiji je posao (trenutno) u suštini da ne pušta ljude. Ako službenik odluči da osoba može biti puštena, biće puštena. Ako ne, ostaće u pritvoru do samog kraja

Dana 20. januara 2025. godine, kada je Donald Tramp zvanično preuzeo predsedništvo Sjedinjenih Država, dobijanje azila postalo je teže za građane svih zemalja. Borba protiv ilegalne imigracije bila je jedna od glavnih tačaka njegove predizborne platforme — i on ju je ispunio. U prvim satima svog mandata, Trump je ugasio aplikaciju CBP One, koja je tražiocima azila omogućavala legalan pristup granici.

Novinarka Anastasija Lisova (47), zajedno sa svojom porodicom, prešla je granicu u decembru 2023. godine, bežeći od vladinog progona. Lisova je rođena i živela dugi niz godina u Burjatiji, radila je kao nezavisni posmatrač izbora za Navalny HQ (volontersku organizaciju Alekseja Navaljnog, bivšeg lidera ruske opozicije ubijenog dok je bio u ruskom zatvoru u februaru 2024. godine) i pokret za praćenje izbora Golos (označen kao strani agent), a nakon početka rata pisala je postove za antiratni Telegram kanal. Iako su svi članovi porodice podneli zahteve za azil sudu, dobili radne dozvole, a njena najmlađa ćerka je počela da pohađa američku školu, sada ni oni nisu zaštićeni od ubrzane deportacije.

„Trenutno ništa nije baš jasno, ali je veoma zastrašujuće, jer ste verovali vladi SAD, došli ovde u dobroj veri, sedeli u Meksiku četiri meseca, potrošili mnogo novca, živaca i tako dalje. Sve ste uradili pošteno, tačno onako kako vam je vlada SAD rekla. A sada se ispostavlja da ste označeni kao kriminalac“, kaže Lisova.

Kada je Tumen Obogojev završio u pritvoru, prosečna cena angažovanja advokata za imigraciju, kaže on, skočila je na 15.000 američkih dolara. Obogojev je odlučio da se sam zastupa na sudu jer mu je engleski bio dovoljno dobar da piše članke za američke medije.

Uprkos tome što je doveo predstavnike dve antiratne burjatske organizacije i antropologa sa Univerziteta Džordžtaun koji je specijalizovan za sibirske regione, i podneo paket dokumenata „debljine četiri inča“ koji podržava njegov slučaj, sudija je odbio njegov zahtev za azil.

Obogojev citira jednu od njenih izjava:

Ispitanik je toliko inteligentan da je uspeo da izbegne progon od strane ruske vlade skoro dve godine u prošlosti i da to može da nastavi da čini i u budućnosti nakon povratka, stoga je bezbedan da se vrati.

Obogojev je podneo žalbu uz pomoć advokata koje su on i njegova supruga na kraju odlučili da angažuju. Adiso i Obogojev nisu napravili nikakve planove šta će učiniti ako on izgubi žalbu. Obično se imigranti deportuju u svoju zemlju porekla. Po zakonu, u roku od 90 dana — ali u stvarnosti, čekanje se često odugovlači.