Ирина Шувалова у кафићу DayBreak у Тајпеју, јануара ове године чита своју поезију. Фотографија: Филип Нубел, користи се уз дозволу.

Рат често своди читаве културе и земље на једну превише поједностављену нарацију, посебно у домену вести. Русија је први пут напала Украјину 2014. године, а затим поново 2022. године, и та прича доминира великом већином медијског извештавања о Украјини, с обзиром на обим смрти и разарања, али и на отпор који је показао украјински народ. Међутим, Украјина је и дом сопствене вишејезичне и мултиетничке књижевности, музике и уметности које не могу игнорисати рат, али су више од рата.

Да би разјаснили овај парадокс, Глобални гласови су разговарали са Ирином Шуваловом, песникињом, научницом и преводиоцем из Кијева која сада углавном живи у Ослу. Она је ауторка награђиваних збирки поезије на украјинском језику, укључујући „Камене шуме воћњака“ и „Крајње песме“.  Њен рад је преведен на 32 језика. Интервју је обављен путем имејла након личног сусрета у Тајпеју.

Портрет Ирине Шувалове, фотографија се користи уз дозволу.

Филип Нубел (ФН): Као песникиња, како се крећеш у свом креативном простору између рата у Украјини и слободе књижевности да би пронашла инспирацију?  

Ирина Шувалова (ИШ):  Сећам се како ме је, током читања поезије у Италији, неко из публике питао: „А о чему још пишу украјински песници? Осим о рату.“ На неки начин, могла сам да разумем ово питање. Рат је нужно постао кључна тема за украјинске писце: након избијања актуелног рата 2014. године, а затим и након потпуне инвазије Русије 2022. године. Немогуће је не писати о нечему што потпуно окрене твој свет нагопачке.

Ми, песници, такође смо добро разумели важност књижевности као елемента ратне културне дипломатије, као начина да се свету говори о тешкој ситуацији наше земље. Истовремено, од украјинских песника који се позову да говоре и читају своја дела ван Украјине се углавном очекује да говоре и читају о рату — не о другим стварима, чак иако украјинска поезија није ограничена само на писање о рату.

Моја књига „Крајње песме“ из 2024. године садржи многе ратне песме. Међутим, подједнако ме занима одрасло доба као и губитак детињства и процес старења као губитак нашег прошлог ја; занима ме сељење с места на место. Па ипак, све те ствари мање занимају издаваче и организаторе фестивала у иностранству, који понекад, нажалост, очекују да свој ратни украјински идентитет представим на прилично ограничен и предвидљив начин.

У томе постоји извесни парадокс, јер се читаоци на крају уморе од контакта само са украјинским материјалом са ратном тематиком. Замор од рата је стварна ствар. Зато желимо да покажемо нашим читаоцима у иностранству колико још украјинска књижевност има да понуди, колико духовита и смешна може бити. Рат обележава наше писање, али га не дефинише.

ФН: Један од твојих многих пројеката фокусирао се на ратне песме у Донбасу након прве инвазије на Украјину 2014. године. Шта те је највише изненадило у овом пројекту? 

ИШ: Да, поред тога што сам писац и преводилац, ја сам и стручњак за Украјину и Источну Европу, тренутно на постдокторским студијама на Универзитету у Ослу. Као истраживач, занима ме како се популарна култура и политика пресецају. Пројекат који си поменуо је био моје докторско истраживање, које сам започелс 2016. године. У том тренутку, пре 2022. године, већ је постојао снажан културни одговор на рат, који је тада још увек био усредсређен у региону Донбаса, али је утицао на људе широм Украјине. Сукоб је наставио да односи животе свих осам година колико је трајао, а затим је тињао пре него што је еруптирао у још једну крваву експлозију са инвазијом пуних размера.

Посебно ме је занимало како популарна музика одражава ставове и искуства људи током рата. За разлику од такозване „високе“ културе, популарна култура је нешто чему људи лако приступају, конзумирају, па чак и стварају, посебно у доба друштвених медија. Неће сви прочитати велики, дебели роман на тему рата. У међувремену, поп песма се може послушати за три минута. Њена музика и текст су обично приступачни. На Јутјубу, песма о рату која постане вирална може прикупити милионе прегледа. Популарне песме нуде јединствен увид у брзо променљиви пејзаж рата и реакцију заједнице на њега.

Оно што ме је изненадило је колико људи, чак и унутар научне заједнице, и даље сматра да је популарна култура некако мање важна тема за академско истраживање. Неке колеге би могле тајно, или чак отворено, да се подсмевају материјалу који чини твој истраживачки корпус. Срећом, ови ставови се мењају.

ФН: Ко-уредила си прву антологију ЛГБТК књижевности у Украјини, 120 страница „Содоме“. Колико је ЛГБТК књижевност данас видљива у Украјини? Да ли је потпуна инвазија променила ставове већине о ЛГБТК људима у Украјини?

ИШ:  Ово је увек узбудљива тема за разговор, јер смо недавно завршили прикупљање радова за прво такмичење ЛГБТК поезије у Украјини, које сам организовала са својом пријатељицом Полином Городиском. Назив такмичења је „Холосни“, што на украјинском значи и „самогласници“, али и „гласан“ или „вокалан“. Сада читамо радове и сваки дан представља извор радости док откривамо фантастичну нову поезију, јер ЛГБТК писање у Украјини, нажалост, и даље има ограничену видљивост. Током последње деценије, имали смо неколико књига усредсређених на ЛГБТКИ наративе и неколико сјајних ЛГБТК књига за младе које су написали украјински аутори. Међутим, веома мало писаца се отворено изјашњава као ЛГБТК+ особе.

Украјинско друштво и даље није најпријатељскије окружење за ЛГБТК особе. Заједница се и даље суочава са предрасудама и дискриминацијом – понекад чак и са насиљем. Недавно је једна књижара у Кијеву морала да откаже презентацију ЛГБТК романа због претњи које су добили од крајње десничарске групе.

Зато многи радови који описују ЛГБТК искуства и даље остају на маргинама, често невидљиви. Због тога, када смо почетком марта покренуле наш конкурс, нисмо моглед да предпоставимо колико ћемо радова добити, али на крају смо прикупиле 114 радова, који су стигли не само из Украјине већ и од Украјинаца из 12 других земаља. Посебно смо захвалне нашим фантастичним невладиним партнерима KyivPride и Sfera (енгл.) на ширењу информација.

ФН: Живела си у Кини и недавно си посетила Тајван. Какве су реакције људи у Кини и на Тајвану када схвате да си из Украјине? 

ИШ: Да, живела сам у Кини три године, од 2019 до 2023. године, прво у Хангџоуу, затим у Нанкингу, где сам радила у међународним школама. Моја посета Тајвану ове зиме била је моја прва посета том острву.

Већина људи на оба места ми је прво рекла колико им је жао због онога што се дешава у мојој земљи. Увек дубоко ценим овакве речи. Али сматрам да су људи на Тајвану, у просеку, много боље информисани о динамици рата и његовим узроцима него људи на копну. Док моји пријатељи међу кинеским интелектуалцима знају где да пронађу поуздане информације о рату, многи добронамерни Кинези су ми рекли како желе да мир за Украјину ускоро дође, а да не признају да Украјинци не желе мир по сваку цену.

На Тајвану имамо веома важну заједничку тему: нашу колонијалну прошлост. Наравно, колонизација Украјине од стране Руског царства и Совјетског Савеза није била исто искуство као колонијална прошлост Тајвана. Али генерално, постоји општи недостатак знања о Украјини у региону. Зато ми, Украјинци, имамо много посла у изградњи културних мостова са Источном и Југоисточном Азијом, укључујући и Синосферу (прим.прев.: Термин Синосфера се обично односи на културну зону у Источној и Југоисточној Азији на коју је значајно утицала кинеска култура). Овде поезија може бити важно средство такве културне дипломатије, као што показују неки пројекти: Моје песме је на мандарински превео рођени Тајпејчанин, Хсу Јухсуан, познат по својим преводима украјинске књижевности. Остале песме које сам написала током боравка у Тајпеју сада су укључене у књигу, „Ја не говорим овим језиком“ — заједнички пројекат који комбинује поезију и уметност украјинске уметнице Јулије Тверитине из Суџоуа. У овој књизи истражујемо наше искуство као Украјинке који живе, раде и путују у Синосфери.