(прим.прев.: „Нулти дан“ је концепт који описује тренутак када град или регион остане без воде за пиће која је доступна за дистрибуцију свом становништву. То је термин који је последњих година добио на значају због растуће глобалне кризе воде, изазване климатским променама, растом становништва и лошим управљањем водним ресурсима.)

Посетиоци језера Урмија 2015. године. Слика: Солмаз Дарјани, преко Wikimedia Commons. CC BY-SA 4.0.

Овај чланак Резе Талебија написан је у партнерству са UntoldMag.org. Оригинална верзија је објављена 18. априла 2025 2025. Глобални гласови објављују уређену верзију у оквиру споразума о партнерству. 

Мој деда је био фармер близу језера Урмија у северозападном Ирану. Некада највеће језеро у Ирану, сада је пустиња испуњена сољу. Када је вода нестала, поља пшенице су се осушила. Со је прекрила земљу, гутајући све. Умро је — не изненада, већ полако. Гледали смо како се човек који је био отац генерација распада под теретом жеђи. Побегао је у Хамадан, јурећи за водом, али је изгубио све — земљу, живот и воду коју је тражио.

Док свет опседају иранске нуклеарне амбиције или контрола интернета, већ деценијама се одвија једна тиша и смртоноснија претња: несташица воде. Ова криза се не дешава само због суше, него је резултат деценија лошег управљања, прекомерне експлоатације и занемаривања. Иран се сада налази на ивици друштвеног и еколошког колапса.

Од исушивања мочвара Гавкунија до масовних миграција ка северу, вода је постала више од еколошког проблема — то је тачка раскола етничких, политичких и економских тензија која трансформише географију, демографију и стабилност Ирана.

Иранска криза са водом: На помолу катастрофа

Мохамед Базарган, секретар Радне групе за воду и животну средину у Иранском савету за ефикасност, недавно је упозорио да смо опасно близу потпуне катастрофе са водом и земљиштем. Рекао је да бисмо ускоро могли да дођемо до тачке где „неће бити довољно места да људи спавају, а камоли довољно хране“.

Унутрашње климатске миграције се већ дешавају. Села у сушним регионима су се испразнила. Породице приморане да напусте домове не сматрају се избеглицама, али јесу – климатске избеглице. Овај спори, лагани егзодус се одвија годинама, а углавном га игноришу они који доносе одлуке и који су више фокусирани на цензуру друштвених медија него на преживљавање.

Проблем није само лоше управљање, већ погрешна филозофија: доминација над природом, а не управљање. Ирански закони о води, попут Закона о праведној расподели воде, углавном остају на папиру. Узастопне владе су приступале води као нечему што треба контролисати и поседовати, што је резултирало исцрпљеним водоносним слојевима, сувим рекама и пропадајућим екосистемима.

Агроном Абас Кешаварз процењује да је Иран прекорачио своје резерве подземних вода за 150 до 350 милијарди кубних метара. Мохамед Хосеин Базарган процењује неповратан губитак подземних вода на 50 милијарди кубних метара током 150 година — вода која се никада неће обновити. Без обзира на бројку, обојица се слажу: земља пресушује.

Лоше управљање и пропусти политике

Старије генерације су несташицу воде сматрале сезонском појавом. Ако би река пресушила, то би се приписивало падавинама. Али данас, чак и са повећаним дотоцима — попут реке Зајандех Руд која сада тече више него у доба династије Сафавида — вода не стиже до мочвара. Проблем није доток, већ прекомерна потрошња.

Бивши шеф Одељења за животну средину, Иса Калантари упозорио је 2014. године да Иран има још 15 година воде за пољопривреду. То значи још само четири године. Падавине у Ирану су остале релативно стабилне, али подземне резерве — фосилне воде којима су потребни миленијуми да се поново напуне — исцрпљују се вртоглавом брзином. Древни системи наводњавања „каната“ су напуштени због дубоких бунара. Нафтно богатство довело је до начина размишљања о екстракцији и краткорочним добицима.

Од првобитних 500 милијарди кубних метара фосилне воде у Ирану, 200 милијарди је нестало. Преосталих 300 милијарди је слано, дакле неупотребљиво за пољопривреду. Ипак, пољопривредне праксе остају расипне: око 70–90 процената употребљиве воде у Ирану иде на пољопривреду, са ефикасношћу наводњавања од само 30 процената, у поређењу са 50 процената у Турској или Ираку. Сваке године се троши до 50 милијарди кубних метара воде.

Урбана подручја нису поштеђена. Градови губе 25–30 процената воде због цурења, лошег управљања и застареле инфраструктуре. Насупрот томе, градови на глобалном северу губе мање од 10 процената. У многим градовима, вода за пиће се и даље користи за наводњавање зелених површина уместо пречишћених отпадних вода. У међувремену, индустрије попут челичне компаније Мобаракех троше 210 милиона кубних метара воде годишње — више него целе покрајине.

Изградња брана у Ирану није помогла. Године 2012. било је 316 брана; до 2018. тај број је порастао на 647. Многе су изграђене без процене утицаја на животну средину и у политичке или војне сврхе. Брана Латјан у близини Техерана, која је некада задржавала 95 милиона кубних метара, сада задржава само 9 милиона. Ниво подземних вода у Техерану је опао за 12 метара за две деценије, што је изазвало слегање земљишта и дестабилизацију урбаних подручја.

Компаније које раде са војском, посебно оне повезане са Корпусом исламске револуционарне гарде, заузеле су земљиште у близини језера Урмија где узгајају усеве који захтевају много воде попут лубенице. За производња једног килограма лубенице потребно је 250 литара воде — ипак је и даље јефтина. Неки кажу да Иран има „најјефтинију воду на свету”, али по којој цени?

Етно-хидролошке и климатске линије раскола у Ирану

Провинције попут Хузестана и Лорестана сада су у центру етничких тензија повезаних са водом. У Лорестану, заједнице Лура оптужују град Исфахан, са персијском већином, за „крађу” воде кроз пројекте попут канала Куранг и Бехештабад. Ови трансфери су изазвали протесте, онлајн реакције и оптужбе за „арапско чишћење”.

Влада Махмуда Ахмадинежада покушала је да смири демонстранте дозвољавајући неконтролисано бушење бунара, погоршавајући кризу. У Хузестану, арапске заједнице оптужују државу да фаворизује Лур преусмеравањем реке Карун. Тунел Куранг-3 је потопио читава села, раселио људе и распламсао тензије.

На северозападу, језеро Урмија — које деле курдско и турскоговорно становништво — је пресосушило.
Пројекат на реци Заб, који је требало да оживи језеро, подстакао је спорове између курдских и турских заједница. Етно-демографске промене се већ могу приметити јер Азери мигрирају у Техеран, а Курди у Урмију.

Језеро Урмија, Иран, у октобру 1984. Слика НАСА преко Викимедије, јавно власништво.

Други мегапројекти, попут преноса воде из Каспијског или Оманског мора, се критикују као еколошки деструктивни и служе индустријским елитама а не јавним потребама. Ови пројекти истичу ослањање владе на неодржива, грандиозна решења уместо на стварне реформе.

У међувремену, влада секуритизује неслагање. Протести због заштите животне средине суочавају се са репресијом. Званичници ретко говоре док су на функцији. Када то ураде, често је прекасно.

Иранска криза са водом се проширила и преко граница — у спорове са Авганистаном, Ираком, Турском и Азербејџаномn. Али срж кризе остаје унутрашњи: државни модел који није у стању да слуша, прилагођава се или делује.

Више од 280 градова се суочава са огромним стресом због воде. Падавине су смањене за преко 50 процената у неким провинцијама. Иран је четврти у свету по ризику од несташице воде. Земља се приближава „нултом дану”, када славине могу потпуно да пресуше.

Вода је жила куцавица земље. Повезује људе преко граница, али у Ирану раздваја заједнице. Како реке нестају, тако нестају и поверење, стабилност и кохезија. Етничке тензије, економски очај и климатске миграције се стапају. Тишина која окружује ову кризу је заглушујућа.

Ако се игнорише, вода, а не рат, може постати највећа егзистенцијална претња Ирану.

Реза Талеби је академски истраживач и предавач на Универзитету у Лајпцигу, Одељење за оријенталне и религијске студије.