Fotografija ustupljena uz dopuštenje Džozefa Dahera.

Univerziteti širom Evrope i Severne Amerike sve su češće pod lupom zbog načina na koji javno kritikuju izraelsku politiku i izražavaju solidarnost sa Palestinom. Slučaj Džozefa Dahera, švajcarsko-sirijskog akademika sa Univerziteta u Lozani, samo je jedan od primera. 

Daher, stručnjak za politiku Zapadne Azije, našao se u središtu kontroverze kada mu iznenada ugovor nije obnovljen nakon istrage o njegovim aktivnostima vezanim za solidarnost sa Palestinom.

Njegovo otpuštanje pokreće pitanja o akademskoj slobodi i sve većoj ranjivosti akademika koji se bave političkim diskursom, posebno kada se radi o kritici Izraela usred rastućeg trenda u kojem univerziteti podlegnu spoljnim pritiscima, bilo od strane vlade ili donatora, što dovodi do cenzure i represije kritičkih glasova.

U ovom intervjuu Daher deli svoje iskustvo, detaljno opisujući događaje koji su doveli do njegovog otpuštanja i šire implikacije za akademsku slobodu u Evropi:

Valid El Huri (VH): Možete li nam ispričati o događajima koji su doveli do neobnavljanja Vašeg ugovora?

Džozef Daher (DD): Rezultate istrage koju je pokrenuo univerzitet dobio sam dan nakon povratka iz Sirije. Nisam bio tamo 14 godina. Kada sam čuo rezultate, odmah sam shvatio da žele da me izbace već narednog dana.

Sve je počelo genocidnim ratom u Gazi. Bio sam uključen u napore za solidarnost s Palestinom, pomažući studentima da se organizuju i učestvujući na konferencijama i mobilizacijama. U martu je protiv mene podneta interna žalba, dovodeći u pitanje moje akademske kvalifikacije da govorim o Palestini. Moje kolege su me branile, navodeći dve moje doktorske titule i istraživačku pozadinu.

Kasnije, tokom studentskog protesta, pozajmio sam svoju univerzitetsku pristupnu karticu studentu da se odmori i pomoli. Iako to u početku nije predstavljalo problem, mesecima kasnije univerzitet je to iskoristio za pokretanje istrage, uz pomoć privatne advokatske kancelarije. Uprkos činjenici da mnogi profesori pozajmljuju svoje kartice i da je to uobičajena praksa, agresivno su gonili moj slučaj. U novembru su zahtevali detalje o mojim eksternim ugovorima. Sarađivao sam, ali nisam dobio odgovor.

U decembru sam se suočio sa četvoročasovnim ispitivanjem. Čak su pokušali da iskoriste objavu sa Fejsbuka sa Isusom u kefiji protiv mene kako bi produžili istragu, ali su je potom odbacili. Dana 17. januara obavešten sam o rezultatima istrage. Nalazi su se uglavnom oslanjali na jedan lažni iskaz, dok su drugi zanemareni. Podneli smo žalbu, ali je odbijena. Dana 31. januara proglasili su me krivim, ali su odlučili da me ne kazne. Umesto toga, jednostavno su odbili da obnove moj već potpisani ugovor za naredni semestar. 

VH: Da li je univerzitet preduzeo neke dodatne korake?

DD: Univerzitet ima obavezu da zaštiti svoje zaposlene od javnih napada.

Već sam bio na meti napada zbog svog stava o Palestini, uz kampanje protiv mene u desničarskim medijima. Čak je i lokalni poslanik u mom kantonu javno pozvao na moje otpuštanje.

U prethodnim slučajevima, kada su se profesori bavili klimatskim aktivizmom i bili na meti desničarskih medija, univerzitet ih je branio. I to s pravom!  Rekli su: “Ti profesori su stručnjaci u svom polju. Oni ne mogu biti okarakterisani samo kao aktivisti, već su i naučni eksperti.”

Međutim, u mom slučaju je objavljeno nekoliko kleveta o meni, uključujući optužbe za antisemitizam i tvrdnje da nisam “pravi profesor”. Upitali su univerzitet da prokomentariše, a njihov odgovor je bio: “Bez komentara.”

To je još jedna dimenzija celog slučaja.

VH: Da li mislite da je ova represija povezana sa usponom desnice ili postoje i drugi razlozi?

DD: Represija ne dolazi samo od krajnje desnice. Vidimo ono što ja nazivam “neoliberalni autoritizam”. Lideri poput Makrona, Bajdena i drugih koji, iako nisu deo krajnje desnice, takođe primenjuju ekstremne represivne mere prema protestnim pokretima.

Ako pogledate kako su tretirali proteste pod parolom “Black Lives Matter” (Životi crnih osoba se računaju) ili, nedavno, pokret solidarnosti s Palestinom, jasno je da ovo nije samo desničarski fenomen.

Ovo se odnosi na gušenje neslaganja i kontrolisanje narativa.

Ne zaboravimo da je jedan od prvih slučajeva zabrane pro-palestinskih demonstracija u Evropi bio u Francuskoj 2014. godine, tokom jednog od ratova u Gazi, dok je na vlasti bila “socijalistička” vlada.

Verujem da je ovo više povezano sa širim globalnim kontekstom. Od finansijske krize 2008. godine postoji rastuće nezadovoljstvo ekonomskim i političkim sistemom. Nažalost, levice nisu uspele da se efikasno organizuju ili predstave kao održiva alternativa. Kao rezultat, političkom scenom dominiraju dve sile: neoliberalni autoritarizam, sa figurama poput Makrona i Bajdena, i krajnja desnica.

Ovo je globalni trend povezan sa krizom kapitalizma, krizom demokratskih prava i širim ukidanjem sloboda.

A Palestina igra ključnu ulogu u ovoj represiji. Ona je korišćena kao oružje za rasturanje bilo kakve levičarske alternative. 

VH: Koji su rizici kada je u pitanju uloga akademske zajednice i univerziteta?

DD: Pa, kao što znate, akademska zajednica nije neutralan prostor. Oduvek je bila mesto borbe.

Akademske institucije reflektuju veće političke i društvene borbe koje se dešavaju u društvu. Ako pogledate koliko su dominantne akademske paradigme, poput orijentalizma, bile osporavane, to se nije dešavalo izolovano. Orijentalističke teorije su prvenstveno osporavane kroz pokrete poput Ruske revolucije i dekolonizacijskih borbi, koji su zauzvrat preoblikovali akademski diskurs. Slično tome, pokret za građanska prava našao je izraz u akademskoj zajednici. 

Danas svedočimo još jednom frontu u ovoj borbi — protiv intelektualaca, naučnika, studenata i umetnika koji dižu svoje glasove za Palestinu.

Istovremeno je akademska zajednica napadnuta s više strana. S jedne strane, vidimo rast privatizacije univerziteta, što ih tera da prioritizuju oblasti koje donose prihod, često na štetu kritičkih društvenih nauka i humanističkih disciplina. S druge strane, vidimo direktne napade na demokratska prava, uključujući akademsku slobodu.

Tako da da, akademska zajednica jeste jedno borbeno polje, baš kao i drugi sektori društva. I ovo je opasno, jer verujem da primarna uloga akademika treba da bude razvoj kritičkog znanja, kritika društva s ciljem njegovog poboljšanja, odbrana demokratskih i društvenih prava.

Čak i povelje univerziteta reflektuju ovu misiju. Zato kritikujem ove institucije; one ne poštuju ni sopstvene principe. Mnogi univerziteti imaju eksplicitne obaveze prema akademskom angažmanu i slobodi, ali kriminalizuju i vrše pritisak nad akademicima čiji stavovi, poput mojih, direktno počivaju na istraživanju i naučnoj ekspertizi.

Ovo je izuzetno opasan presedan za budućnost univerziteta i produkciju kritičkog znanja koje bi trebalo da se prenosi studentima i društvu u celini.

DD: Mislim da postoji mnogo institucionalnih mera zaštite koje bi mogle biti uvedene kako bi se sprečile ovakve situacije.

Ali institucionalne mere zaštite same po sebi nisu dovoljne. Zato smo pre nekoliko meseci počeli da se organizujemo unutar univerziteta.

Profesori su, zajedno sa sindikatom, osnovali udruženje, ne samo kako bi branili individualna prava, već i kako bi podržali kolege koje se suočavaju sa sličnom represijom. Dali smo izjave solidarnosti, ne samo za Palestinu, već i za druge slučajeve.

Dakle, pored formalnih pravnih mehanizama, potrebna je kolektivna organizacija. Profesori moraju da se mobilizuju unutar sindikata, sarađuju sa studentima i grade jake mreže solidarnosti da se odupru ovim represivnim merama.

Istovremeno moramo da izazovemo institucije koje nastavljaju da sarađuju sa izraelskim univerzitetima koji krše demokratska prava, baš kao što bismo se protivili partnerstvima sa institucijama koje su saučesnici u kršenju ljudskih prava u drugim zemljama. Dakle, ne “izuzimamo” Izrael; ignorisati njihove povrede ljudskih prava bilo bi pogrešno.

Na kraju, potreban je pritisak odozdo. U mom slučaju, na primer, nijedno proceduralno pravilo nije ispoštovano; sve je bilo proizvoljno od početka do kraja. Zato i tužimo univerzitet. Ali pravne borbe same nisu dovoljne. Potreban je kontinuiran kolektivni pritisak iz univerzitetskog sistema i šire.

Mislim da je uprava univerziteta pretpostavila da može da radit šta god želi i da neće biti otpora, ali to nije slučaj.

Jer danas sam to ja. Sutra može biti bilo ko od mojih kolega.

VH: Kao neko sirijskog porekla, kako vidite ovaj pomak ka autoritarizmu u Evropi, posebno nakon pada sirijskog režima? 

DD: Ne živimo pod potpunom autoritarnom vlašću u Evropi. Još uvek imamo prostora da se branimo. Međutim, ono što zabrinjava jesu kontinuirani napadi na osnovna demokratska i socjalna prava.

Tokom poslednje dve decenije videli smo porast rasizma i ksenofobije. I da, to je veoma zabrinjavajuće.

Ali istovremeno, nikad nisam imao iluzije o takozvanoj “liberalnoj demokratiji”. Odrastao sam u Evropi. Kao politički aktivista nikada nisam romantizovao zapadnu demokratiju. Tako da nisam potpuno iznenađen što, u trenutku duboke političke i ekonomske krize, vidimo ovaj nivo represije.

Ono što je uznemiravajuće, međutim, jeste da mnogi od nas koji proučavaju političku dinamiku i autoritarizam, koji su godinama analizirali ove probleme u Zapadnoj Evropi, sada svedoče sve većem broju obrazaca represije u Evropi i Švajcarskoj.

Imam prijatelje, političke aktiviste koji su trpeli represiju u Siriji, koji su mi se obratili u šoku: Šta se dešava? Pitali su me da li postoji išta što mogu da učine da me podrže.

Mislim da su sve preostale iluzije o zapadnoj liberalnoj demokratiji, od 7. oktobra, razbijene. Prvi put sam čuo kolege, posebno akademike u Libanu, kako govore stvari poput: Srećni smo što nismo u Evropi ili SAD-u trenutno.

Dakle, da, ovo je deo šireg trenda koji je u porastu. Mnogi ljudi sada osećaju da postaje sve teže obavljati akademski posao i slobodno govoriti u ovim političkim uslovima.

Šta je, na kraju, naš zločin? Reći ne genocidu.

Naravno, solidarnost sa Palestinom je međunarodna dužnost, ali se takođe odnosi na odbranu demokratskih prava u zapadnim društvima. Palestina je na mnogo načina postala politički kompas za svakoga ko želi da promoviše demokratsko, ravnopravno i socijano društvo.