Учесници тихог скупа у Скопљу 18. марта 2025. држе натпис „Ваш систем је убио читаву генерацију будућности“. Кочани,, 16.03.2025.’ Фотографија Мета.мк, користи се уз дозволу.

Овај коментар Горана Ризаова први је објавио Мета.мк. Уређена верзија је поново објављена овде у складу са уговором о подели садржаја између Глобалних гласова и Фондације Метаморфозис. 

У раним јутарњим сатима 16. марта пожар је захватио дискотеку Клаб Пулс у Кочанима у Северној Македонији, у којој је погинуло 59 људи, а повређено је више од 150. Док земља и регион још увек покушавају да се суоче са величином трагедије, почетна истрага је показала да је системска корупција спречила спровођење неопходних безбедносних процедура. Влада је прогласила недељу жалости; у међувремену, разне политичке снаге су започеле кампању превентивног утишавања критичних гласова, циљајући на независне медије и активисте цивилног друштва.

Последна молитва на моето тело

Црн е твојот ветар, а ноќта бела
и секој дамар напнат од зрелина.
Застани како меч во овој дрворед од тела
пред да се срушиш заслепено од белина.

Но и тогаш играта ќе продолжи пак
со иста таинственост и со иста чедност.
И тие треви што ќе те покријат со мрак
ќе изгорат во пожарот на твојата жедност.

Последња молитва мога тијела

Твој ветар је црн а бела је ноћ,
а свака жила набрекла и зрела.
У овој авенији тела, стани усправно као мач
пре него што се срушиш, заслепљен белим.

Али игра ће се и тада наставити као и увек,
са истом мистеријом, са истом невиношћу.
И кад те те траве покрију у мраку,
пламен твоје жеђи сагореће их.

Ацо Шопов, „Последња молитва мога тијела“, „Не-биће<", 1963 (превели Роли Грау и Кристина Е. Крамер, „Дуги долазак ватре“, Дип Велум, 2023) Oдлучио сам да ћутим. Не да се „зафркавам“. Да не мрсим перје. Да се затворим код куће, да закључам врата, да угасим светло и да не причам ни са ким. Да не кажем нешто погрешно, иначе би ме могли одвући за уши из куће.

Одлучио сам да не узнемиравам јавност нашим извештавањем. Да се уздржим од преношења емоција. Да не правим буку. Да не правим фотографије. Да не снимам видео записе. Да избегнем „емоционално набијене наративе. Да само пренесем званична саопштења власти. Јер власт најбоље зна шта је етичко новинарство.

Такође сам одлучио да не постављам питања. Зашто постављати питања, зашто показивати интересовање? На сва питања је одговорено. Не треба размишљати. Неко је задужен да размишља уместо нас.

Такође сам одлучио да не читам превише вести да не нашкодим свом менталном здрављу. Нарочито од стране неких такозваних медија који нису медији, и од стране новинара који нису новинари. Нема потребе да престанем да гледам телевизију, јер сам то урадио давно.

Одлучио сам да не позивам на окупљањa грађана против система, јер је систем већ изјавио да се бори против система. Корумпирани систем. Успешно. Ако неко други буде позвао на митинг, ја не треба да идем, да не бих стварао гужву, јер је полиција потребнија другде.

Одлучио сам да закопам у дубокој тишини ту „ствар неизречену коју носим“, ствар која ме оптерећује и боли, и чекам да „сама тишина то каже“. Оставке чекам у тишини.

Мирно окупљање на главном тргу у Скопљу 18. марта 2025. Фотографија Мета.мк, користи се уз дозволу.

Суптилни притисак за аутоцензуру

Моја употреба ироније није знак непоштовања према породицама жртава и повређених у трагедији у импровизованој дискотеци. Напротив, циљ је да се укаже на неспутане покушаје цензуре од стране власти према независним и критичним медијима и покушаје преузимања контроле над наративом и скретања пажње јавности.

Од 17. марта 2025. године македонске власти су показале своје право ауторитарно и цензурно лице, посебно на дан сахрана. Влада, регулаторна тела и удружења бомбардовали су медије саопштењима покушавајући да их спрече да објаве било шта што се не свиђа политичким партијама на власти.

Под плаштом одбране професионалног понашања, скривена међу познатим стандардима које ионако прате сваки професионални медиј, власт је новинаре едуковала шта треба, а шта не треба да фотографише, какве видео снимке треба или не треба да праве, какве наслове да стављају, да ли да имају емоције или само да копирају њихове оштре најаве и говоре. Под маском супротстављања дезинформацијама, подигнута је препрека информисању. У ствари, добили смо резултат сличан онима које користе ауторитарни режими који покушавају да угуше слободу говора.

То је довело до ситуације изузетно високог нивоа аутоцензуре међу македонским медијима. У већини македонских медија тешко би било да нађете извештавање о животима жртава, о њиховим породицама, рођацима, без прича о обичном народу, о губитку, о успесима, о надама и потенцијалима, о њиховом утицају на њихове заједнице. Нећете видети тугу нити чути нарицање. Јер, знате, то би било превише емотивно.
у новинарству постоје правила како интервјуисати породице жртава великих трагедија, а искусни новинари та правила знају. Они се према њима односе са достојанством и поштовањем, са осећајношћу и знањем о томе која су питања прикладна, као и када треба одступити. Професионални фоторепортери такође имају свој посебан приступ, који је такође ненаметљив и пун поштовања. Међутим, остаје чињеница да је изузетно важно документовати овакве трагедије, направити јавни запис који би остао у медијским архивама, оставити траг записан у колективном сећању.

Нескривени покушај контроле студената

Новинар Мета.мк-а претрпео је брутални напад на друштвеним мрежама, ширећи опако клеветничке оптужбе да је организатор студентских окупљања. Његова фотографија је постављена на десетине постова на Фејсбуку и Твитеру, заједно са позивима на његово хапшење или физички напад на њега. Случај је пријављен надлежнима, који до сада ни на који начин нису реаговалиy.

Напад је уследио након што је на друштвеним мрежама објављен снимак министра просвете и науке Весне Јаневске који држи говор студентима у кампусу Универзитета Св. Кирила и Методија (УКИМ), када су је прекинули звиждањем. Реаговали су на то што је наставила свој већ дуги говор док су неки ученици падали у несвест, а околина вапила за помоћ и хитну помоћ. Неколико хиљада студената и средњошколаца окупило се 17. марта да ода почаст жртвама трагедије у Кочанима. Међутим, уместо студентског окупљања, догађај се претворио у лоше вођен ПР догађај који је измакао контроли.

Студенти који се окупљају код Св. Универзитет Ћирила и Методија у Скопљу 17. марта 2025. Фотографија Мета.мк, користи се уз дозволу.

Само једна ТВ станица и неколико онлајн медија објавили су вест да су студенти извиждали министарку. У међувремену, реакције на друштвеним мрежама биле су друга прича. Видео снимак је објављен на друштвеним мрежама и убрзо је постао виралан. Те вечери активирала се мрежа политичких партијских тролова (на Балкану званих „ботови”) и започела лов на вештице путем анонимних профила и група.

Четири дана касније, када се министарка коначно поново појавила у јавности, ниједан новинар, ниједан медиј је није питао како то да се она појавила на говорници заједно са ректором да говори на студентском скупу, уместо студената. Нико није питао да ли ће поднети оставку због непоштовања показаног према студентима у тренутку туге за преминулим колегама, за бројним младим људима који су изгубили животе и стотинама повређених који се још увек боре да преживе.

У свом говору министарка је рекла много тога, али и рецитовала стихове из песме „У тишини“ Аце Шопова. Да, заиста, ћутање понекад може бити гласније од речи када се указује на истину. Али када власт позива студенте да ћуте, може се посумњати да је реч о певању сасвим друге песме.

Особа која је писала говор за Министарку могла је да изабере неку другу Шопову песму, нешто прикладније за студентски скуп о највећој трагедији која је задесила омладину ове земље. „Последња молитва мога тијела” из збирке поезије Не-Биће из 1963. звучала би реалније тог дана. Али не гласом министра, већ гласовима студената.