Pogled na reku Eufrat u Turskoj 1994. godine sa nedavno završenom Ataturkovom branom i novim rezervoarom. Slika postavljena na Flickr od strane NASA Johnson. CC BY-NC 2.0

Ovaj post Mohameda Jusrija, prvi put je objavljen na arapskom jeziku od strane Raseef 22* 15. februara 2025. godine. Ova uređena verzija je prevedena i objavljena na stranicama Globalnih glasova kao deo sporazuma o podeli sadržaja. 

Region zapadne Azije i severne Afrike suočava se sa krizom nestašice vode. Oko 60 odsto stanovništva regiona živi u područjima gde nedostaje vode. Prema nedavnim izveštajima, Međunarodni institut za upravljanje vodama upozorio je da će klimatske promene u regionu izazvati veću nestašicu vode u narednim godinama. 

U pokušaju da reše problem nestašice vode, mnoge arapske zemlje su poslednjih decenija krenule ka sklapanju sporazuma o deljenju slatke vode sa svojim susedima. Koji su to sporazumi? Koje su najvažnije odredbe sadržane u njima? I kako su ti sporazumi povezani sa političkim i ekonomskim uslovima?

Sporazumi o vodi između Iraka i Turske

Mnogi sporovi su se dešavali između Ankare i Bagdada oko podele voda reka Tigris i Eufrat. Kao što je poznato, dve reke potiču iz Turske i teku na velike udaljenosti u obe zemlje pre nego što se uliju na sirijsku teritoriju.

Godine 1946, Irak je potpisao sporazum o prijateljstvu i dobrosusedstvu sa Turskom, na koji je priloženo šest protokola; prvi protokol je uključivao niz pravila koja regulišu korišćenje voda reka Tigris i Eufrat i njihovih pritoka.

Kasnije su se dve zemlje dogovorile o nizu sličnih protokola 1970-ih, 1980., i 2021. godine, ali problem vode je ostao i još uvek nije rešen.

U aprilu 2024. godine, irački premijer Mohammed Shia al-Sudani najavio je, tokom zajedničke konferencije za štampu sa turskim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom, potpisivanje sporazuma o upravljanju vodnim resursima između dve zemlje koji će trajati 10 godina.

Sporazum je takođe uključivao poziv turskim kompanijama da sarađuju u infrastrukturi projekata navodnjavanja, sprovode projekte za razmenu stručnosti i koriste moderne sisteme i tehnologije za navodnjavanje.

Uprkos zvaničnoj dobrodošlici sporazuma, većina njegovih odredbi je odbačena od strane nekih iračkih stručnjaka za granicu i međunarodne vode, koji su ga videli kao mutan i „veoma nejasan” i da je „formulisan na način koji omogućava turskoj strani da ga izbegne”. Štaviše, sporazum nije precizirao procenat ili količinu vode koja će biti puštena uo Irak.

Sporazum za Nil iz Entebe

Udeo vode koji zemlje dobijaju u slivu Nila je predstavljen u nekoliko sporazuma zaključenih u različitim vremenima tokom dvadesetog veka. Prema ovim sporazumima, Egiptu je odobreno 55,5 milijardi kubnih metara vode iz Nila, dok je Sudanu dodijeljeno 18,5 milijardi kubnih metara.

U maju 2010. godine, izbila je kontroverza oko ovih sporazuma između uzvodnih i nizvodnih zemalja, nakon što je pet uzvodnih zemalja reke — Etiopija, Uganda, Kenija, Tanzania, i Ruanda — odlučilo da potpiše Pravni okvirni sporazum o slivu Nila< u ugandskom gradu Entebe, poznat u medijima kao Sporazum iz Entebe. Sporazum je pozvao na jednaku raspodelu među zemljama sliva Nila, ne uzimajući u obzir stanovništvo, demografiju i uslove razvoja svake zemlje. Sporazum je potvrdio da će stupiti na snagu 60 dana nakon što ga je ratifikovalo šest država članica.

Velika etiopska renesansna brana, Guba, Etiopija 2019. godine. Copernicus Sentinel image slika Pjera Markuse. Wikimedia Commons. CC BY 2.0

Bivši egipatski ministar za navodnjavanje Mohamed Nasr Alam je rekao 2010. godine da će Egipat preduzeti sve neophodne mere kako bi potvrdio svim međunarodnim organizacijama da ovaj sporazum „nije u skladu sa međunarodnim pravom, nije obavezujući za Egipat, i predstavlja kršenje njegovih prava na vodu”. On je takođe ukazao da će Egipat pribeći međunarodnom pravu kako bi sačuvao svoja istorijska prava u reci Nil.

Nedavno se rasprava o Sporazumu iz Entebe ponovo vratila u prvi plan, nakon što je Republika Južni Sudan najavila ratifikaciju uslova sporazuma. 

Ovo se ne može odvojiti od rastućih egipatsko-sudanskih zabrinutosti u poslednjih nekoliko godina koje su usledile nakon izgradnje renesansne brane na reci Nil u Etiopiji. Sve ove mere se spajaju kako bi stvorile stanje vojne napetosti između Egipta i Etiopije, što je nedavno postalo jasno.

UAE, Jordan i Izrael: Sporazum o vodi za električnu energiju

Godine 1994. potpisan je mirovni sporazum između Amana i Tel Aviva, čime je Jordan postao druga arapska zemlja, posle Egipta, koja je uspostavila zvanične odnose sa državom Izrael. 

U novembru 2021. godine, na Ekpo 2020 Dubai, izraelska ministarka energetike Karin Elharrar i jordanski ministar za vodu i navodnjavanje Mohammad Al-Najar potpisali su izjavu o nameri da sarađuju u proizvodnji električne energije iz solarne energije i desalinizaciji vode između Jordana i Izraela.  

Deklaracija je predviđala da će Jordan, koji se bori sa nedostatkom sveže vode, a poseduje veliki potencijal za proizvodnju električne energije iz solarne energije, proizvoditi električnu energiju iz solarne energije za Izrael, dok će Tel Aviv, koji se oslanja na desalinizaciju za većinu svog vodosnabdevanja, raditi na desalinizaciji 200 miliona kubnih metara vode godišnje za Jordan. 

Godinu dana kasnije, dve strane su postigle napredak u pregovorima, nakon što su tri zemlje, naime UAE, Jordan i Izrael, potpisale novi sporazum o projektu vode i energije, na marginama klimatske konferencije održane u egipatskom gradu Šarm el-Šeiku, u novembru 2022. godine.

Prema sporazumu, „UAE će izgraditi postrojenje za desalinizaciju u Izraelu za snabdevanje Jordana vodom, a u isto vreme, UAE će izgraditi ogromnu solarnu farmu u jordanskoj pustinji, koja će obezbediti procenat potrošnje električne energije Izraela”.

U novembru 2023. godine, Jordan je odlučio da zamrzne snabdevanje električnom energijom za Tel Avivu, kao odgovor na rat koji je Izrael pokrenuo u Pojasu Gaze. U međuvremenu, Jordan je zatražio da se produži sporazum sa Izraelom za snabdevanje vodom Jordana za pet godina, zahtev koji je naišao na nevoljko odobrenje za produženje od šest meseci zbog pritiska SAD.

Voda iz Irana u Kuvajt

Kuvajt je još jedna zemlja koja se oslanja na desalinizaciju morske vode za dobijanje sveže vode. Na početku novog milenijuma, Iran je ponudio da snabdeva Kuvajt najvećom količinom potreba za vodom sprovođenjem nekih ogromnih projekata u Zalivu.

U decembru 2003. godine, dve zemlje su potpisale sporazum o prenosu sveže vode iz Irana u Kuvajt u Teheranu, gde je dogovoreno da će Iran dnevno preneti 900 hiljada kubnih metara vode za piće u Kuvajt.

Projekat se sastojao od široke mreže cevovoda koji se protežu od severozapadnog Irana u regionu Ahvaz, tačnije od reke Karun na brani Karkheh, nakon čega će se cevovod nastaviti do iranskih gradova, kao što su Muhamarah i Abadan, sve dok ne pređe vode Arapskog zaliva produžavanjem morskog cevovoda koji je izbegao prolazak kroz iračku teritoriju, i na kraju stigao do Kuvajta. 

Prvobitni sporazum je predviđao da će projekat trajati 30 godina, a njegov očekivani budžet dostigao je više od 1,5 milijardi dolara. Međutim, kao što se i očekivalo, i u vezi sa izdavanjem neprijateljskih izjava razmenjenih između Irana i zalivskih država, projekat je izazvao široku kontroverzu u kuvajtskim političkim krugovima, a stavovi i reakcije varirali su između pristalica i protivnika. 

U julu 2006. godine, Kuvajt je zvanično objavio da su pregovori o implementaciji projekta trajno obustavljeni, zbog političkih okolnosti u regionu, posebno u pogledu situacije u Iraku i iranskog nuklearnog dosijea.