‘Američki san? Ne, latinoamerički san.’ Pesma koja osvaja srca migranata
Venecuelanski pesnik i tekstopisac, Eduardo Olarte, poznatiji pod scenskim imenom Lalo Jaha, posvetio je dirljivu pesmu latinoameričkoj migrantskoj populaciji u Sjedinjenim Američkim Državama. Pesma je nastala kao odgovor na nedavne poteze vezane za migracije koje je donela administracija Donalda Trampa.
Olarte je napustio svoju domovinu 2016. godine kako bi pobegao od ekonomske krize. Novi život izvan Venecuele započeo je pevanjem u autobusima u Ekvadoru, a istrajnost ga je dovela do toga da postane audiovizuelni producent popularnog venecuelanskog pevača Nača (Nacho). Njegova prisutnost na društvenim mrežama od tada je u porastu, a nedavno je dostigao dva miliona pratilaca na Instagramu. Svoj prvi muzički projekat, EP sa pet pesama pod nazivom “Cartas a Nadie” (Pisma nikome), objavio je 2024. godine, a takođe je objavio i svoj dnevnik “El camino de mis sueños” (Put do mojih snova).
Emotivnim i sarkastičnim tonom, Olarte u pesmi “Los Migrantes” (Imigranti) govori o poteškoćama sa kojima se suočavaju migranti u Sjedinjenim Američkim Državama, kao i o istrajnosti s kojom se bore sa ovim nedaćama. Od početka svoje kampanje, trenutni predsednik SAD-a, Donald Tramp, zalagao se za “strožu” javnu politiku u vezi sa migracijama u debati prepunoj mržnje i generalizacija usmerenih ka migrantima, uz medijski eksponiran talas hapšenja i deportacija. U svojoj pesmi, Olarte razbija narativ mržnje i krivice zbog kog imigranti pate, kako u Sjedinjenim Državama, tako i u drugim delovima sveta poput Evrope, pa čak i drugim latinoameričkim zemaljama.
Mnogi ljudi reagovali su pozitivno na njegovo delo, ostavljajući u komentarima svoje nade da više neće biti osuđivani zbog svog naglaska i da će moći da slede “latinoamerički san”.
Ovde možete pročitati tekst pesme napisan sarkastičnim tonom, kao i pogledati zvanični video na Instagramu.
La culpa es de los migrantes. No importa si somos buenos o malos, adultos o niños, o si ya aprendimos a hablar inglés y pagamos impuestos. Lo único que importa es que no somos de aquí. La culpa es de los migrantes porque no saben cumplir la promesa de que el próximo año estarán de vuelta en casa para celebrar en familia.
La culpa es de los migrantes porque saben mentir muy bien. Mienten cuando les preguntas cómo están y esconden sus jornadas laborales y su poco tiempo de bienestar detrás de un ‘todo bien’.
La culpa es de los migrantes por querer adornar un lugar que no les pertenece, por compartir su música, su alegría, su baile, su fe, con una sonrisa que molesta porque aquí nadie tiene derecho a ser feliz, aquí solo se trabaja.
Porque no saben olvidar el barrio, la calle, el clima, la playa porque sus raíces se quedaron en el lugar de donde los arrancaron porque tienen fuerza para todo, para cruzar en balsa, trepar murallas, pasar el río, esconderse por días para trabajar hasta dormidos, para soportar el frío de la ciudad y de su gente, porque saben soportar el dolor sin romperse. No hay una espalda latina que no duela, no hay talones descansados ni horas de sueño completas.
La culpa es de los migrantes porque con ellos todo sabe igual. Arepas, tamales, pupusas, habichuelas, ceviches, mates, sancochos. Todo sabe a distancia, a dolor, a sudor, a soledad. Porque con ellos todo suena igual. Salsa, merengue, cumbia, corridos, gaitas, boleros, reggaetón. Todo suena a pasión, a lucha, a libertad, a rebeldía.
La culpa es de ellos porque creen en Dios en todas sus formas y colores y lo llevan colgado en el cuello, tatuado en el brazo, colgado en la pared de la casa, o lo visitan los domingos en eso que suelen llamar día de reposo, aunque todos sepamos que en esta tierra ya nadie encuentra descanso.
La culpa también es de los hijos de los migrantes, que no logran ver en sus padres a un ciudadano de aquí, ni ven en el espejo a un ciudadano de allá, que solo reconocen la mezcla y esa mezcla sigue siendo incómoda para algunos.
No importa el nombre que tenga, democracia, dictadura, progresismo, hay leyes nuevas cada día. Los de derecha, los de izquierda y los que dicen ser del centro, los diplomáticos y los armados, los que inventan visas, los que dan las visas y los que las revocan, todos cuidando su lugar en la fábrica de distancias y en el centro todo un continente que debería mirarse como hermanos.
Y no intento defender a los que incendian y destruyen lo que funciona, pero que se juzgue el delito y no la sangre, que se condene la maldad y no el acento, que no incendien los campos tratando de quemar la plaga y terminen llevándose también consigo la buena semilla.
¿Sueño americano? No, sueño latino.
Que se pueda trabajar menos y vivir más. Que no tengamos que ocultar lo que somos. Que se pueda tramitar menos y vivir en paz.
Krivica je migranata. Nije važno da li smo dobri ili loši, odrasli ili deca ili da li smo već naučili da govorimo engleski i plaćamo porez. Jedino što je važno je da nismo odavde. Krivica je migranata, jer ne mogu da ispune obećanje da će se sledeće godine vratiti kući i slaviti sa porodicama.
Krivica je migranata zato što lažu veoma dobro. Lažu kada ih pitaš kako su i skrivaju svoje radom ispunjene dane i ono malo slobodnog vremena iza odgovora “sve je u redu”.
Krivica je migranata zato što žele da ukrase mesto koje im ne pripada, zato što dele svoju muziku, svoju radost, svoj ples, svoju veru uz osmeh koji izaziva, zato što ovde niko nema pravo da bude srećan, ovde se samo radi.
Zato što ne mogu da zaborave kvart, ulicu, klimu, plažu, zato što im koreni ostaju na mestu sa kog su istrgnuti jer imaju snage za sve: da dođu čamcima, da se penju po zidovima, da prelaze reke, da se skrivaju danima, da izdrže hladnoću grada i njegovih stanovnika, zato što mogu da podnesu bol. Nema latinoameričkih leđa koja ne bole, nema odmornih stopala niti dovoljno sati sna.
Krivica je migranata zato što sa njima sve ima isti ukus. Arepa, tamale, pupusa, habičuela, seviče, mate, sankočo. Sve ima ukus udaljenosti, boli, znoja, usamljenosti. Zato što sa njima sve zvuči isto. Salsa, merenge, kumbija, koridos, gaita, bolero, regeton. Sve zvuči kao strast, borba, sloboda, pobuna.
Krivica je njihova zato što veruju u Boga i u svim oblicima i bojama nose njegova obeležja oko vrata, tetoviranog na rukama, na zidovima svojih kuća ili ga obilaze u nedelju, dan za odmor, iako svi znamo da na ovoj zemlji više nema odmora.
Krivica je i dece migranata, koja ne mogu da vide svoje roditelje kao ovdašnje građane, niti sebe u ogledalu kao tamošnje građane, koji vide samo mešavinu, a ta mešavina biva neprijatna za pojedine.
Nije važno kako se zove – demokratija, diktatura, progresivizam – novi zakoni se donose svakoga dana. Desnica, levica i oni koji tvrde da su u centru, diplomate i oružane snage, oni koji izmišljaju vize, oni koji izdaju vize i oni koji ih oduzimaju, svi oni brinu o svom mestu u fabrici otuđenosti, a u centru je čitav kontinent koji bi trebalo da se gleda kao braća.
I ne pokušavam da branim one koji pale i uništavaju ono što funkcioniše, ali neka se sudi zločinu, a ne krvi, neka se osudi zlo, a ne naglasak, neka ne pale polja pokušavajući da spale kugu, a da ne unište i dobro seme zajedno sa njom.
Američki san? Ne, latinoamerički san.
Da možem0 da radimo manje i živimo više. Da ne moramo da skrivamo ko smo. Da bude manje papirologije i da živimo u miru.
View this post on Instagram
