„Табор Цигана са караванима“, слика Винсента ван Гога која приказује караван номадских Рома. Преко Wikimedia Commons. Јавно власништво.

Овај пост, који су написале Мери Дросопулос и Оана Думбрава, први пут је објавио Osservatorio Balcani e Caucaso Transeuropa (OBC Transeuropa) у децембру 2024. Глобални гласови поново објављују уређену верзију према уговору о подели садржаја.

Такозвани „апатриди“ (људи без државе), који су дошли из северне Индије у Европу у 14. веку, данас се званично називају „Роми“ и „Путници“, два главна термина која је Савет Европе усвојио да обухвати широк спектар етничких група, подељених на следећи начин: Роми, Синти/Мануши, Кале, фински Роми, Романичали (енглески Роми), Бањаши/Рудари, балкански Египћани (Египћани и Ашкалије), источне групе (Дом, Лом и Абдал), ирски путници, Јениши, популације које се називају „номади“ и особе које се идентификују као „Цигани“.

Историја Рома у Европи је историја патње. Вековима су многи били поробљени од стране племићких породица и држава док ропство није коначно укинуто у 19. веку. Али слобода никада није значила једнакост. Присилна асимилација, насилна протеривања и ужаси Холокауста — у коме је животе изгубило између 220.000 и 1,5 милиона Рома — оставили су дубоке ожиљке. Роми су наставили да се суочавају са систематском дискриминацијом након Другог светског рата, али њихово живо културно наслеђе у музици, плесу и приповедању траје. Данас ромска заједница наставља своју борбу за једнака права и признање.

Шта румунски уџбеници историје говоре о Ромима?

Током комунистичког режима Николаја Чаушеског у Румунији, у школским уџбеницима готово да није било спомињања Рома. У покушају да се промовише јединствени национални идентитет усредсређен на етничке Румуне, искуства и доприноси Рома, као и других мањина, изостављени су из историјских књига. Ово искључење је намерно осмишљено да умањи етничку разноликост и подстакне монолитну верзију румунског идентитета. Асимилационистичке политике су имале за циљ да потисну ромске заједнице да напусте своје културне праксе, ојачавајући њихову невидљивост у званичном дискурсу и одржавајући старе стереотипе и дискриминацију који и даље постоје.

Након пада комунизма, на образовни систем Румуније утицала је спора транзиција ка демократији, обележена сталним реформама и честим променама. У годинама транзиције, склоност појединца да се окрене својој етничкој групи довела је до процеса друштвене категоризације по етничкој основи, детерминишући даљу дискриминацију.

Грчке Ромкиње. Слика корисника Stalik преко Wikimedia Commons. Јавно власништво.

Данас, румунско министарство образовања надгледа више опција уџбеника за сваки предмет. Понуда је веома разнолика по квалитету и приступу: док се неки уџбеници фокусирају на традиционалне наративе, други укључују модерније, инклузивније перспективе. Наставници могу, у принципу, да бирају књиге које сматрају најприкладнијим за своје ученике. Ова слобода избора је добродошла, али ова флексибилност доводи до недоследности.

Средњошколски уџбеник историје (издање Гимназије), објављен 2007. године, био је један од првих школских уџбеника који је помињао ропство Рома.Ипак, он се бавио овим питањем кроз стереотипе, повезујући положај Рома са њиховом „заосталошћу“. „Од свог доласка у ове земље“, наводи се у књизи, „Роми су сматрани инфериорним народом због свог назадног начина живота и физичког изгледа. Стога су од самог почетка били маргинализовани и изоловани.”

Данас средњошколци у Румунији уче из уџбеника (АРТ издање) да су „поробљени“ Роми живели у сиромаштву, бавећи се својим занатима и одржавајући свој традиционални начин живота. Извађен из контекста, овај опис одражава предрасуде и ризике који доводе до генерализација. Други уџбеник (који је објавио CD Press) говори о Ромима у средњем веку као о људима „подвргнутим свим облицима неправде и злостављања од стране својих господара“, али се тврди да су Роми „живели међу Румунима, интегрисани у средњовековно друштво“.

Што се тиче холокауста Рома, читамо (Никулескуова верзија уџбеника) да су „многи депортовани, неки од њих су умрли због режима притвора“. Уџбеници не дају више детаља који би омогућили боље разумевање историјског контекста.

Бављење ромском историјом се не односи само на ропство, депортацију и геноцид, већ и на давање видљивости онима који су превазишли ове трауме. Као што Луиза Меделеану, експерт за интеркултурално образовање, сугерише, румунски студенти би требало да науче више о људима попут Ане Франк, али и о Константину Аници, младом Рому који је преживео Холокауст, како би подстакли емпатију и дијалог.

Међутим, наставник историје Јоан Кристијан Каравана истиче да је историја која се предаје у румунским школама и даље „званична историја, која се учи напамет. Уместо да подстичу критичко размишљање, лекције представљају унапред утврђену причу која ограничава дубље разумевање.” Школа је најбоље место за причање смислених прича, покретање дебата и подстицање ромских тинејџера да разумеју своје корене и историју и повећају своје самопоштовање.

Марке Румуније, 2014-16. Преко Wikimedia Commons. Јавно власништво.

За Винтилу Михаилескуа, познатог румунског антрополога, учење историје дубоко утиче на осећај припадности ученика. Када се уџбеници фокусирају само на румунске хероје и игноришу историју ромског народа, ризикују да пошаљу негативну поруку ромским ученицима, због чега се осећају искључено.

Случај Грчке

Прва спомињања ромске популације у региону Пелопонеза датирају из 14. века. Иако не постоји академски консензус о путевима и околностима миграције Рома, претпоставља се да је њихов долазак последица миграторних таласа према средњој Европи, Балкану и Грчкој – углавном у областима Тракије и Македоније – условљених постепеним ширењем османске власти на територије Византијског царства крајем 14. и почетком 15. века, који се завршио падом Цариграда 1453.

Упркос дугом присуству у Грчкој, Роми су стекли политичка права тек 1970-их. Прво мапирање ромских заједница извршено је 1996. године. Према подацима Генералног секретаријата за социјалну солидарност и борбу против сиромаштва из 2021. године, ромска популација у земљи има 117.495 сталних становника, што чини 1,13 одсто укупног становништва. Већина грчких Рома су православци.

Према канцеларији УНИЦЕФ-а у Грчкој, Роми су још увек рањива мањина која се суочава са потешкоћама у приступу смештају, здравству, образовању и запошљавању. Током последњих деценија, грчко министарство образовања покренуло је неколико иницијатива за борбу против неписмености и деликвенције међу ромским заједницама.Од 1990-их, неколико грчких универзитета је покренуло пилот програме са амбициозним циљем: да ромску децу са улице и ону децу која раде доведу у школе. Наиме, од 2015. године држава је промовисала неколико ваннаставних курсева за ромску децу.

Различитост, егзотичност и псеудо-интеркултуралност

„Августовски месец” грчког аутора Воуле Мастори један је од класика послератне грчке књижевности за децу, наслов који се традиционално налази на списковима ђачке лектиреs.Књига говори о младом дечаку који похађа последњи разред основне школе у предграђу. Својим антиконформистичким понашањем протагонисткиња изазива забринутост у конзервативном друштву: спријатељи се са младим ромским лимаром, којег се деца из комшилука плаше и од којег беже. Присуство мушког лика који, супротно популарном веровању, није ни лопов ни отмичар деце, једна је од „мање негативних“ референци на „Цигане“ у грчкој књижевности за децу која је сачувала, ако не и појачала стереотипне и дискриминаторне представе о Ромима.

Насловница књиге „Августов месец“ грчког аутора Воуле Мастори

Што се тиче уџбеника историје и белетристике који се користе у школама, у њима нема помињања ромске културе. Роми и њихов језик се само укратко помињу у драмским књигама за завршне разреде основне школе. Међутим, ово су непотпуне и релативно конвенционалне референце.

Агелос Хациниколау је пензионисани наставник основне школе. Пошто је већи део своје каријере провео предавајући у Дендропотамосу, најозлоглашенијем гету у Солуну, насељен готово искључиво Ромима, развио је дубоко разумевање ромске културе у грчком контексту. У интервјуу за ОБЦТ, он коментарише етноцентричну природу грчког школског система:

У име наводног промовисања мултикултурализма, као што се и очекивало у нашим глобализованим друштвима, било је површних покушаја да се укључи становништво које се сматра другим, као што су Роми, мигранти и избеглице. Међутим, као што то обично бива, интеркултурални дијалог се не може постићи стереотипним референцама на храну, плес и песме. Потребан је много дубљи дијалог, који недостаје нашем образовном систему.

Покојна професорка Софија Гаврилидис спровела је кључан академски рад у педагогији, илуструјући примере „псеудо-интеркултуралних“ књига за децу у формалном образовању и књижевности. Псеудо-интеркултурализам се односи на покушаје признавања других култура, али на начине који или приказују Другога, даље наглашавајући разлике, а не градећи мостове кроз заједничке особине или имплицирајући супериорност доминантне културе приказујући Друге као жртве.

Георгиа Калпазидоу је активиста, писац, и суоснивач НВО РЕВМА (Ромска одржива образовна стручна помоћ), са седиштем у Ампелокипои-Менеменију, северна Грчка. Кандидат за докторску лингвистику и припадник ромске заједнице, Калпазидоу је била ментор младим девојкама у приступу образовању. Понуђена да попуни празнину у грчкој дечјој фикцији, млади писац је објавила дечју сликовницу о раном напуштању школовања међу ромском децом. На питање о присуству ромске културе у уџбеницима, њен одговор је потврдио горе поменути тренд.

Ово је занимљиво питање, и ја сам га проучавала, закључивши да нема референци, осим неких стереотипних (иако не нужно негативних) слика са којима се ученици могу сусрести када читају белетристику. Дакле, на наставницима је да одлуче да ли ће се бавити темом или не; формални школски уџбеници не садрже никакве назнаке у том погледу.

Закључак

У закључку, супротстављајући случајеве две земље југоисточне Европе, Румуније и Грчке, чини се да је данас, више него икада, представљање историје у школским уџбеницима сложен изазов. Не ради се само о датумима и догађајима, већ и о укључивању гласова, суочавању са непријатним истинама и разбијању застарелих перспектива. Иако је историја ромског народа обележена тешкоћама и отпорношћу, од ропства до преживљавања холокауста, ова реалност се често омаловажава или погрешно представља у уџбеницима. Ово поставља тешко, али неопходно питање: како можемо поучавати историју која одражава свачија искуства?