Илустрација ауторке Елијас Хејг, дели се уз дозволу.

Одрастајући у северно-централној Венецуели, са нашим појмом о екстремној хладноћи од 15 степени Целзијуса, бити болестан од сезонског афективног поремећаја (САП), или злогласне „сезонске депресије“,” једно је од најчуднијих искустава које сам икада имала. Као дете, нисам ни замишљала да се дан завршава у 16:27, а камоли да верујем да би скраћено дневно светло могло учинити да све изгледа тако сиво, буквално и фигуративно. За само неколико недеља, постјугословенски пејзаж Мостара у Босни и Херцеговини миења се из живописног крем у дистопијско сивило.

У једном тренутку је 15. септембар, и ви срећно пливате у води са својим пријатељима, а следећег је 15. октобар и гунђате испод три капута. Лакоћа са којом време може да промени животе никада не престаје да ме изненађује, али ово ме радује. На крају крајева, упркос климатским променама, извесности се увек цене. Иако никада нисам патила од САП-а док сам одрастала у Венецуели, такође нисам имала сигурности.

Једног дана, у Венецуели, отварала сам божићне поклоне, како и треба, окружена са 25 рођака који су присуствовали нашој породичној вечери. Онда сам назвала тетку непосредно пре него што се пријавила на међународни аеродром Маикетија, покушавајући да не заплачем, знајући да је вероватно више година нећу видети. Упркос свим неизвесностима око мог одрастања, никада се нисам навикла на то.

Живети без знања шта ће се догодити сутра је у извесној мери изводљиво. Живети знајући да ће сутра бити само горе, није. Без обзира колико је постало нормално да се божићни сто за вечеру смањује или колико сам пријатеља рекла збогом, не мислим да постоји начин да се навикнем на бол што сам Венецуеланка. Када сам се преселила у Босну и Херцеговину 2023. мислила сам да ће ране почети да зарастајуl.

Каква је то била грешка..

Босна је земља у превирању. Са прозора мог колеџа, Колеџа Уједињеног свијета у Мостару, видим централни градски трг, који има најмање 1.000 рупа од метака у зидовима. Град је и даље де фацто подељен између католика и муслимана. Као међународном студенту, постављати питања о локалној политици је практично немогуће. Када је фудбалска утакмица, етнички сукоби избијају у насилне сукобе, доводећи град у потпуни застој.

Немогуће је заборавити сопствену земљу у немирима док сте у другој. Замените католике и муслимане за чавистима (присталице идеологије покојног председника Уга Чавеса) и противнике да бисте разумели како функционише мој град, Лос Текес. Ако избројите број рупа од метака у центру Мостара, помножите га са два и добићете слику о броју бомби сузавца које су пале у двориште зграде у којој сам живела већи део свог живота. Без обзира колико времена пролази или колико то поричем, Венецуела ме никада не напушта.

Највећи доказ за то је 10. јануар, дан који је у венецуеланском уставу одређен као Дан инаугурације нових председника. Да, можда патим од САД, али сигурно ме није будном те ноћи држао ветар који је дувао у прозор. Покушај да се објасни шта се догодило у Венецуели 10. јануара толико је једноставан да је тешко објаснити несаницу тридесетак милиона душа широм света. Буквално речено, 10. јануар је био само још један дан. Али у стварности смо изгубили наду. Опет.

Тог дана, Едмундо Гонзалес, законити победник избора 28. јула, требало је да положи заклетву као нови председник Венецуеле. Међутим, то се није десило из хиљаду разлога, а воља више од седам милиона нас је пропала. Уопште нисам спавала те ноћи.

Пошто ме мој венецуелански идентитет спречава да оставим своје неизвесности и наде по страни, освежила сам X (раније Твитер), Телеграм и WhatsApp, разговарала са својом породицом и расправљала са пријатељимаs. Да, признајем, провела сам цео дан у нади да ће се нешто десити и да ће се магла која се надвија над мојом земљом последњих 25 година нагло дићи. Иако ово није први пут да смо у ситуацији да је било могуће бити слободан или да легитимни председник није у могућности да преузме дужност, надала сам се.

То се дешава с времена на време. С времена на време, зараза наде се на крају шири. Без обзира колико пута сам покушала да се искључим, деинсталирајући сва средства комуникације да покушам да заборавим да ми је стало до своје земље, увек сам на крају узнемирена. Од гледања авиона на FlightRadar24, нагађања шта ће сваки приватни авион који лети изнад Каракаса носити тог дана, до организовања догађаја где год да се налазим, не могу а да не будем узнемирена и занесема сањајући о слободној Венецуели.

Осећа се готово неизбежно као и САД. Као што сам у Мостару сезонски депресивна и не могу ништа учинити по том питању, Венецуела ми даје hope, неку наду, а онда ме разочара сваки пут када се деси политички догађај који нуди мало светла на крају тунела. Не могу то да избегнем. То се дешава с времена на време.

Па ипак, свако годишње доба је другачије. Кад год имам наде у бољу Венецуелу, чини ми се нечувенијим, али неопходним. Са сваким догађајем који се чини да разбија окове око моје земље од пре мог рођења, не могу а да не будем безумно пуна наде.

За разлику од зиме, сезона наде није увек иста. Зима је увек хладна, али нада никада не долази на исти начин два пута. Понекад долази из поступака, а понекад из загонетних твитова, обећавајући да ће решење пасти с неба, али оно увек дође.

Иако не могу ништа да урадим по том питању, пратим дешавања. Без обзира колико сам често разочарна, не могу а да не верујем да ће моја земља доћи до решења. Превише је примамљива прилика за одбацивање. Ако то не одбацим, могу се припремити када ћу нешто моћи да урадим.

Као што купујем витамине и спремам капуте за зиму у Мостару, не могу а да не учиним све што могу да дочекам дан када наше наде постану стварност. Не могу много да урадим да нас доведем тамо, али чиним све што могу да будем спремна када будемо.

Радим то јер, као што зима прође, верујем да ће и наше време једном доћи.