Једна од Фаскијевих фотографија на изложби која приказује његов рад током фестивала Рекреатралес. На овој фотографији, млада жена тка традиционалну буркинабеску натколеницу. Фотографија Јоела Хевија, користи се уз дозволу.
Широм Африке, уметнички догађаји служе као моћне платформе за активисте који желе да подигну свест о друштвеним питањима и људским правима.
Зербо Сиака, такође познат као Фаски, је фотографски уметник из Буркине Фасо који делује на раскрсници уметничког израза и активистичких покрета. Уметник је и директор удружења Фото’Доба. Кроз ово удружење, посвећен је преношењу свог фотографског искуства на следећу генерацију. Његова изложба на 13. издању културног фестивала „Лес Рекреатралес” — панафричког простора за писање, стварање, истраживање и промоцију позоришта — илуструје позитиван утицај уметности на друштво.
Дугогодишњи учесник овог значајног скупа, Фаски је поделио своје перспективе са Глобалним гласовима током Лес Рекреатралеса, објашњавајући како користи своју фотографију као алат за неговање отпорности и подстицање друштвеног укључивања.
Фаски. Фотографија Јоела Хевија, користи се уз дозволу.
Џоел Хеви (ЏХ): Можете ли нам рећи шта је инспирисало ваше путовање у фотографију и вашу улогу у удружењу Фото’Доба?
Fasky (F): Je suis Zerbo Siaka alias Fasky, photographe originaire de Bobo-Dioulasso, au Burkina Faso. Mon parcours en photographie a débuté par hasard. Au départ, je rêvais d’être rappeur, mais j’ai découvert la photographie en accompagnant des amis français impliqués dans une association au Burkina Faso. Ils m’ont offert un appareil photo, et c’est à ce moment-là que la photographie est devenue pour moi une passion. Aujourd’hui, au sein de l'association Photot'age, je transmets cet art aux jeunes, y compris les enfants déplacés internes, pour qu’ils puissent s’exprimer par l’image et montrer leur réalité.
Фаски (Ф): Ја сам Зербо Сиака, такође познат као Фаски, фотограф из Бобо-Диоуласa у Буркини Фасо. Моје путовање у фотографију догодило се случајно. У почетку сам тежио да будем репер, али мој пут се променио када сам открио фотографију док сам био у пратњи француских пријатеља који су били део удружења у Буркини Фасо. Поклонили су ми камеру и од тада је фотографија постала моја страст. Данас, кроз Фото’Доба, ову уметност делим са млађом генерацијом, укључујући интерно расељену децу, помажући им да се изразе и покажу своју стварност.
ЏХ: Представили сте серију портрета жена у Лес Рекреатралес. Коју поруку се надате да ћете поделити кроз ове комаде усредсређене на жене?
F : Cela fait quatre ans que je participe aux Récréâtrales. Au fil du temps, j’ai eu la chance de tisser des liens forts avec les femmes que je photographie, dont la majorité sont des déplacées internes [à cause des multiples violences engendrées par les attaques terroristes]. Le thème de mon exposition, “Nous Vaincrons”, reflète leur résilience dans un contexte de crise. Ce sont des femmes qui, malgré tout, gardent espoir et luttent pour leur dignité. À travers leurs portraits, j’invite les visiteurs à voir leur force et leur vulnérabilité. Mon souhait est qu’on perçoive, au-delà de leurs visages, une humanité qui touche et inspire.
Ф: Већ четири године учествујем у Лес Рекреатралес. Током ових година, имао сам срећу да изградим јаке везе са женама које фотографишем, од којих је већина интерно расељена [због распрострањеног насиља изазваног терористичким нападима]. Тема моје изложбе „Ми ћемо победити“ одражава њихову отпорност пред кризом. То су жене које се, упркос свему, још увек надају и боре за своје достојанство. Кроз њихове портрете позивам посетиоце да сведоче о њиховој снази и рањивости. Надам се да се иза њихових лица може видети дирљиво и инспиративно човечанство.
Фаски излаже током Лес Рекреатралес. Фотографија Јоела Хевија, користи се уз дозволу.
ЏХ: Да ли се надате да ћете покренути дијалог о родној равноправности? Који потенцијални утицаји могу настати осим естетске привлачности вашег рада?
F: Absolument, la photographie est pour moi un acte politique et social. Ces portraits sont une prise de parole pour l’égalité des genres, pour rendre hommage à ces femmes fortes et à leurs combats. Mon espoir est de créer une prise de conscience, de montrer leur force et de rappeler l’urgence de l’égalité. Si mes images peuvent ouvrir un débat, susciter l’envie de défendre les droits de ces femmes, alors elles auront rempli leur mission.
Ф: Дефинитивно, фотографија је за мене политички и друштвени чин. Ови портрети су изјава која се залаже за родну равноправност и одавање почасти овим снажним женама и њиховој борби. Надам се да ћу подићи свест, показати њихову снагу и нагласити хитност постизања једнакости. Ако моје фотографије могу да изазову дебату и мотивишу друге да се боре за права ових жена, постигле су свој циљ.
ЏХ: Какву улогу има удружење Фото’Доба у западноафричком фотографском пејзажу и који су вам нови пројекти посебно блиски срцу?
F: Photot’Age représente un espace de partage et d’expression pour moi. Avec des jeunes et des enfants déplacés, notamment à travers le projet Terre Ceinte [projet culturel et artistique au service de la lutte contre l’extrémisme violent], nous leur enseignons la photographie comme moyen de raconter leurs histoires. C’est aussi une manière de construire une autre image d’eux-mêmes, de revendiquer leurs réalités et leurs droits. On appelle cela le photographivisme [Photographie + Activisme] – un engagement à faire de l’image un levier de changement social.
Ф: За мене, Фото’Доба служи као платформа за изражавање и размену. Кроз иницијативе као што је пројекат Terre Ceinte [Утврђена земља] [културни и уметнички пројекат усмерен на борбу против насилног екстремизма], представљамо фотографију младим људима и расељеној деци уз циљ како да испричају своје приче. Овај приступ им омогућава да редефинишу како виде себе, представе своју стварност и залажу се за своја права. То је оно што ми зовемо „фотографизам“ [фотографија + активизам] — посвећеност коришћењу слика као катализатора друштвених промена.
ЏХ: Ускоро ћете учествовати на Месецу фотографије у Греноблу. Каква су ваша очекивања од овог догађаја?
F: Participer au Mois de la Photo à Grenoble représente pour moi une occasion précieuse de partager une vision authentique et souvent méconnue de l'Afrique. Mon projet Reconfinement, qui illustre la manière dont le confinement, imposé par la pandémie, n’a jamais vraiment existé en Afrique, est une réflexion sur la résilience et la vie quotidienne. Ce projet cherche à créer une véritable connexion humaine, en invitant le public à comprendre que, pour beaucoup en Afrique, la survie quotidienne rend les confinements physiques et mentaux presque impossibles à imaginer.
Je m’attends à ce que le public français, habitué à des représentations plus stéréotypées ou occidentalisées de l’Afrique, réagisse avec réflexion face à cette réalité brute. En présentant ces images de résilience et de quotidien, je souhaite que les spectateurs soient confrontés à un autre regard sur l’Afrique, loin des clichés, mais profondément ancré dans les réalités humaines et sociales.
Cette exposition collective à La Rampe, aux côtés d’artistes comme Jean-Claude Partouche, Sophie Romettino et bien d’autres, me semble être un cadre idéal pour amorcer ce dialogue. L’un des aspects les plus intéressants de cet événement est justement l'échange, mais aussi sur les histoires humaines qui se cachent derrière chaque image. Je crois que cette expérience sera enrichissante, tant pour les spectateurs que pour nous, les artistes.
Ф: Учешће у Месецу фотографије у Греноблу у Француској представља јединствену прилику да поделим аутентичну и често занемарену перспективу Африке. Мој пројекат Риконфајнмент [поновно закључавање], који истражује како закључавање које је наметнула пандемија никада није заиста доживљено у Африци, нуди рефлексију о отпорности и свакодневном животу. Циљ овог пројекта је да успостави праву људску везу, охрабрујући јавност да схвати да за многе у Африци реалност свакодневног преживљавања чини физичка и ментална затварања готово незамисливим.
Очекујем да француска публика, која је често изложена стереотипнијим или западњачким представљањима Африке, промишљено одговори на ову нефилтрирану стварност. Приказујући ове слике отпорности и свакодневног живота, надам се да ћу изазвати гледаоце са другачије перспективе на Африку - онај који се удаљава од клишеа и дубоко је укорењен у људске и друштвене стварности.
Ова колективна изложба у Ла Рампеу, заједно са уметницима као што су Жан-Клод Партуш, Софи Рометино и многи други, чини се као савршено окружење за покретање овог дијалога. Један од најфасцинантнијих аспеката овог догађаја је размена коју негује, као и људске приче иза сваке слике. Верујем да ће ово искуство обогатити и публику и нас, уметнике.
ЏХ: Ваш фотографски стил преноси интимну везу са вашим субјектима. Како успевате да успоставите ово поверење, посебно у често изазовним ситуацијама?
F : La confiance est essentielle dans mon travail. Les femmes que je photographie me connaissent, nous avons tissé des liens au fil du temps. Le projet Terre Ceinte m’a permis de comprendre leurs vies et de gagner leur confiance. Avant de capturer leur image, j’écoute, je respecte leur histoire. C’est ce lien qui transparaît dans leurs regards sur mes photos – une sincérité que seules la patience et l’écoute peuvent créer.
Ф: Поверење је у срцу мог рада. Жене које фотографишем познају ме; изградили смо односе током времена. Пројекат Тере Цеинте ми је омогућио да разумем њихове животе и стекнем њихово поверење. Пре него што их сликам, слушам и поштујем њихове приче. Ова веза се огледа у њиховим изразима на мојим фотографијама — искреност коју само стрпљење и пажљиво слушање могу оживети.
ЏХ: Какву поруку се надате да ћете пренети својим изложбама?
F: Le message est universel : notre humanité nous relie. Les défis de Ouagadougou ne sont pas si différents de ceux de Grenoble. Mes expositions cherchent à créer un pont entre les cultures, à rappeler que, malgré nos différences, nous partageons des espoirs et des luttes communes. J’espère que les visiteurs sortiront de l’exposition avec une nouvelle perspective, un respect pour ces vies qui, bien que lointaines, leur sont finalement proches dans leur humanité.
Ф: Порука је универзална: наша заједничка људскост нас повезује. Изазови у Уагадугуу се не разликују толико од оних у Греноблу. Кроз своје изложбе желим да изградим мост између култура, подсећајући нас да упркос нашим разликама, делимо заједничке наде и борбе. Надам се да ће посетиоци напустити изложбу са новом перспективом и новооткривеним поштовањем према животима који су им, иако удаљени, на крају блиски у њиховој заједничкој људскости.
