Диер Саиднeја (манастир Саиднeја). Фотографија Хенд-с23 преко Википедија Комонс (CC BY-SA 4.0).

У сенци пада Башара ел Асада, Сирија стоји на ивици новог поглавља. Више од деценије, режимски симболи угњетавања прогањали су колективно памћење сиријског народа. Међу овим симболима, ниједан није тако језив и симболичан за Асадову бруталност као затвор Саиднeја. Познат у свету као „кланица за људе“, његово име је постало синоним за систематско мучење, масовна погубљења и брисање небројених живота.

Као неко чије је породично име, Алхамес , дубоко укорењено у Саиднeји, ова мрачна асоцијација представња тежак терет. Саиднeја није само место срамоте; то је историјски град са богатим наслеђем и традицијом хармоније међу својим становницима.

Саиднeја (од сиријског: ܣܝܕܢܝܐ), име места, такође се сматрало да значи „Наша Госпа” и град је смештен у планинама, 1.500 метара изнад нивоа мора, 27км северно од град Дамаск у Сирији. То је дом грчког православног манастира за који се традиционално сматра да га је основао византијски цар Јустинијан I, и где данас и хришћани и муслимани поштују чувену икону Девице Марије.

За оне од нас који цене лепоту и историју града, озлоглашеност затвора представља болну мрљу на поносном идентитету. Данас, међутим, када Сирија почиње да се лечи, гледамо ка трансформацији најмрачнијег поглавља Саиднeје у причу о сећању и обнови.

Хорор затвора Саиднeја

Под Ассадовим режимом, затвор Саиднeја постао је место незамисливе окрутности. Сведочења преживелих и истраге организација за људска права откриле су мрачну стварност: заточеници су били подвргнути мучењу, гладовању и погубљењима у систематском настојању да се сломи неслагање. Тајновитост затвора штитила је његове ужасе, остављајући породице несталих у агонији у неизвесности око судбине њихових најмилијих.

У 2017, извештаји Амнести интернешенела и других група упоредили су затвор са „кланицом”, где су хиљаде погубљене у језиво рутинском вешању. Жртве су често сахрањиване у масовне гробнице, њихови идентитети брисани, њихове приче прећуткиване. Годинама је Саиднeјино име изазивало страх и тугу, постајући оштар подсетник на способност режима за нехуманост.

Људи у Саиднeји: Терет срама

За становнике Саиднаје, укључујући породице попут моје, злогласност затвора била је извор колективне срамоте. Саиднeји је град изузетне историје, дом древних манастира и живописног културног наслеђа. То је било место суживота где су различите заједнице живеле складно вековима. Срцепарајуће је видети његово име у сенци зверстава режима који нисмо изабрали.

Упркос томе, људи из Саиднаје су увек били отпорни. Схватили су да ужаси затвора нису одраз идентитета њиховог града, већ диктатуре која је наоружавала страх и насиље. Са падом Асада, становници Саиднаје спремни су да поврате наратив свог града, окрећући страницу болне историје.

За многе породице, укључујући и моју, борба за правду је имала велику личну цену. Неколико чланова породице Алхамес суочило се са прогоном због свог политичког изражавања и отворене критике режима. Приморани на изгнанство, неки су потражили уточиште у Хагу у Холандији, остављајући за собом своје домове, средства за живот и познавање своје домовине.

Бол од депортације је био огроман — искорењивање из Саиднeје, места које нам је драго, и бацење у непознат свет као последица залагања за правду. Упркос тешкоћама, изгнанство је такође ојачало нашу решеност да се боримо за Сирију у којој нико неће морати да трпи такве жртве да би говорио истину.

Данас, када режим пада, те жртве се потврђују, а сан о повратку у слободну Сирију постаје опипљива стварност.

Визија за трансформацију

Један од најдубљих начина да се ода почаст жртвама затвора Саиднеја је трансформација те локације у музеј посвећен сећању на страдале, замишљајући ову трансформацију као сведочанство отпорности сиријског народа и моћно подсећање на последице тираније.

Саиднeја, снимљено 3. марта 1936. Фотографија: Армија Леванта, лиценца Ouverte, преко Wikimedia Commons.

Музеј у Саиднеји би сачувао Истину, образовао будуће генерације, промовисао помирење и, што је најважније, повратио Сајднејин идентитет претварајући место ужаса у место учења и сећања. Музеј би помогао да се обнови Саиднејина репутација као града историје и културе.

Као Сиријци, увек смо били поносни на наше градове и њихове јединствене идентитете. Репутација Саиднеје треба да одражава њен историјски значај, допринос сиријској култури и отпорност њеног народа. Враћањем и слављењем овог наслеђа, можемо се померити даље од сенки прошлости.