Шести самит Европске уније/Афричке уније у Бриселу. С лева на десно:
Урзула вон дер Лајен, председница Европске комисије, Жан-Мишел Сама Луконде, премијер Демократске Републике Конго; Шарл Мишел, председник Европског савета, и Емануел Макрон, председник Француске.  Слика: EC – Audiovisual Service на Wikimedia Commons (CC BY 4.0).

Деценијама је наратив око односа Африке и Европе често био зависност и помоћ. Африка, континент огромне разноликости, дом је за преко 1,5 милијарди људи и може се похвалити најмлађом, средњом класом на свету која се веома брзо развија.

Упркос живахној омладинској популацији и обилним природним ресурсима, овај континент се још увек бори да се успостави у глобалном светском поретку. Али можда ће се догодити промена, а нигде то није очигледније него у односима који се развијају између Африке, Кине, Русије, Сједињених Држава (САД) и Европске уније (ЕУ).

Током протекле две деценије, Кина је постала значајан економски актер у Африци, привлачећи све већу пажњу Европе и остатка света. Са невиђеним приступом огромном минералном богатству Африке, чини се да је ова азијска економска велесила добила предност у погледу економских послова широм континента.

Док је иницијатива Лобито коридор коју подржавају САД најављена у октобру 2023. као покушај јачања афричких партнерстава, Кина је недавно проширила свој утицај укидањем царина на робу из најнеразвијенијих земаља света са дипломатским везама са Пекингом, укључујући 33 афричке земље. (прим.прев.: Трговински јаз изазива забринутост америчких креатора политике због нарушавања утицаја САД на континенту, повећавајући апетит за развојне и инфраструктурне инвестиције како би се олакшале економске везе САД и Африке. У том контексту је коридор Лобито – железничка пруга од 1.300 км која пролази кроз Замбију, Демократску Републику Конго (ДРК) и Замбију – први пут изашао на видело 2023. Од почетка пројекта до септембра 2024, Сједињене Државе су посветиле преко 3 милијарде долара финансирања у више сектора, укључујући транспорт и логистику, пољопривреду, чисту енергију, здравство и дигитални приступ. Велики део финансирања долази преко Партнерства за глобалну инфраструктуру (ПГИ), заједничког напора земаља Г7 које траже већу улогу у глобалном инфраструктурном простору, први пут успостављеног 2022. Коридор Лобито одражава појас и пут у томе што унапређује САД и Запад економске интересе у холистичком смислу, који гледа даље од очекиваних губитака насталих на самој инфраструктури. Прво и најважније, пројекат предвиђа трговинске токове ка западу преко Атлантика, који ће помоћи да се набаве критични минерали и роба потребни за енергетску транзицију, посебно из ДРК. Бакар је овде кључан јер коридор Лобито има потенцијал да обезбеди линије снабдевања и из ДРК-а и из Замбије, пошто нова железница по први пут повезује замбијски бакарни појас са атлантском луком. Раније је извоз замбијског метала тежио ка истоку за извоз из танзанијске луке Дар Ел Салаам.)

Поред тога, покретањем Иницијативе Појас и пут (ПИП) – кинеског великог интерконтиненталног плана развоја, 2013. године, Кина је значајно проширила свој утицај и амбиције широм Африке. Кинеске инвестиције су порасле широм континента, при чему су директне стране инвестиције (ДСИ) достигле 5 милијарди долара у 2021. До 2022. главни примаоци кинеских инвестиција укључивали су Јужну Африку, Нигер, Демократску Републику Конго, Египат и Обалу Слоноваче.

Ово је створило неку компликовану међународну динамику, јер западним играчима није лако због афричког мењања партнера. Европи је посебно непријатно због растућег руског утицаја на континенту. Као највећи испоручилац оружја Африци, Русија има све веће војно присуство у Африци и одржава споразуме о сарадњи са 43 афричке земљеж. Све веће упориште контроверзне групе руских плаћеника Вагнер, која је уско повезана са политичким естаблишментом у Москви, такође је изазвала дубоку забринутост у Европи и шире.  

Историјски гледано, Сједињене Државе и Европа су веровале да су главни играчи у спољним односима Африке. Африка је кроз историју привлачила значајно међународно интересовање због својих огромних природних ресурса и економског потенцијала. Ово стално поставља питања о намерама глобалног партнерства и односа са Африком. На пример, многи су били скептични према растућим односима Кине и Африке у протеклој деценији, јер су се неки питали да ли је то облик неоколонијализма. Други верују да је недавна жеља Европе да ангажује Африку мотивисана осећајем перципиране конкуренције — ривалством и надметањем за утицај и ресурсе између Сједињених Држава, Русије и Кине, које је постало све видљивије широм континента

У последњих неколико година, Европска унија је постала највећи трговински партнер Африке, водећи страни директни инвеститор и главни пружалац развојне помоћи. Ова динамика се развила у афричко-европско партнерство, названо Глобална стратегија приступа. (прим.прев.: изабери ХР као језик за приказ) Објавила га је у децембру 2021. председница Европске комисије, Урзула вон дер Лајен, описала га је као шаблон за то како Европа може да изгради отпорније везе са светом, са Африком у срцу визије.

Док се у Заједничкој комуникацији ЕУ која је покренула Глобални пролаз 2021. не помиње експлицитно Кина, Европски демократски центар примећује да већина посматрача на ту политику гледа као на јасан покушај да се обезбеди алтернатива кинеској иницијативи Појас и пут. Од 300 милијарди евра предвиђених буџетом ЕУ, 150 милијарди ће бити намењено инфраструктурним пројектима у Африци. 

Шта то значи за ЕУ?

Глобални пролаз ЕУ не функционише у вакууму. Кроз план Афричке уније Агенде 2063, иницијативе као што су Афричка континентална зона слободне трговине (АКЗСТ), Афричка зона без виза, и Јединствено афричко дигитално тржиште привукле су глобалну пажњу. Слично томе, прелазак Африке у Г20 (сада Г21) у септембру 2023. обезбедио је њено место виталног играча на глобалној сцени. У суштини, Европа и Африка нису само суседи, Европи је потребна Африка, а Африци је потребна Европа.

Западну Африку, плашећи се да ће изложити индустрију и мала предузећа у земљи спољним притисцима и конкуренцији. Уска грла попут овог постављају питање које се стално понавља када се ради са ЕУ: „Шта ту има за Европу?“ И што је још важније, „По коју цену за Африку?”

Иако ЕУ има себичне интересе, циљ њене Глобалнд стратетије пролаза (ГСП) је да премости огроман дигитални јаз у Африци. Ово такмичење не само да супротставља Европу Кини и другим глобалним силама, већ такође чини Африку централним бојним пољем са много заинтересованих. Без ситних речи, један од интереса Европе је приступ афричким сировинама. Европа се не стиди да призна да су јој потребни материјали као што су бакар, никл, литијум, кобалт и други неопходни ретки елементи из земље из Африке за прелазак у зелену енергију и „зелену“ реиндустријализацију.

Према документима добијеним када је деветнаест (19) посетило Европски парламент у јуну 2024. године, од 225 водећих пројеката ЕУ одобрених 2023. и 2024. године, 116 је у Африци, а од 114 тимова европских иницијатива, 75 циља Африку.

Иако Европска унија сматра Африку привилегованим партнером од стратешког значаја, на континенту ће увек постојати забринутост око тога како се инвестиције приватног сектора претварају у опипљиве користи за Африканце.

На пример, упркос глобалном интересовању за ископавање кобалта из ДРК-а, то није довело до видљивих побољшања у земљи. Уместо тога, гурнула је земљу у озбиљан сукоб док се свет бори за своје природне ресурсе. Дакле, док Глобална стратегија пролаза нуди неоспоран потенцијал за економски раст Африке, горуће питање је како осигурати да Африка буде заштићена у овом новом партнерству. 

Пут пред нама

Глобална стратегија пролаза ЕУ је амбициозан подухват који би, ако буде успешан, могао да уведе нову еру партнерства и заједничког просперитета за Африку и Европу. Са 11 од 20 најбрже растућих економија у Африци, према извештају Афричке развојне банке о макроекономским учинцима и изгледима , Африка је други најбрже растући регион после Азије. Остаје да се види да ли је ово партнерство где сви добијају које промовише Брисел, или је само покушај да се обнове колонијални и постколонијални односи са Африком.