Ово је извод из чланка аргентинске новинарке Луциане Пекер објављеног у Muy Waso, боливијском медијском партнеру Глобалних гласова.

Аргентинска влада је укинула Министарство за жене, род и разноликост. Једноставно га је укинула. Није га смањила или изменила његову организациону шему. Председник Хавијер Милеи преузео је дужност у децембру 2023. и одржао обећање да ће га укинути. Затим је отворио Подсекретаријат за заштиту од родног насиља при Министарству за људски капитал.

Крајем маја ова агенција је прешла у надлежност Министарства правде. На њеном челу је била Клаудија Барсија, која је дала оставку 6. јуна када је – преко WhatsApp-а — сазнала да је извршна власт укинула област помоћи женама жртвама родног насиља.

Оптужбе против бившег аргентинског председника Алберта Фернандеса — оптуженог за насиље над својом супругом и бившом првом дамом Фабиолом Јанез — показују да су они који се залажу за политику против родно заснованог насиља способни да је изврше. Они који су против ове политике, попут Милеи, способни су да одрже своја обећања. Без поларизације, обоје су уједињени да престану да помажу жртвама.

Као одговор на оптужбе против Фернандеза, председнички портпарол Мануел Адорни изјавио је да аргентинска телефонска линија за жртве злостављања и даље ради. Међутим, претрпела је смањење буџета за 25 одсто, према Латиноамеричком тиму за родна питања и правду аргентинске организације за женска права ЕЛА. Поврх тога, буџет издвојен за државни програм „Акомпањар“, којим се женама које су се суочиле са насиљем и сексуалним злостављањем даје минималну плату на пола године, смањен је за 80 одсто. Активисткиња и адвокатица Лала Пасквинели каже:

Las líneas de ayuda sufrieron una reducción de personal del 38 por ciento, quedaron dos trabajadoras por turno. La 137 (violencia sexual) no existe más. El programa Acompañar pasó de ayudar a 34.000 víctimas a 430.

Телефони за помоћ су претрпели смањење броја запослених за 38 одсто, остављајући два радника у смени. Линија 137 (против сексуалног насиља) више не постоји. Пратећи програм је са помоћи за 34.000 жртава прешао на 430.

Смањење женских права у Аргентини

Лала Пасквинели, креаторка феминистичког пројекта „Mujeres que no fueron tapa” („Жене које нису биле параван“”) и ауторка књиге „La Estafa de la feminidad” („Превара са женственошћу“) каже да су „недостаци огромни на свим фронтовима: формалном, симболичком и материјалном“.

Аргентинска политика штедње утиче на жене, наглашава она. „Ако дође до смањења улагања у здравље, [жене] су те које лутају између болница […] Трпезарије остају без хране, а оне су те које засучу рукаве.”

И не ради се само о ономе чега више нема, већ и о ономе што је демонизовано. Поред буџетских резова у јавним политикама, друштвени сектори су збуњени, изоловани и атомизирани пред нападима.

Аргентина је од авангардне земље постала предводник напада на жене и сексуалну разноликост. Огледало које је проширило аргентински зелени талас за репродуктивна права жена на цео регион сада карактерише глобални феномен назадовања.

Сваки национални или континентални контекст има своје кардиналне тачке, али се оне поклапају у враћању уназад и стварању лажне носталгије за прошлошћу. Забране родног образовања и људских права постављају жене и чудне покрете као непријатеља. Ово „даје наводну ’културну битку‘, што је забава која прикрива суровост глади“, објашњава Паскинели.

У Аргентини је бесплатна дистрибуција контрацептивних средстава одобрена 2002. године, сексуално образовање 2006., истополни бракови 2010. године, закон о родном идентитету 2012. и легални абортус 2020. године. Календар сада изгледа као „Повратак у будућност“ обрнуто.

Милејева влада је преименовала неродно „Día de las infancias” (Дан детињства) у “Día del niño” (Дан детета), који користи родно обележен израз за дете који такође значи дечак. У саопштењу пише: „Наш циљ је да сва деца одрастају у здравом и безбедном окружењу, далеко од оних који промовишу родну идеологију и угрожавају њихов интегритет”.

Мапа назадовања

У Перуу, законодавци су покушали да патологизирају транс људе. Демонстранти су успели да зауставе реакцију. У свету дезинформативног хаоса, оптужбе према онима који су остављени на рубу друштва утичу на улице и културу. То је скривенна претња.

Екстремна десница жели да сексуално образовање брендира као родну идеологију и подстакне дебату која осветљава антифеминистичке групе.

Ксиомара Кастро влада Хондурасом, али жене на власти више не гарантују женска права. Њена победа се сматрала великом победом, јер је именовала неколико феминисткиња у влади, али је Кастро „ставила вето на закон у корист сексуалног образовања деце. Њен министар образовања, заједно са евангелистичким пастором, прекршио је смернице и показао подршку црквама. То показује да идемо уназад“, каже активисткиња Мелиса Кардоса из Националне мреже бранилаца људских права и Скупштине женских бораца Хондураса.

Уругвај је 2021. године био пионир у одобравању добровољног прекида трудноће. Сада су посланици представили три закона који се противе овим тешко стеченим правима, као што је нацрт закона који настоји да укине уругвајски закон против родног насиља. Међутим, у временима лажних информација и дезинформација, неукидање није довољно.

Напади и дезинформације

Постоје напади који имају опипљиве ефекте. Стога се не могу потценити. Има и других који су пресретнути, али шире свој отров без обзира на то. Оно што је битно је да напади нису изоловани.

Тренутни информациони модели раде у мехуру. Не ради се чак ни о томе какав медиј особа чита, већ шта алгоритам те особе доноси на тањир. Свако има свој балон и верује, или на крају верује, да је његов балон свет. Морамо видети ширу слику, више од ГПС-а, и не пропустити шуму због дрвећа.

У Уругвају су настојали да укину свој закон о родном насиљу и креирају закон о насиљу у породици. Оно што је домаће је поново центар онога што се сматра женским и једино место где би се, наводно, могло помоћи женама. Девојка која излази на журке и буде злостављана не би била жртва. Али жена која остане код куће била би жртва.

Изнад свега, идеја родног насиља би била прецртана и замењена застарелим термином који је коришћен када смо први пут почели да прецизирамо проблем: насиље у породици. Породица. Света породица. Чак и насилна породица. Не разнолика породица. Желе да се отарасе граница онога што се може, а шта не може, у породици. Али не значи не, и у породицама.

Демирђијан истиче:

No es casual que se ponga en cuestión la voz de las mujeres y la violencia de género. Son proyectos regresivos que dejarían desprotegidas a las mujeres que denuncian, pero que existan los proyectos y que el tema esté en debate es un retroceso.

Није случајно да се глас жена и постојање родног насиља доводе у питање. Реч је о регресивним пројектима који би жене које се пријављују оставиле незаштићене, али чињеница да предлог закона постоји и да се о томе расправља већ је корак уназад.

Стварање зликовца који ће се супротставити сексуалној разноликости

Река Плата се протеже широм Јужне Америке. Осим изборних резултата, нико уз реку не жели да плива против струје. Жене морају да чувају оно што су освојиле, с једне стране, а са друге, морају да плачу за оним што су изгубиле. Свуда се жене оптужују да лажу, а само лагање постаје начин да се говори без икаквог основа.

Јужна купа би могла да постане купа тишине. У Парагвају је 22. августа 2023. Сенатски одбор за породицу, детињство, адолесценцију и омладину усвојио предлог закона о забрани наставе родне идеологије у образовним установама.

То није пандемија, нити вирус који се шири. „Родна идеологија“, поетски насликана као негативац, шуња се преко граница. То није изузетак; то је међународна оркестрација.

У Ел Салвадору, крајем фебруара 2024. године, председник Најиб Букеле је напао родно образовање и одлучио да га не укључи у јавно образовање. Министар образовања Хозе Маурисио Пинеда је објавио: „Проверено: Уклонили смо све трагове родне идеологије из јавних школа”.

Букеле је одлуку донео након састанка са Трампом и Милеи у Сједињеним Државама на Конференцији конзервативне политичке акције. Седамдесетих година прошлог века, Кондоров план је командовао војним ударима у Јужној Америци из Сједињених Држава. Њихова сарадња није више да прелете, већ да ућуте.

Председница Перуа је жена која није изабрана и уништава политику за жене, чак и без икакве изборне подршке. Ипак, међународни уговори који су изнад националних устава и националних закона гарантују да, осим изборних успона и падова, јавне политике за жене и чудна права не могу бити елиминисане.

Различити типови власти, исте стратегије

У Латинској Америци постоје многе изабране и неизабране владе, демократије са левичарским или десним ауторитаризмом, и ниједна не поштује владавину закона и право жена на живот без насиља.

Сви користе исте старе стратегије. Уклањање организација против родног насиља је у албуму скоро сваке земље. Пројекат Дине Болуарте је укидање Министарства за жене и угрожено становништво (МИМП). Она то правда тиме да ће бити „обједињена” са Министарством за развој и социјално укључивање (МИДИС).

Усред кризе корупције и кршења људских права коју доживљава Перу, феминистичка адвокатица Парва Облитас каже:

Fusionar el Ministerio de las Mujeres sería un grave retroceso, ya que lleva más de 30 años y ha promovido políticas que, si bien no alcanzan, combaten la desigualdad de género en el país.

Спајање Министарства за жене било би озбиљно назадовање пошто оно постоји више од 30 година и промовише политике које се, иако недовољно, боре против неравноправности полова у земљи.

Активисткиња, песникиња и учитељица Виолета Бариентос повезује тачке:

Están con la moda Milei y quieren fusionar ministerios para invisibilizar. Por eso se propuso poner el Ministerio de la Mujer dentro de otro: para diluirlo. Era muy escandaloso convertirlo en Ministerio de la Familia.

Они иду Милејевим стопама и желе да споје министарства како би жене учинили невидљивим. Зато су хтели да Министарство жена ставе у друго: да га разблаже. Било је веома скандалозно претворити га у Министарство породице.

Баријентос такође објашњава да је тренутна перуанска политика конзервативна и крајње десничарска. „Настоји да фаворизује илегално рударење, уништи наше институције, концентрише њихову моћ у Конгресу и преузме судове, баш као у Венецуели, да би земљи везали руке пре избора 2026. Она такође истиче да је, пре него што се то догодило, становништво одбацило ове мере на улици.

Ово назадовање није наслов вести, већ константа. То се не дешава на једном месту, већ на многима. Латинска Америка иде против напретка и назадује након деценија напредовања.