Slika Alim Zrno, preko Balkan Diskursa. Koristi se uz dozvolu.

Ovaj članak Adelise Mašić prvobitno je objavljen na Balkan Diskursu, projektu Centra za post-konfliktna istraživanja (CPI). Globalni glasovi ponovo objavljuju uređenu verziju prema ugovoru o podeli sadržaja.

Jedan od najznačajnijih fotografa u Bosni i Hercegovini (BiH), Almin Zrno održao je 18 samostalnih izložbi u BiH i inostranstvu. Član je Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera BiH, autor dve monografije i dobitnik sedam prestižnih Collegium Artisticum nagrada za najbolju fotografiju. Zrno ima i status istaknutog samostalnog umetnika Kantona Sarajevo.

Za sebe kaže da je sasvim običan čovek, zaljubljen u život i sve ono što nam život nudi. Ne voli da se o njemu misli kao o umetničkom fotografu, već o stvaraocu, ili da bar pokušava da to bude. Inspiraciju crpi iz svega oko sebe i pretvara u svoja poznata ahromatska dela.

„Većina mojih fotografija satkane su u valerama akromatskih boja iz tog razloga da bi ih svako mogao obojiti na svoj način. Svako od nas kada stane pred određeno djelo treba da proživi ono što on sam jeste. Takvi tonovi u meni bude najviše empatije, jer su i moji snovi obojeni tim bojama“, slikovito objašnjava Almin Zrno.

Dugo se bavio dokumentarnom fotografijom pre nego što je jedno od njegovih najpoznatijih dela, „Majka Srebrenice”(2001), označilo prekretnicu u njegovom umetničkom radu. Zbog ovog posla, odlučio je da se više ne bavi ovim žanrom. on kaže:

Fotografija „Majka Srebrenice“ nastala je 2001. godine. Nakon što sam je izradio, shvatio sam da ne mogu graditi svoju sreću na tuđoj nesreći jer niti jedna ratna fotografija nije zaustavila niti jedan rat. Mi stalno propitujemo prošlost i pravimo revizionizme, ali tu umjetnost ne stanuje, ona stanuje na nekom drugom mjestu. Da sam nastavio da radim u tom pravcu, ja bih sebe poništio a to ne vodi nikuda.

Zrno smatra da je umetnost snažan nagon koji čovek ima u sebi. Njegov lajtmotiv je da volimo umetnost koja leži u nama samima, a ne sebe u umetnosti. Njegov rad sada dobija nove konture, u vidu akt fotografije, koja mu, kaže, pruža bezbroj mogućnosti za otkrića i otkrića i tela i duha.

Netipično za ovaj kraj je Zrnovo stvaranje monografije „Apologija Erosa“. Sastoji se od 53 fotografije podeljene u dva ciklusa „Freska” i „Akt” i dva stručna teksta profesora Amele Hadžimejlić i profesora Fehima Hadžimuhamedovića.

Monografija je podeljena na dva ciklusa — Freska i Akt — i pruža uvid u kompleksnost fotografskog rada Almina Zrna, koji odvaja akt fotografije od ličnosti modela i približava je apstrakciji, kao što su forme tela, moć pokreta, zavodljivosti i transcendencije. Slika Almin Zrno, preko Balkan Diskursa. Koristi se uz dozvolu.

„Ne radi se samo o osetljivosti prema fizičkom, delu, već io osetljivosti prema duhu. Svi imamo maske koje vešto stavljamo čim se probudimo. Stoga su moje fotografije bez maske, prikazuju ljude gole i slobodne, a istovremeno male i krhke. Moramo da zaronimo u sebe i pronađemo sebe, jer tu je centar univerzuma i centar svih naših problema i rešenja, a to možemo samo ako smo potpuno goli. Ovo je moja ‘Apologija Erosa’. ITo je moj odgovor na svet oko mene i ogledalo moje stvarnosti“, objašnjava Zrno, osvrćući se na osnovni koncept svoje monografije.

Dodaje da njegovi fotografski ciklusi, kroz određene gestove i poze, nagoveštavaju određena emotivna stanja, teraju nas da slavimo ljubav i slobodu i na taj način predstavljamo protivtežu besmislici sveta kojim smo danas okruženi.

Kroz promociju sebe i svoje umetnosti van Bosne i Hercegovine promoviše i zemlju iz koje dolazi. Na ovaj način pokušava da razbije stereotipe o ovoj oblasti.

„Pokušavam da podignem svest o određenim tabuima u našem društvu i razbijem predrasude. Problem je u tome što su neki ljudi ograničili umetnost na ono što je mračno, negativno. Oni insistiraju da umetnost može biti samo iz te oblasti, a od nas se očekuje da sledimo njihov primer. Nadam se da ćemo jednog dana dostići nivo slobode na kojem zaista možemo biti slobodni“, kaže on.

Almin Zrno ne smatra fotografiju poslom, već ljubavlju, a za njega ljubav nije posedovanje već davanje. U stvari, ovo je postala njegova lična maksima. „Čim se pojavi želja za vlasništvom, to više nije ljubav”.