Homa Ebrahimpour u svom studiju u severoistočnom gradu Mašhadu, Iran. Fotografija ljubaznošću umetnika.

Homa Ebrahimpour, umetnica keramike i skulpture iz Mašhada, Iran, deo je rastućeg pokreta umetnika koji osporavaju kulturna i politička ograničenja zemlje u kreativnom izražavanju. Njen rad, koji istražuje žensko telo i bavi se društvenim tabuima, dobio je novi odjek u svetlu pokreta „Žena, život, sloboda” .

Pokret, nastao nakon smrti Mahsa Aminije („Iran je odgovoran za „fizičko nasilje“ koje je dovelo do smrti Mahse Aminija u septembru 2022. godine i izazvalo proteste širom zemlje protiv obaveznih zakona u zemlji ili hidžaba i njene vladajuće teokratije, saopštila je u petak misija UN za utvrđivanje činjenica.“) u septembru 2022. godine, duboko je uticao na percepciju javnosti o ženskim pravima i društvenim pitanjima, a umetnicima kao što je Ebrahimpour dao je više hrabrosti da se bave temama koje su još uvek pod velikom cenzurom.

„Nakon pokreta „Žena, život, sloboda“, velika svest se proširila društvom“, rekla je Ebrahimpour za Globalne glasove. „To je kao buđenje posle duge letargije. Mnogi tabui se ruše, a ja sam postala odlučnija da nastavim da radim i predstavljam svoju umetnost, čak i ako je to za sada uglavnom u virtuelnim prostorima.”

Digitalna fotografija, Homa Ebrahimpour, 20 x 30 cm, 2021, ljubaznošću umetnice.

Pokret je duboko uticao na Ebrahimpourov pristup, ohrabrujući je da stvara i deli radove koje je ranije skrivala, uključujući skulpture i slike koje istražuju žensko telo. Njena umetnost, koja ostaje utemeljena na temama tela, slobode i identiteta, deo je andergraund ili alternativne umetničke scene u Iranu, gde mnogi umetnici nastavljaju da stvaraju uprkos ograničenjima.

Kroz svoj rad, Ebrahimpour prkosi društvenim crvenim linijama koje okružuju prikazivanje žena, stvarajući vizuelni jezik otpora i redefinišući mogućnosti za umetničku slobodu u Iranu.

U intervjuu za Globalne glasove, Homa je pričala o izazovima koje treba da pobedi umetnik u Iranu, cenzuri i ograničenjima koja iransko društveno-političko okruženje nameće umetničkom izražavanju.

U nastavku su delovi intervjua:

Omid Memarian (OM): Kako ste izabrali keramiku i skulpturu od svih ostalih oblika umetnosti?

Homa Ebrahimpour (HE): Do keramike sam došla dosta kasno, možda u pravo vreme. Od detinjstva sam slikala, a kasnije sam počela da se bavim fotografijom. Sa 31, slučajno sam se našla u tradicionalnoj keramičkoj radionici. Direktna veza koju sam osećala sa onim što sam stvarala, bez posredovanja boje ili alata, dopala mi se. I mir koji sam osećala nakon završetka svakog dela bio je jedinstven. Nedavno sam shvatila da je osećaj stvaranja nalik Bogu koji doživljavam kada pravim skulpture ono što ga čini tako prijatnim za mene.

Keramička skulptura, Homa Ebrahimpour, 22 x 20 x 14 cm, 2021. Fotografija ljubaznošću umetnice.

OM: Koliko je okruženje u kojem živite uticalo na medij koji izaberete da izrazite svoje emocije i misli, posebno imajući u vidu ograničenja slobode izražavanja, posebno za žene, u iranskom društveno-političkom prostoru?

HE: Mašhad je verski grad. Nemamo kulturni prostor ili umetnički pokret. U stvari, ne postoji mesto gde možete videti skulpture ili slike. Ako postoji muzej, on prikazuje samo verska dela. Čak sam i počela sa keramikom u radionici koja je izrađivala samo golubove i verske simbole, što nije uticalo na moju perspektivu ili izbore. U takvom okruženju, koje je neuporedivo bilo gde u Iranu gde se umetnici ili sele u Teheran ili emigriraju, stvaram skulpture ljudskog tela, još zabranjenije — ženskog tela. Ne mogu da ih izlažem, pa čak ni da ih prodajem.

OM: Kako pitanje cenzure ili autocenzure utiče na vaše svakodnevne proračune kada odlučujete šta da kreirate ili ne?

HE: Kada ste rođeni i odrasli u društvu u kojem je cenzura neodvojivi deo vašeg života — u kulturi, porodici, vladi i društvu — od vas se očekuje da cenzurišete ko ste zaista, svoje želje, emocije, misli, pa čak i vaše telo, da odgovara njihovim očekivanjima. Za moju generaciju je izazov da se u potpunosti oslobodimo ovog sistema. Mislim da je strah koji nas je uvek pratio i koji nam je usađivan i dalje sa nama. I dalje se plašimo.

Keramička skulptura, Homa Ebrahimpour, 45 x 20 x 25 cm, 2023. Fotografija ljubaznošću umetnice.

Međutim, za novu generaciju je sasvim drugačije. Oni žive svoje živote i apsolutno odbijaju da podlegnu cenzuri ili prinudi. Ova generacija traži promene i ne povinuje se vladi.

OM: Da li postoje specifični žanrovi kojima ne možete da se bavite i koji bi, ako bi se bavili, ugrozili vašu karijeru umetnice?

HE: Oslikavanje ženskog tela, posebno u golom obliku kao što to radim u svojim radovima, samo je krajnja tačka mog umetničkog puta i najveći izazov. Ali nastavljam to da radim, ne razmišljajući previše o budućnosti svoje karijere.

Drugo pitanje je rešavanje problema i ograničenja žena ili, uopšteno, bilo koje građanske stvari u društvu. To je automatski označeno kao političko, a u trenutnoj situaciji dolazi sa mnogo posledica osim ako ne radite kao anonimni umetnik.

Keramička skulptura, Homa Ebrahimpour, 32 x 15 x 12 cm , 2024. Fotografija ljubaznošću umetnice.

OM: Kada se u vašem radu prvi put pojavio interes za istraživanje kompleksnosti ljudskog tela, posebno žena, i kako su ljudi reagovali?

HE: Moja radoznalost je počela u detinjstvu. Imala sam blok za crtanje u kome sam crtala golišave slike. Nakon zabrinutosti moje porodice, shvatila sam da su ovi predmeti zabranjeni i dugo su ‘spavali’.

Kasnije me je fotografija ponovo privukla. Fotografisala sam gola tela u studiju u kojem sam radila, ali pošto nisam imala dozvolu, oprema studija je zaplenjena. Imala sam sreće što moje fotografije nisu zaplenjene, ali je moj prijatelj završio sa ozbiljnim pravnim slučajem, zbog čega sam odustala od ideje.

Tek 2019. sam nastavila sam sa radom. Reakcije su bile oštre i obeshrabrujuće. Osim vlade, javnost je gola tela gledala kao pornografiju. U Iranu, kada žena radi sa golišavom umetnošću, to ima svako značenje osim umetnosti. Na primer, bile su slike na zidovima moje sobe, a električar koji je dugo dolazio u našu kuću, pošto ih je video, osetio je da ima pravo da me maltretira, misleći da, pošto slikam aktove, mora da tražim otvorene odnose, bilo gde i bilo kada! Ili, kada sam objavila na društvenim mrežama, dobila sam seksualne zahteve!

Keramička skulptura, Homa Ebrahimpour, 15 x 15 x 25 cm, 2021. Fotografija ljubaznošću umetnice.

OM: Da li smo svedoci andergaund ili alternativne umetničke scene u Iranu, s obzirom na ograničenja u prikazivanju golotinje, religije, politike i žena?

HE: Mogu da vam dam jedan primer. Bilo je vremena kada se muzika u Mašhadu suočavala sa sličnim okolnostima. Pevanje i puštanje muzike u javnosti smatralo se zločinom. Neki muzičari u Mašhadu stvorili su podzemni prostor pod nazivom „Tamnica“, gde su nastupali, čak prodavali karte i održavali koncerte. Iz ovog prostora izašle su ličnosti kao što su Mohsen Namjoo, Abdolreza Behrouzfar, Navid Arbabi, i drugi. Mislim da će se ovaj nenamerni podzemni umetnički pokret desiti za svaki umetnički spektar, i na kraju će se umetnost pojaviti iznutra ka spolja.

OM: Kako su veliki ekonomski problemi u Iranu, posebno inflacija, nedostatak resursa i ekonomska nepravda, uticali na tržište umetnosti?

HE: Za mene, ekonomska pitanja i životni problemi zasenjuju moju sposobnost da se fokusiram na umetnost. Umetnost mi nije glavni prioritet, a isto važi i za mnoge oko mene osim ako nemaju podršku porodice ili više poslova. U Teheranu postoje neke skupe prodaje i uspešni umetnici, ali to ne odražava šire iransko umetničko tržište. Nedostatak galerija van Teherana, izazovi za nove umetnike i finansijska nesigurnost doveli su do široko rasprostranjenog obeshrabrenja, što je navelo neke da preispitaju svoja umetnička nastojanja.

Keramička skulptura, Homa Ebrahimpour, 33 x 12 x 13 cm, 2021. Fotografija ljubaznošću umetnice.