Slika Arzu Gejbulajeve

Prisustvo predsednika Redžepa Tajipa Erdogana na 75. godišnjem samitu NATO-a u Vašingtonu još jednom je podvuklo fundamentalne načine na koje Ankara nastoji da potkopa vitalne bezbednosne interese alijanse. NATO je vojni savez, koji se sastoji od 32 zemlje, koji je nastao 1950. godine, sa glavnom misijom da se suprotstavi pretnji koju je predstavljao Sovjetski Savez. Iako je ovaj savez istorijski bio prilično ujedinjen, Ankara sprovodi strategiju zaštite od NATO-a, čime ugrožava napore grupe da ublaži bezbednosne izazove konkurencije velikih sila, posebno protiv pretnji koje predstavljaju Rusija i Kina. Bilo da se radi o suprotstavljanju naporima Rusije da zauzme Ukrajinu ili definisanju pojma „terorizam“, izgleda da ne postoji pitanje oko koga bi se članice NATO-a i Turska mogli dogovoriti.

Izgledalo je da je jaz između Ankare i interesa NATO-a postao još veći kada je Erdogan 28. jula zapretio napadom na Izrael zbog sukoba sa Palestinom. Takvi komentari nisu samo zapaljivi i agresivni, već predstavljaju sve veći antagonizam Turske prema Izraelu, koji je decenijama označen kao glavni saveznik koji nije član alijanse.

Kao kolektiv, NATO dosledno ne poziva Ankaru na odgovornost, ne zato što ne želi, već zato što ne zna kako. Ovo se mora promeniti i moraju se pronaći strategije da se jedna od najstarijih članica NATO-a vrati na pravi put. Neuspeh u obuzdavanju Turske nastaviće da nas dovodi bliže nepopravljivom raskolu između alijanse i Ankare.

Priprema za Trampovo predsedavanje

Erdogan je 18. jula, nedelju dana nakon završetka samita NATO-a u Vašingtonu, razgovarao telefonom sa bivšim predsednikom SAD Donaldom Trumpom. Erdogan je pohvalio Trumpa, rekavši da je njegova „hrabrost posle gnusnog napada vredna divljenja“ — u vezi sa pokušajem ubistva bivšeg predsednika — i da je nastavak Trampove kampanje jačao američku demokratiju. Telefonski razgovor, jedan od retkih između Trampa i svetskih lidera od incidenta, ukazuje na sve veću pretpostavku Ankare da će bivši predsednik pobediti na izborima u novembru i da će radikalno rekonfigurisati NATO.

Tramp je stalno govorio svojoj američkoj bazi da nas članice NATO-a „cepaju” i obećavao je da će smanjiti američke bezbednosne obaveze prema svojim saveznicima u Evropi. Erdogan je više nego svestan činjenice da će NATO postati manje koristan Turskoj ako Tramp ukine američko finansiranje i bezbednosne garancije. Njegova kalkulacija da bi se ova realnost mogla ostvariti nakon novembarskih američkih izbora, ohrabruje ga da deluje drsko i postavlja nepopularne zahteve, obrazac koji se nastavio od velike uloge Turske u odlaganju kandidature Švedske za članstvo. Između 2022. i 2023. Turska je usporila dodavanje Finske i Švedske u NATO savez, uglavnom zbog Erdoganovog nametanja quid pro quo: osim ako Vašington ne odobri prodaju borbenih aviona F-16 Turskoj, Turska bi na neodređeno vreme odložila širenje NATO-a. Erdoganov zahtev je poremetio planove alijanse, što je direktno koristilo Rusiji. Erdoganovo grubo postupanje prema NATO-u pokazalo je prijateljima i protivnicima NATO-a da alijansu muči razdor.

Savezi izvan NATO-a

Erdogan je označio sve veću blizinu Ankare rivalima NATO-a, posebno Rusiji i Kini, kao prednost za alijansu i način za pregovore o miru u nekoliko ključnih regiona. Dok se Turska i Rusija često nalaze na suprotnim stranama sukoba, kao što su Ukrajina, Kavkaz, Sirija i Libija, Erdogan se potrudio da održi srdačne odnose sa predsednikom Vladimirom Putinom i postavi se kao potencijalni posrednik. 

Osim rešavanja sukoba, Turska je tražila dublje veze sa zemljama Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS) i ekonomskog saveza BRIKS, koje se smatraju rastućim rivalima NATO-a i G7 zemalja. Samo nekoliko dana pre dolaska u Vašington na samit NATO-a, Erdogan je bio u Kazahstanu na samitu ŠOS, navodeći želju Turske da postane stalna članica. Na marginama samita, Erdogan se sastao i sa kineskim predsednikom Si Đinpingom i sa Putinom.

Suprotstavljanje Erdoganovog manevrisanja u Kazahstanu sa njegovim drskim i potkopavajućim ponašanjem na samitu NATO-a je oštro. Ubrzana težnja Turske za članstvom u ovim blokovima može, delimično, da bude emotivna reakcija na tekuće zaustavljene pregovore o pristupanju EU, ali je takođe predstavnik Erdoganovog promenljivog pogleda na svet. On je javno izjavio da se svetski ekonomski centar gravitacije pomera na istok i kritikovao ograničenu percepciju Zapada o Rusiji i Kini kao neprijateljima. Turska želi da bude glavni igrač u multipolarnom svetu, a ne država ograničena i definisana političkim i ekonomskim zahtevima zapadnih sila.

Turska se možda sada oslanja na NATO za svoju bezbednost, ali takođe ulaže u svoju budućnost stvaranjem planova za vanredne situacije ako Zapad i snaga NATO-a budu manji od Rusije, Kine i globalnog Juga u nastajanju.

Podrivanje bezbednosti NATO-a

Zaštita Ankare daje članicama alijanse mnogo razloga za brigu, ali postoje i još oštriji primeri turskog ponašanja koje NATO jednostavno ne može da toleriše. Čvrsti antiizraelski stav Turske nije samo političko pitanje oko kojeg se Turska i ostatak NATO-a ne slažu. Erdogan je stavio za zadatak Turske da materijalno podrži Hamas, organizaciju koju druge članice NATO-a široko klasifikuju kao terorističku organizaciju.

Eksplicitna podrška Turske Hamasu nije novo pitanje. Erdogan je 2011. godine pozvao organizaciju da otvori kancelarije u Turskoj. Od Hamasovog terorističkog napada 7. oktobra u Izraelu, u kojem je ubijeno više od 1.200 izraelskih civila, Erdogan je samo podigao svoje retoričke pohvale grupi i eskalirao skalu podrške.

Turska je saučesnik u eskalaciji nasilja protiv Izraela. Izraelska služba unutrašnje bezbednosti Šin Bet, osujetila je 21. jula teroristički napad za koji je identifikovala da ga je režirala Turska. Pet studenata Univerziteta Birzeit na Zapadnoj obali, povezanih sa studentskom grupom „Kutla Islamia”, nabavilo je oružje i gotovinu sa namerom da ubiju izraelske državljane. Iako je izraelski ministar spoljnih poslova skrenuo pažnju i osudio napad i ulogu Turske u njemu, nijedan drugi izraelski saveznik nije ga sledio.

U septembru 2023, izraelski carinski službenici su otkrili da su presreli 16 tona eksplozivnog materijala na putu iz Turske u pojas Gaze dva meseca ranije. U decembru 2023., izraelski carinski službenici osujetili su još jedan pokušaj turskih pomoćnika da prokrijumčare hiljade delova oružja na Zapadnu obalu.

O pristupu Turske izraelsko-palestinskom sukobu ne može se govoriti kao o ideološkom razdoru sa članicama NATO-a; umesto toga, to je nečuven primer članice NATO-a koja zagovara i podržava nasilne interese terorističkog entiteta.

Sličan obrazac se može naći u Siriji, gde je Turska namerno potkopala ciljeve Operacije kompletnog rešenja (OKR), misije koju predvode Sjedinjene Države i njihovi koalicioni partneri da degradiraju i eliminišu Islamsku državu (ISIS).Ankara cilja i izvodi vojne udare protiv Sirijskih demokratskih snaga (SDF), optužujući ih da su „teroristi“ sa namerom da napadnu Tursku. U nekoliko navrata, turski vojni udari bili su blizu da pogode američko vojno osoblje koje pomaže SDF-u.

Umesto da učestvuje u antiterorističkoj misiji OKR-a da eliminiše ISIS, Erdogan je odlučio da opomene svoje saveznike. On je osudio misiju i izjavio da „nije u skladu sa duhom alijanse da vođe terorističkih organizacija koje predstavljaju pretnju po nacionalnu bezbednost Turske budu prihvaćeni kao legitimni akteri“. Treba napomenuti da je SDF bio kritičan u suzbijanju nehumanog nasilja i ekspanzije koje sprovodi ISIS, i nema dokaza da su povezani sa terorizmom.

Privatno, mnogi lideri NATO-a nisu samo zabrinuti zbog stava Turske o glavnim bezbednosnim izazovima sa kojima se alijansa suočava – ogorčeni su. Ovo, međutim, nije od pomoći. Čini se da je alijansa odabrala da prioritet bude izbegavanje javnog spektakla u odnosu na sukobljavanje sa Ankarom.

Oklevanje da se Turska pozove na odgovornost je delimično razumljivo. NATO je stvoren da se suprotstavi sistemskoj pretnji koju predstavlja Sovjetski Savez. Nema razvijene mehanizme za suprotstavljanje unutrašnjim pretnjama koje izazivaju države članice. Od nabavke ruskih projektila do odlaganja širenja NATO-a, Ankara deluje na neistraženoj teritoriji neprestano razbijajući ranije utvrđene norme i granice. Ova putanja mora biti prekinuta.

Suočeni sa mnoštvom pretnji sa kojima se savez suočava, sada je važnije nego ikada da se osigura da su članovi na istoj strani. Ono šta to u praksi znači je da alijansa mora da utvrdi ono što se kolektivno shvata kao strateške pretnje, kako definišemo terorističke aktere i šta uključuje odgovornost članstva. Operativna kohezivnost i sposobnost NATO-a, kao najefikasnijeg vojnog saveza, ne može i ne treba da bude sputana akcijama jedne članice. Prošlo je vreme da se suprotstavimo Erdoganu.