Brazilski pisac Paulo Koeljo. Slika nrkbeta on na Flickr-u (CC BY-SA 2.0)

Jednog majskog dana 1974. godine, stan Paula Koelja, tada novinara poznatog po tome što je zajedno sa Raul Seksasom pisao rokenrol pesme, je provaljen u gradu Rio de Žaneiru u Brazilu. Najpre ga je odveo i ispitivao DOPS — Odeljenje za politički i društveni poredak. Kada je mislio da ga puštaju, odvela ga je druga organizacija (Odeljenje za informacione operacije) Centar za unutrašnje odbrambene operacije, organ povezan sa brazilskom vojskom i deo represivnog aparata pod vojnom diktaturom koja je vladala Brazilom od 1964. do 1985. godine.

21. jula ove godine, Koeljo je na svom X (bivši Twitter) profilu podelio svoje viđenje ove epizode. Prema izveštaju Nacionalne komisije za istinu (NKI), u dokumentima Vojske se ne pominje koliko je dugo pisac bio u pritvoru, ali se citira Koeljova biografija, koju je napisao Fernando Morais, u kojoj se kaže da je odveden u zoru 28. ali se verovatno vratio kući do 31. maja.  

Koeljo je jedan od najprevođenijih i najprodavanijih autora na svetu, a procenjuje se da su Alhemičar i druga njegova dela prodata u preko 350 miliona primeraka širom sveta.

Na svojoj društvenoj mreži često objavljuje svoja politička mišljenja i bio je kritičar bivšeg predsednika Jaira Bolsonara (PL, Liberalna partija), bivšeg vojnika, koji je takođe postao poznat po odbrani nasleđene diktature i slavljenju mučitelja.

Komisija za istinu, koja je objavila konačni izveštaj 2014. godine, pronašla je 377 osoba odgovornih za kršenje ljudskih prava u Brazilu i utvrdila da su 434 osobe umrle ili nestale od strane države. Povrede koje je pretrpeo Koeljo pominju se u drugom tomu izveštaja.

Takođe, prema NKI, Koeljo je stavljen u ćeliju zvanu „frižider“, gde se zatvorenik drži gol i pod nižim temperaturama.

Tom prilikom je uhapšena i njegova tadašnja devojka, umetnica Adalgisa Rios, koja je bila odgovorna za umetnički rad Seiksasovog albuma Krig-Há, Bandolo!. Rios je, kako je saopštila Komisija, identifikovana kao borbeni aktivista Komunističke partije Brazila (KPB) i levičarske organizacije Popularna akcija (Ação Popular — AP), i kao neko ko je učestvovao u protestima poput Marša stotinu hiljada, protiv diktature u junu 1968. i u drugom, nakon ubistva 18-godišnjeg studenta Edsona Luísa.

Koeljo ne pominje Riosovu u ovom nedavnom tekstu objavljenom na društvenim medijima (1974: Grupa naoružanih ljudi upada u moj stan. Počinju da pretresaju fioke i ormare – ali ne znam šta traže, ja sam samo rok tekstopisac. Jedan od njih, smireniji, traži da im se pridružim „samo da razjasnimo neke stvari“).

1974: Grupa naoružanih ljudi upada u moj stan. Počinju da pretresaju fioke i ormare – ali ne znam šta traže, ja sam samo rok tekstopisac. Jedan od njih, nežniji, traži da im se pridružim „samo da razjasnimo neke stvari“.
Komšija vidi…

— Paulo Koeljo (@paulocoelho) 21 jul 2024.

Koeljo kaže da je komšija bio odgovoran za upozoravanje njegove porodice nakon što je odveden iz svog stana. „Svi su znali šta je Brazil proživljavao u to vreme, čak i ako o tome nije pisalo u novinama”.

Nekoliko godina ranije, 1968. godine, vojni režim je uveo Institucionalni akt broj 5 — AI-5, kako je postao neslavno poznat — Zakon koji je suspendovao građanska prava, otvarajući najrepresivnije godine diktature, uz hapšenja i mučenja za kritičare režima. Godine 1972. režim je počeo da deluje kako bi razbio Araguaia Gerila, pokušaj Komunističke partije Brazila (KPB) da formira seoski oružani pokret protiv diktature. Desetine su mučene, pogubljene, a preko 50 ljudi se i dalje smatra nestalim.

Padam u neku vrstu katatoničnog stanja: ne osećam strah, ne osećam ništa. Znam priče drugih koji su nestali; Ja ću nestati, a poslednje što ću videti je hotel. Čovek me podiže, stavlja me na pod svog auta i kaže mi da stavim kapuljaču. Auto se kreće okolo oko pola sata. Mora da biraju mesto da me pogube – ali ja još uvek ništa ne osećam, prihvatio sam svoju sudbinu.

Izvlače me i tuku dok me guraju niz ono što izgleda kao hodnik. Vrištim, ali znam da niko ne sluša, jer i oni vrište. Boriš se protiv svoje zemlje. Umrećeš polako, ali prvo ćeš mnogo da patiš. Paradoksalno, moj instinkt za preživljavanjem počinje da se razvija malo po malo.

Koeljo se priseća da su ga svlačili, da su mu stavili kapuljaču na glavu, da su ga premlaćivali, da je imao „mašinu sa elektrodama koje se potom pričvršćuju na njegove genitalije“, i postavljali su mu pitanja o ljudima za koje nikada nije čuo. Kaže da je ponudio da potpiše i prizna sve što su mučitelji hteli, ali je ignorisan kako su seanse mučenja nastavljene.

Odvode me u malu sobu koja je ofarbanu skroz u crno, sa veoma jakom klimom. Oni gase svetlo. Samo mrak, hladnoća i sirena koja svira bez prestanka. Počinjem da ludim. Imam vizije konja. Kucam na vrata „frižidera” (kasnije sam saznao da su ga tako zvali), ali niko ne otvara, padam u nesvest. Budim se i opet padam u nesvest, i u jednom trenutku pomislim: bolje da me prebiju nego da ostanem ovde.

Nakon što je pušten, Koeljo kaže da njegovi prijatelji i poznanici nisu odgovarali na njegove pozive, jer je bilo „rizično biti viđen sa bivšim zatvorenikom“. „Možda sam napustio zatvor, ali zatvor ostaje sa mnom“, piše on. Kasnije se zaposlio zahvaljujući muzičaru Robertu Meneskalu i novinarki Hildegard Angel — njenog brata Stjuarta Angela Džonsa je ubila diktatura i politički je nestao, a režim je takođe osumnjičen za umešanost u saobraćajnu nesreću u kojoj je poginula njena majka, modni dizajner Zuzu Angel.

Koeljo nije objasnio šta ga je motivisalo da sada ispriča svoju priču, ali je izjavio:

Decenijama kasnije, arhive diktature se objavljuju, a sav materijal dobija moj biograf Fernando Morais. Pitam zašto sam uhapšen: optužio te doušnik, kaže. Da li želite da znate ko? Ja ne. To neće promeniti prošlost.

Sećanje na prošlost, međutim, još uvek izgleda kao da je daleko za Brazilce. Ove godine, događaji povodom obeležavanja 60. godišnjice vojnog udara koji je obeležio početak dve decenije vojne vladavine su otkazani od strane savezne vlade. Čak i sa Luiz Inasijom Lula da Silvom kao predsednikom, koga je režim uhapsio kao štrajkačkog sindikalnog lidera 1980. godine, rad na sećanju i pravdi za kršenja tog perioda i dalje je teška borba u zemlji.

Postoje poricanja narativa koji osporavaju koliko je brazilska vojna diktatura bila represivna u poređenju sa brojem mrtvih i nestalih u susednim zemljama, kao što su Argentina, Urugvaj i Čile, otprilike u istom periodu. Takođe, ima vojnika i konzervativaca koji i dalje slave lažnu premisu da je državni udar spasio državu od komunističkog puta sa predsednikom Žoaom Gulartom.

Brazil je 1979. godine usvojio Zakon o amnestiji, koji je sankcionisao poslednji vojni predsednik, Žoao Baptista Figueiredo, koji je proširio amnestiju i pomilovanje političkih zatvorenika, militanata, na državne oficire direktno uključene u zločine protiv čovečnosti. Zakon nikada nije revidiran, a Brazil nikada nije kaznio mučitelje iz tog perioda.

Godine 2011, sa Dilmom Rusev kao predsednicom, koja je i sama učestvovala u oružanoj gerilskoj borbi protiv diktature, hapšenja i mučenja, stvorena je Nacionalna komisija za istinu. Njihov izveštaj je objavljen 2014. godine, nakon perioda javnih rasprava širom zemlje — države su imale i svoje lokalne komisije — i uključivao je 29 preporuka za reparacije. Vojska je uvek bila otporna na inicijativu.

Lula je 4. jula najavio ponovno uspostavljanje Komisije za političku smrt i nestale, koju je eliminisala Bolsonarova vlada 2022.