Oleksandr Šin, fotografija se koristi uz dozvolu

Uprkos tome što je zemlja srednje veličine od 23 miliona stanovnika, Tajvan je izuzetno raznoliko društvo kada su u pitanju jezici koji se govore kod kuće, na poslu ili u medijima. Da bi razumeli upotrebu jezika i politike, Globalni glasovi su intervjuisali Oleksandra Šina, korejsko-ukrajinskog novinara sa ostrva koji vodi i proizvodi podkast koji prikazuje jezičku i kulturnu raznolikost Tajvana pod nazivom „Na Tajvanu, mi govorimo” na platformi Radio Taiwan International. Emisija je dostupna i na YouTube-u.

Intervju je održan putem e-pošte nakon brojnih ličnih razgovora u Tajpeju.

Filip Noubel (FN): Možete li da podelite svoje lično putovanje od Uzbekistana do Ukrajine, zatim do Južne Koreje i do Tajvana?

Oleksandr Šin (OŠ): Kao i mnogi korejski Ukrajinci moje generacije, rođen sam van Ukrajine — u Uzbekistanu, Centralna Azija. Tu su rođeni moji roditelji i gde su moji deda i baka živeli većinu svog života. Mi smo Korio Saram, podgrupa korejaca koji su istorijski živeli širom pacifičke obale Ruskog carstva, a kasnije i širom Sovjetskog Saveza.

Naša istorija je počela pre više od jednog veka kada su mnogi Korejci napustili Koreju pokušavajući da pobegnu od japanskih kolonizatora. Mnogi od njih su se naselili na retko naseljenim i uglavnom nepotraženim teritorijama duž pacifičke obale Ruske imperije, poznate i kao Daleki istok. Ali kasnije je sovjetska vlada prekinula naše veze sa našim rodnim poluostrvom: 1937. Staljin je odlučio da očisti Daleki istok od korejskog stanovništva i preselio ih skoro u celini, preko 170 hiljada ljudi, u sovjetsku centralnu Aziju. Ovo prisilno preseljenje, „korejska deportacija“, ili jednostavno Deportacija („deportatsiya“) za nas, sprovedeno je u roku od samo nekoliko meseci. Ljude su teretnim vozovima odvozili u nepoznatu zemlju i dozvoljavali im da donesu samo šaku stvari usred sibirske jeseni. Mnogi ljudi su poginuli na putu, uključujući i rođenu braću i sestre mog dede.

U novoj zemlji, Korejci su morali da grade nove živote: svi pokušaji da se očuva korejsko obrazovanje ili kulturni identitet bili su potisnuti. Poznati po svom teškom radu, Korejci su bili zaduženi za sovjetske poljoprivredne projekte i ubrzo su postali uzorna manjina. Takođe su usvojili ruski jezik, ruska imena i na kraju, rusko-centrično shvatanje šta znači biti obrazovana nacija.

Nakon raspada SSSR-a 1991. godine, mnogi Korio Saram su se preselili u Ukrajinu, Belorusiju, evropske delove Rusije i Nemačku. Moja porodica se nastanila na jugu Ukrajine. Tu sam proveo detinjstvo. Kasnije sam otišao u Harkov da pohađam tamošnju gimnaziju — jedinoj državnoj školi u Ukrajini u to vreme koja je bila specijalizovana za korejski jezik i istoriju. Vodila me je želja da popunim tu prazninu u svom konfuznom i konfliktnom identitetu. Tada sam počeo da se pitam zašto sam ja, kao korejski klinac rođen u Uzbekistanu i odrastao u Ukrajini, mogao da govorim samo ruski do srednje škole. Kada sam 2012. posetio Južnu Koreju da bih učestvovao u letnjem kampu za tinejdžere koji je sponzorisala vlada, postao sam prva osoba u svojoj porodici koja je posetila Korejsko poluostrvo u četiri generacije. Naravno, na kraju sam otišao u Južnu Koreju na univerzitet. 

Dok sam studirao u Koreji, posetio sam Tajvan i shvatio koliko još ova zemlja može da ponudi. Sećam se da sam u autobusu čuo najave na četiri različita jezika i osećao se fascinantno. To je izazvalo moju radoznalost u vezi sa raznolikim društvom Tajvana. Od tada sam znao da je samo pitanje vremena kada ću se preseliti u ovu zemlju. I jesam.

Pročitajte: Korio Saram: Duga i tragična priča o Korejcima u Rusiji

Oleksandr Šin u studiju Radio Taiwan International; fotografija se koristi uz dozvolu

FN: S obzirom na vaše lingvističko putovanje, ne čudi što ste pokrenuli podkast o jezičkoj raznolikosti na Tajvanu. Možete li opisati trenutni lingvistički pejzaž Tajvana? 

OŠ: Ukratko opisati jezički pejzaž Tajvana je pravi izazov, i zato sam pokrenuo ceo podkast o tome. Pre svega, veruje se da Tajvan ima preko 20 jezika sa ukupno više od 40 dijalekata. Svi oni su tajvanski jezici jer je za njihove govorne zajednice Tajvan jedini dom na svetu. To je impresivan broj, s obzirom na to da stanovništvo nacije čini samo oko 23 miliona ljudi.

Uglavnom se mogu podeliti u dve grupe: sinitski ili kineski jezici i autohtoni austronežanski jezici. Kineski jezici su najrasprostranjeniji, ali nisu autohtoni u ovoj zemlji — doneti su sa imigrantima sa druge strane Tajvanskog moreuza. U međuvremenu, austronežanski jezici su domorodački jezici koji su i dalje ugroženi jer su autohtone zajednice istorijski bile podvrgnute ekstremnoj politici asimilacije od strane svih spoljnih sila koje su kontrolisale Tajvan od 17. veka.
Dok većina na Tajvanu danas govori mandarinski kineski, zvanični jezik, ovaj jezik je Tajvanu bio stran sve dok ga nisu doneli kineski migranti i kineske nacionalističke snage (Kuomintang), koji su se vratili na ostrvo nakon što su izgubili građanski rat na kopnu 1949. godine. Usledile su decenije prisilne mandarizacije tajvanskog stanovništva, i kao rezultat toga, mnogi drugi jezici su nestali ili su se približili ivici izumiranja. Bez obzira na to, tajvanski mandarin je postao posebna sorta: zadržava tradicionalne kineske znakove (za razliku od pojednostavljenih znakova koji se koriste u Kini), ima svoj naglasak i razvio je poseban rečnik sa gomilom pozajmica iz drugih lokalnih jezika.

Taigi (Tajvanski Hokien) koji je endonim jezika (prim.prev.: uobičajeno, izvorno ime za grupu ljudi, pojedinca, geografsko mesto, jezik ili dijalekt, što znači da se koristi unutar određene grupe ili jezičke zajednice da identifikuje ili označi sebe, svoje mesto porekla, ili njihovog jezika), je bio jezik većine Tajvana pre dolaska mandarina. Takođe je poznat kao tajvanski Hokien ili tajvanski Minan i usko je povezan sa Hokien koji se govori u kineskoj provinciji Fuđen, i širom jugoistočne Azije. 

Još jedan glavni sinitski jezik Tajvana je Haka kineski, jezik predaka jedne desetine stanovništva. Iako je kultura Haka istaknuta na Tajvanu, mnogi Haki su izgubili svoje znanje jezika prvo u korist hokienskog, a zatim mandarinskog kineskog.

Za razliku od sinitskih jezika, tajvanski domorodački jezici su u potpunosti autohtoni za Tajvan. Svi oni pripadaju porodici austronezijskih jezika koja obuhvata indo-pacifičku geografiju uključujući Filipine i Maleziju, Madagaskar, Havaje, Novi Zeland i Rapa Nui na Uskršnjem ostrvu.

Autohtoni austronezijski jezici Tajvana su neki od najugroženijih jezika nacije. Tajvanska vlada trenutno priznaje 16 autohtonih jezika i njihove dijalekte: Amis/Pangcah, Atajal, Bunun, Kanakanavu, Kavalan, Paivan, Pujuma, Rukai, Saroa, Saisijat, Sakizaja, Sedik, Tao, Truku, Tsou i Tao. Još tri su priznata na lokalnom nivou u nekim oblastima južnog Tajvana: Siraja, Makatao i Taivoan. Ipak, brojni drugi jezici i dijalekti trenutno nisu priznati, kao što su Taokas, Babuza ili Pazeški jezik, između ostalih.

Državno priznanje postalo je moćno oruđe revitalizacije autohtonih jezika. Ali sam okvir koji se koristi za klasifikaciju, kategorije i dodelu/odbijanje priznavanja je ostatak kolonijalnog nasleđa koje je počelo u vreme japanske imperije 1895. Zahteva potpuno preispitivanje kako bi se otarasile rasne komponente tog vremena.

U ključnoj odluci, 2018. godine tajvanska vlada je priznala sve jezike Tajvana kao „nacionalne“ jezike prema Zakonu o razvoju nacionalnih jezika i obećala da će pomoći u njihovom promovisanju, uključujući tajvanski znakovni jezik.

FN: Šta je sa vašim programom „Na Tajvanu mi govorimo”? Ko su vaši gosti?

OŠ:Većina mojih gostiju su ljudi čiji je rad ili stručnost vezana za njihov maternji jezik ili jezik predaka, kao što su aktivisti, naučnici, istraživači jezika i radnici na revitalizaciji, umetnici i novinari. Jedna zajednička stvar među njima je da svoje živote posvećuju oživljavanju i promociji svojih jezika. Neki od njih su odrasli govoreći ove jezike, a neki su svoj jezik otkrili tek u odrasloj dobi, poput mene.

Volim da predstavim naš program kao „audio vodič kroz tajvansku jezičku raznolikost“, ali naši intervjui nikada nisu samo o jezicima. U stvari, samo ponekad govorimo o samom jeziku; najčešće govorimo o značenju jezika za njegove govornike — o jeziku kao pravu; jezik kao oruđe; jezik kao razlog; jezik kao razgraničenje zajednice; jezik kao deklaracija identiteta; jezik (ili njegovo odsustvo) kao nasledna trauma kojoj je možda potrebno ili nije lečenje.

Još uvek se sećam koliko mi je bilo važno da konačno naučim da napišem svoje korejsko prezime na korejskom, i koliko mi je dragocena jedina pesma koju sam naučio na svom dijalektu korejskog, iako komunističkoj. I znam koliko je oslobađajuće moći slobodno pisati i govoriti na ukrajinskom danas, usred pokušaja Rusije da ga još jednom izbriše.

FN:  Šta evropske zemlje mogu da nauče iz iskustva Tajvana u podršci jezičkoj raznolikosti?

OŠ: Prilično je teško izvući pouke iz Tajvana za evropski kontekst, pošto je Tajvan migrantska nacija. Njegovo starosedelačko stanovništvo čini samo između 2-5 odsto stanovništva, dok apsolutnu većinu Tajvanaca čine ljudi koji potiču od doseljenika. Iako je za sve ove etničke grupe Tajvan dom, ne postoji popularna percepcija da jedna grupa ima više prava na ovu zemlju od drugih.

Odnosno, etno nacionalizam, koji igra ključnu ulogu u formulisanju jezičke politike u Evropi, ograničen je na kineski nacionalizam koji je ovde nametnuo Kuomintang. Ali to postepeno postaje stvar prošlosti, a novonastali tajvanski nacionalizam je pre oblik političkog nacionalizma odvojen od pitanja etničke pripadnosti, rase ili jezika.

Putevi dekolonizacije Ukrajine i Tajvana uveliko se razlikuju. Ukrajinsko jezičko planiranje i politika obrazovanja usred antiruskog otpora ima za cilj da se oslobodi sveprisutnog kolonijalnog prisustva osnaživanjem ukrajinskih i krimskotatarskih jezika i postupnim ukidanjem kolonijalnog jezika, ruskog. U međuvremenu, na Tajvanu, uprkos sve većem razumevanju da je očuvanje jezičke raznolikosti nacije važno, potpuna „demandarinizacija“ više nije na stolu.

To ne znači da se lekcije Tajvana ne mogu naučiti u Ukrajini. Poslednjih godina Tajvan je usvojio zakonodavne okvire bez presedana koji su omogućili veću alokaciju resursa i napore za revitalizaciju, obrazovanje [ljudi o] i promovisanje autohtonih jezika. Mnogi javni istraživački centri su se pojavili zajedno sa novim telom na nivou ministarstva pod nazivom Veće autohtonih naroda, koje podržava proširenje daljih politika, uključujući sistem ispita za domorodačke jezike, certifikaciju nastavnika i razvoj nastavnog plana i programa. Vidimo da se originalna autohtona toponimija vraća u javne prostore širom tajvanskih gradova i sela, i vidimo da tajvanski jezici postaju sve vidljiviji u radiodifuziji, popularnoj kulturi i umetnosti.

U Ukrajini, naša prva stanica bi bio krimskotatarski jezik, jedini preživeli autohtoni jezik Krima, i jedan od tri koja Ukrajina zakonski priznaje kao svoje autohtone jezike. (Druga dva su skoro izumrli Karaim i Krimčak prema „Zakonu o starosedelačkim narodima Ukrajine’, usvojenom 2021. godine).

Nadam se da će jednog dana, kada Ukrajina oslobodi Krim, obezbediti da krimski Tatari formulišu svoju jezičku politiku i usmeravaju napore za revitalizaciju svog jezika barem jednako aktivno kao što to čine domorodačke zajednice Tajvana danas.

Pročitajte: U srcu Evrope živi ugroženi turkijski jezik