Zastave Evropske unije (EU) i Republike Srbije. Foto: Globalni glasovi (CC BY 3.0).

Ovaj članak je napisala Emili Vrajt, Fulbrajtova istraživačica iz organizacije civilnog društva Partneri za demokratske promene Srbija, i prvobitno ga je objavio Tech Policy Press. Globalni glasovi ponovo objavljuju uređenu verziju, uz dozvolu.

Evropski zakon o digitalnim uslugama (ZDU) imaće značajan uticaj na digitalno okruženje, kako u Evropskoj uniji (EU) tako i šire. Iako su uticaji jasniji za zemlje članice EU, zabrinutost organizacija civilnog društva (OCD) o eksteritorijalnim efektima zakona je osnovana. Još manje su jasni uticaji zakona na članove kandidate za članstvo u EU, koji su obavezni da se usklade sa propisima EU, ali su dobili malo smernica. Efikasna implementacija zakona počiva na funkcionisanju nezavisnosti nekoliko institucija na državnom nivou, uključujući određene koordinatore digitalnih usluga, koji su odgovorni za sprovođenje ZDU u svojim nadležnostima. Iako je to moguće u nekoliko država članica EU, ovakva realnost možda ne postoji u drugim državama koje sprovode zakone.

Primer za to je Srbija. Kao zemlja kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, od Srbije se zahteva da primeni ZDU da bi ispunila svoju obavezu da se integriše sa zakonima i propisima EU. Međutim, problemi koji muče politički sistem Srbije, koji je okategorisan kao konkurentna autoritarna država, doveli su do nedostatka nezavisnosti u medijskim regulatornim telima u Srbiji. Uticaj ZDU u Srbiji zavisi od uloge koordinatora za digitalne usluge u primeni i nadzoru regulative i od njegovog ovlašćenja da bira pouzdane osobe. Zbog moguće nesamostalnosti, može se sa sigurnošću pretpostaviti da će ZDU svoje delovanje uskladiti sa ciljevima vladajuće stranke, Srpske napredne stranke (SNS). Retorika i postupci državnih medija, botovi na društvenim mrežama, zvanične i nezvanične izjave, kao i nedostatak partijske podrške organizacijama civilnog društva (OCD) i istraživačkim novinarima karakterišu stav stranke o kritičnim glasovima u Srbiji. Fraze kao što su „strani agent” i „izdajnici,” i pokušaji da se građani ubede da ove OCD i novinari pokušavaju da „destabilizuju Srbiju” uobičajeni su u prostorima pod uticajem vlade. Iako je trenutna situacija teška, OCD i istraživački novinari su uspešni u promovisanju svog rada i postavljanju poruka na platformama društvenih medija.

Intervjuisala sam ove organizacije i novinare kako bih bolje razumela njihove izazove. Nakon intervjua sa devet organizacija civilnog društva i istraživačkih novinarskih kuća širom Srbije, zaključila sam da se svi u velikoj meri oslanjaju na platforme društvenih medija da promovišu svoj rad i povećaju domet. Iz intervjua se može izvući nekoliko dodatnih zaključaka koji se odnose na pitanja u vezi sa primenom ZDU i zabrinutosti oko slobode izražavanja uopšte.

Prvo, obe grupe su imale izuzetno negativna iskustva sa Vladom Srbije, vladajućom strankom i njenim pristalicama, od direktnih pretnji do uništavanja imovine i uznemiravanja. Ovo je i simptom i pokazatelj trenutne faze konkurentskog autoritarizma u zemlji. Ne samo da zvaničnici direktno prozivaju OCD i istraživačke novinare, već vladina retorika nastavlja da podstiče nasilje i nezadovoljstvo javnosti protiv pojedinaca koji deluju u kritičnim prostorima. Ovo otežava ionako izazovan zadatak u zemlji sa malo slobode medija i sve transparentnijom fasadom demokratije. Pojedinci koji rade u ovim prostorima ne samo da moraju da rade pod stalnim pritiskom vlade, već moraju i da uveravaju svoje korisnike da njihove namere nisu usmerene na podrivanje budućnosti Srbije.

Drugo, u mnogim organizacijama sadržaj već preterano moderiraju platforme. Neki se bore sa statusom verifikacije; na primer, jedan istraživački novinar je rekao da se suočio sa poteškoćama da ga dobije, jedna OCD ga je izgubila i nije mogla da ga povrati, a druga istraživačka novinarka je uspela da ponovo dobije svoj verifikovani status tek nakon angažovanja sa međunarodnom grupom za proveru činjenica. Ovaj gubitak statusa verifikacije sprečava ove organizacije da koriste politički nabijene reklame kako bi proširile svoj domet.

Konačno, prema uvidima iz mojih intervjua, skoro sve organizacije imaju za cilj da ciljaju na demografsku grupu Gen-Z, tipično od 25 do 35 godina, prvenstveno putem Instagrama i TikToka. Umesto da se oslanjaju na tradicionalne medije da šire svoj rad, zbog nedostatka dostupnih nezavisnih medija i njihovog ograničenog dometa, oni daju prioritet platformama društvenih medija kako bi poboljšali angažman unutar ove starosne grupe. Angažovanje sa mlađom demografijom je ključno za uspeh ovih organizacija, ali ovaj uspeh će biti ometen ako se njihov sadržaj efikasno cenzuriše. Mnoge intervjuisane organizacije su i dalje optimistične da su mlađe generacije sklonije aktivnom uključivanju i manje pod uticajem tabloidnog senzacionalizma i vladinih narativa. Međutim, bez društvenih medija bez uticaja vlade, zadatak da se dopre do ove generacije postaje nepremostiv.

Razumevanje interakcije između istraživačkih novinara, OCD i Vlade Srbije, uz značajnu mogućnost koordinatora za digitalne usluge koji je podređen političkim interesima vlade, sugeriše da bi uvođenje DSA u Srbiji moglo imati značajne negativne uticaje na OCD i istraživačke novinare. Iako ZDU nalaže mehanizme za korisnike da se pozabave nepravednim uklanjanjem sadržaja, platformama će i dalje biti potrebno dosta vremena da pregledaju sadržaj koji su korisnici označili kao legalan ili u skladu sa smernicama zajednice. Postojeća kašnjenja u pravnim lekovima platforme mogu se pogoršati, što predstavlja poseban izazov s obzirom na vremenski osetljivu prirodu sadržaja koji dele ove organizacije.

Situacija je posebno destruktivna u Srbiji zbog nedostatka slobode u medijima. Trenutno, van nekoliko nezavisnih medija, kritičari imaju malo ili nimalo tradicionalnih sredstava za komunikaciju. Platforme društvenih medija, koje su trenutno van kontrole vlade, pružaju prostor za ove glasove, posebno kod mlađe generacije. Sa ZDU, platforme društvenih medija — koje su ranije viđene kao utočište za kritičke glasove — biće podvrgnute uticaju vlade, što će uticati ne samo na istraživačke novinare i OCD, već i na građane, posebno u regionima Srbije u kojima generalno nedostaju nezavisni mediji.

Kombinovani uvidi iz ovih intervjua sugerišu sumornu budućnost za kritičke glasove u Srbiji. Bez obzira na to, srpsko civilno društvo ima jaku reputaciju uspešnog suprotstavljanja zakonodavstvu sa ozbiljnim uticajem na ljudska prava. Značajan primer je reakcija sektora i javnosti na Nacrt zakona o unutrašnjim poslovima iz 2021. godine, koji je na kraju povukla Vlada uz napore civilnog društva.

Važno je da se javnost, zajedno sa civilnim društvom, u potpunosti informiše o ZDU i njegovim potencijalnim posledicama. Iako će ZDU morati da se primeni da bi Srbija nastavila na svom putu ka EU, svest javnosti i aktivizam civilnog društva će pomoći u rešavanju i sprečavanju potencijalnih uticaja, uključujući korišćenje ZDU za olakšavanje cenzure glasova koji su kritični prema vladi. Obimno i živahno građansko društvo u Srbiji igra ključnu ulogu u održavanju osnovnih prava i njegovi napori moraju biti aktivno zaštićeni.