Slika je snimak Russia Post. Preuzeto uz dozvolu

Kiril Šamijev i Ksenija Lučenko, oboje gostujući saradnici Evropskog saveta za spoljne odnose, pisali su za Russia Post o ulozi Ruske pravoslavne crkve u Putinovom režimu i invaziji na Ukrajinu u punom obimu. Globalni glasovi ponovo objavljuju članak, uređen radi jasnoće, uz dozvolu Russia Post-a.

Nedavno je mitropolit Kiril Pokrovski, koji rukovodi Sinodalnim odeljenjem za saradnju sa Oružanim snagama i agencijama za sprovođenje zakona, rekao u emisiji glavnog ruskog državnog TV kanala Rossiya-24 da sada postoji potreba za najmanje 1.300 sveštenika u oblastima gde se sprovodi specijalna vojna operacija.

Prema rečima Pokrovskog, Ministarstvo odbrane trenutno ima 309 vojnih kapelana (pomoćni sveštenik) u svom sastavu, dok je mnogo više sveštenika na frontu kao dobrovoljci. Rečeno je da je potrebna „velika reforma“ da bi se povećao broj zvaničnih kapelana.

Staljin je 1943. godine stvorio novu strukturu — Rusku pravoslavnu crkvu Moskovske patrijaršije — pozivajući većinu episkopa i sveštenika koji su preživeli čistke 1930-ih (samo tri episkopa su bila prisutna na prvom sastanku sa Staljinom; ostali su ili pogubljeni ili su bili u radnim logorima). Staljin je očekivao da će crkva podstaći patriotizam među vojnicima Crvene armije i poboljšati imidž Sovjetskog Saveza u inostranstvu.

Danas, Ruska pravoslavna crkva (RPC) preuzima sličnu ulogu u Putinovom ratu u Ukrajini, jačajući patriotizam u zemlji, istovremeno podržavajući diplomatske napore Rusije na Balkanu, u Gruziji itd.

RPC je od samog početka aktivno učestvovala u ratu Rusije protiv Ukrajine. Patrijarh i sveštenstvo ne samo da odražavaju ključne koncepte propagande Kremlja – oni pomažu u njihovom oblikovanju. A po patrijarhovom naređenju, molitve za rusku pobedu se čitaju u službama širom zemlje, a sveštenici koji se usuđuju da u obaveznoj molitvi zamene reč „pobeda” sa „mir” rizikuju da budu raščinjeni.

Crkveni TV kanali — veoma gledani pravoslavni „patriotski“ kanal Moskovske patrijaršije Tsargrad — naglašava svetost rata. Uloga crkve u ratu prevazilazi TV propagandu. Sveštenici vrše svete obrede za vojnike. Pozivaju na pobedu, a ne na prekid krvoprolića, i ubeđuju vojnike da vrše svoju svetu dužnost. Neki sveštenici čak direktno učestvuju u neprijateljstvima.

Za mnoge Ruse, crkveno prihvatanje rata čini ga svetim, ili barem moralno prihvatljivim. Za samu RPC, saradnja sa državnim vojnim strukturama produbljuje njen uticaj unutar tih struktura i učvršćuje njenu moć. Za Kremlj, militarizacija crkve pruža ratu višu svrhu.

Mobilizacia duhovnosti: Sveštenici u vojsci

Prošlog novembra, podignut je spomenik protojereju Mihailu Vasiljevu u vojnom gradu Vlasiha, gde se nalazi štab Strateških raketnih snaga Rusije i centralno komandno mesto njenih Strateških nuklearnih snaga. Vasiljev je služio u gradskoj crkvi više od 20 godina i bio je blizak tamošnjem vojnom rukovodstvu. On je poginuo prošle godine u borbama u ukrajinskoj oblasti Herson. Predsednik Vladimir Putin mu je posthumno dodelio titulu „Heroj Rusije”.

Ima mnogo drugih poput Vasiljeva. Štabni kapelani imaju dvostruku podređenost: zaposleni su u vojnim jedinicama, ali su odgovorni episkopima crkve. Njihova uloga — regulisana različitim državnim i crkvenim aktima — obuhvata vođenje verskih službi i obreda, bavljenje duhovnim i prosvetiteljskim radom i brigu o moralu vojnog osoblja. Akt Ministarstva odbrane (MO) precizira da pomoćnici komandanta koji rade sa verskim službenicima treba da „lično učestvuju u izletima, fizičkim vežbama i vežbama gađanja jedinice“. Crkva je takođe tvrdila da u MO radi 773 vanštabna kapelana čija je uloga da „donose humanitarnu pomoć i, što je najvažnije, da našim vojnicima daju priliku da prime svete tajne: krštenje, ispovest i pričešće“.

Navedeni akti koji regulišu odnos između crkve i MO su usvojeni pre invazije Rusije na Ukrajinu.

Mnogi sveštenici su se dobrovoljno javili da odu na front, krenuvši iz svojih manastira i eparhija. Krajem prošle godine mitropolit Pokrovski je rekao da je oko 700 sveštenika obavilo preko 2.200 putovanja u zonu borbenih dejstava. Tvrdio je i da je oko 100 pravoslavnih sveštenika svakog dana na prvoj liniji fronta, od kojih mnogi ne prvi put. Tamo, prema rečima Pokrovskog, sveštenstvo obično razgovara sa vojnicima, obavlja verske službe, deli ikone, molitvenike i pravoslavne simbole i posećuje ranjenike u vojnim bolnicama. Ponekad organizuju kapele u rovovima, ali češće služe u pokretnim.

Što je veći broj sveštenika na frontu, to se rat za parohijane RPC i širu javnost čini moralno prihvatljivijim, a crkva i vojska se više vide kao jedno.

Prisustvo sveštenika u vojsci nije uticalo na lični moral vojnika, jer ih nije odvratilo od činjenja ratnih zločina, pljačke ili zastrašivanja civila. Naprotiv, sama činjenica da vojnici učestvuju u onome što vide kao zakonitu odbranu otadžbine oslobodila ih je svake moralne skrupule. Sam patrijarh Kiril je u jednoj od svojih beseda rekao da su vojnicima koji ginu na bojnom polju oprani svi gresi.

Pišući 2020. godine o ulozi crkve u kampanji u Siriji, Dmitrij Adamski je istakao da je, pre svega, RPC dala mesijansko tumačenje vojnog sukoba: Rusija je, naglasila je RPC, stala u odbranu progonjenih hrišćana u Siriji. Vladimir Putin je upotrebio isti argument i za Ukrajinu, navodeći uoči invazije da „Kijev nastavlja da planira masakr i Ukrajinske pravoslavne crkve Moskovske patrijaršije…”

Od početka rata punog razmera u Ukrajini, RPC je opravdavala invaziju blagoslovom vladinih akcija. Vojni sveštenici su ohrabrili vojnike i oslobodili ih moralnih dilema. Za obične parohijane — majke i supruge mobilisanih — Crkva je objasnila da se njihovi najmiliji bore za dobar cilj i da ne daju svoje živote uzalud.

U liku Božijem: Crkva na prvim linijama fronta

Iako broj sveštenika u ratnoj zoni možda nije tako veliki, slike RPC na frontu su uobičajene. Sveštenici pripadnicima vojnih jedinica poklanjaju crvene zastave sa Hristovim likom. Zakrpe i nalepnice za šlemove imaju sličan dizajn.

Rasprostranjene su zakrpe sa likom štita i pravoslavnog krsta sa natpisom „ovim znakom ćeš pobediti“.

Prema rečima guvernera Nižnjeg Novgoroda Gleba Nikitina, motorizovani pešadijski bataljon formiran od dobrovoljaca iz njegovog regiona dobio je ime po Svetom Serafima Sarovskom. Drugim rečima, ne samo da su sveštenici prisutni na prvim linijama fronta, nego se i sam rat sve više vodi pod zastavom Božijom — i onima koji gledaju rat na televiziji, kao i onima koji se bore, predstavlja se nasilje u Ukrajini kao sveta stvar.

Trenutna militarizacija crkve počela je sa Kozacima, ruskim paravojnim grupama (o ulozi Kozaka u današnjoj Rusiji pogledajte Russia.Post ovde engl.). U prvih nekoliko meseci rata, za odnose sa Kozacima su bile odgovorne strukture RPC, koje su ispoljavale najmilitantnije raspoloženje na linijama fronta.

Snimci koji su na TV prikazivali ispraćaj kozačkih trupa u ratnu zonu, u različitim regionima, prikazivali su gotovo identične scene: sveštenici ih blagosiljaju svetom vodom, dele krstove, ikone, molitvenike i jevanđelja i govore ohrabrujuće reči. Takođe, prilikom postavljanja novog rukovodstva u ratnoj zoni u aprilu 2023. godine, patrijarh Kiril je izabrao dva sveštenika odgovorna za odnose sa kozacima: protojerej Dmitrij Vasilenkov, koji je imenovan za glavnog vojnog sveštenika specijalne vojne operacije, vodio je kozačke poslove na nivou Sanktpeterburške eparhije, a kozačkim poslovima cele crkve rukovodio je pomenuti mitropolit Pokrovski, koji je imao zadatak da vodi saradnju sa oružanim snagama i agencijama za sprovođenje zakona.

Sada, dve godine od početka rata, sveštenici su obično prisutni tokom ispraćaja vojnika koji idu na front: RPC zahteva od svojih sveštenika da blagosiljaju dobrovoljce i podrže mobilizaciju.

Širom Rusije, crkva podstiče parohijane da doprinesu ratnim naporima, prikazujući to kao pobožno delo. To uključuje doniranje humanitarne pomoći i njeno transportovanje na prve linije fronta. U nekim regiona, parohijani prikupljaju sredstva za podršku specijalnih vojnih operacije i tkaju maskirne mreže i prave rovovske sveće; u međuvremenu, deca pišu razglednice vojnicima. Osim hrane i lekova, parohije nabavljaju opremu i vozila. Svi ovi znaci podrške stižu do linija fronta zapečaćene verskim odobrenjem.

Pored toga, RPC se bavi vojnim obrazovanjem civila. U pravoslavnim letnjim kampovima, tinejdžeri prolaze vojnu obuku i indoktrinaciju u „verskom patriotizmu“. U nekim slučajevima, sveštenici koji se vraćaju iz ratnog područja podučavaju mladiće gađanju i taktici borbe.„Srce mi se raduje kada vidim užarene oči dečaka, momaka, kada uzimaju oružje, stavljaju šlem i oklop“, napisao je sveštenik na svojoj stranici na društvenim mrežama.

Neke pravoslavne nedeljne škole uče decu kako da upravljaju dronovima. Pomorska katedrala u Kronštatu otvorila je početne kurseve vojne obuke za dobrovoljce pod nazivom „Sv. Andrijev krst“. U intervjuu, rektor katedrale je rekao da se nakon završetka kursa mnogi mladi ljudi prijavljuju „da idu kao dobrovoljci prema svojoj specijalnosti, uz blagoslove“.

Kada su crkva i vojska jedno

U novembru 2023, advokati RPC podneli su Dumi [ruskom parlamentu] zakon kojim se izjednačavaju prava sveštenika koji služe na frontu da ugovaraju vojnike kako bi dobili iste beneficije i plate. To uključuje isplate porodicama za poginule i ranjene. Pored toga, predlog zakona podrazumeva budžetsko finansiranje „za duhovni razvoj pojedinca među vojnim licima“. Ukoliko to prođe, RPC bi dodatno ojačala svoju moć, dok bi Kremlj dodatno učvrstio legitimitet rata. To je verovatno ono što je mitropolit Pokrovski podrazumevao kada je pomenuo potrebu za „velikom reformom“.

Pomenute pravoslavne TV kanale — Spas i Tsargrad — EU je sankcionisala zbog opravdavanja „agresorskog rata Rusije protiv Ukrajine na verskim i duhovnim osnovama“. Patrijarh Kiril je na sankcionim listama Kanade, Velike Britanije i Češke, ali ne i na listama EU ili SAD.

U međuvremenu, nacionalne i međunarodne hrišćanske organizacije van Rusije nisu izrazile nikakvu reakciju na stav RPC o ratu u Ukrajini. Delegacije RPC i dalje učestvuju u međunarodnim ekumenskim događajima kao da se ništa ne dešava.

U februaru 2024., skoro dve godine nakon početka rata, Centar za pravoslavne hrišćanske studije na Univerzitetu Fordham (rus/engl ) objavio je dirljivo otvoreno pismo upućeno vođama glavnih hrišćanskih crkava, denominacija i ekumenskih organizacija. Potpisnici pisma, među kojima je preko 300 akademika, sveštenstva i laika, ističu ličnu odgovornost patrijarha Kirila i episkopa RPC za odobravanje i aktivno učešće u ratnim zločinima Putinovog režima.

Oni pozivaju na uspostavljanje međunarodne radne grupe koja bi smatrala odgovornim „one episkope, sveštenike i laike unutar Ruske pravoslavne crkve“ čiji su postupci „sankcionisali i dali božansko odobrenje za nasilje, rat i agresiju protiv naroda Ukrajine“.

Na ovo pismo do sada nije bilo reakcije. U međuvremenu, militarizacija RPC se pojačava, dok se rat u očima mnogih Rusa sve više vidi kao svetinja – kako kod kuće, tako i na linijama fronta.