Digitalna ilustracija Đovane Flek, za Globalne glasove.

Kada ste prvi put stupili u interakciju sa različitim kulturama izvan vaše geografske lokacije? 

Prvi put sam se, kao dete, upoznala sa Piterom i Džejn kroz knjige Ladybird-a (prim.prev. izdavačka kompanija sa sedištem u Londonu, objavljuje dečje knjige za masovno tržište). Ovo je prešlo na serije Goosebumps (Grozomora) i Sweet Valley High (Slatka visoka dolina), upoznajući Džesiku i Elizabet Vejkfild dok su živele kao tinejdžerke u SAD. Kasnije, u školi, Činua Ačebe je proširio moj pogled na Afriku stvarima koje su se raspale za Okonkvo u Igbolandu, a preko njega sam doznala i za pidžin (prim.prev. pidžin je jednostavni jezik lingva franka stvoren na bazi rečnika i strukture jednog jezika, obično evropskih). 

Često sam kroz knjige opažala ili učila o novim kulturama. Kada sam 2014. krenula u svoju prvu međugradsku vožnju autobusom do Ugande – prvi put kada sam napustila svoju rodnu zemlju Keniju – sinulo mi je da su me knjige upoznale sa tolikom dinamikom između ljudskih bića i čovečanstva da mi spoljni svet nije bio stran. Naučila sam o svetu kroz reči.

Postoje mesta na svetu sa kojima sam nekako povezana i sa kojima sam saosećala, posebno različiti društveni, politički i ekonomski konstrukti. Bilo da je to bilo u Nigeriji sa Adebajovom knjigom „Ostani uz mene ili Min Dđin Lijevom „Pančiko” koja prolazi kroz Aziju i Ameriku, ili Vangari Mataijevi „Nepokoreni” Vangara Mataija koja daje jasnu sliku političke istorije Kenije, knjige su me odvele u svetove prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Razumevanje kultura i sveta oko njih je zadatak koji su autori savladali. Ova ogromna odgovornost objavljivanja fikcije i publicistike u svim njenim oblicima nije loš podvig. U mom svetu, autori su geniji koji stvaraju alternativne univerzume u našim umovima, i nose plašt predstavljanja kultura i pitanja, pričajući autoritetne priče koje utiču na nas emocionalno.

Fait Mvangi, viši specijalista za strateške komunikacije sa sedištem u Najrobiju, Kenija, i strastveni čitalac, deo je kluba knjiga pod nazivom Knjige i šire. Ona je sa mnom u razgovoru na WhatsApp-u podelila kako svaka knjiga nudi jedinstvene perspektive, omogućavajući joj da istražuje nijanse različitih društava i njihove različitosti. Njeno književno putovanje proširilo joj je vidike, produbljujući njenu empatiju i izazivajući sopstvene predrasude, čineći je svesnijom složenosti ljudske prirode, osećanja sa kojima se slažem.

Čitanje je oduvek bilo prozor u svetove izvan mog neposrednog okruženja. Kao žena iz Kenije sa doživotnom fascinacijom za različite kulture, moja strast prema knjigama je duboko obogatila moje razumevanje ogromne tapiserije ljudskih iskustava. Posebno me privlače afrički autori čiji se narativi slažu sa mojim iskustvima, kao i oni iz dalekih zemalja čiji su životi i kulture divno nepoznati, a ponekad i iznenađujuće poznati.

Kako se naši sadašnji životi razvijaju, pokušavamo da pronađemo odgovore na pitanje: „Kako smo dospeli ovde?“ Knjige — beletristika ili nefikcija, a posebno u afričkom kontekstu — kao što su „Izdaja u gradu<” Frensisa Imbuga, „Odlazak kući<” Jaa Gasija i „Reka i izvor” Margaret Ogole, pomogle su mi da razumem trenutnu situaciju, i zašto su neka kolonijalna nasleđa još uvek živa u našim društveno-ekonomskim sistemima. U isto vreme, književnost je stvorila i prostor za mogućnosti u kojima možemo svesno da inspirišemo i promovišemo sopstvene ideale, i stvaramo istoriju koja je održiva za buduće generacije. 

Svaka knjiga vam omogućava da vidite svet očima pisaca i da svedočite iskustvima ljudi o kojima čitate. Abdi Latif, dopisnik Njujork Tajmsa iz istočne Afrike, rekao mi je na WhatsApp-u kaoliko su mu knjige pomogle u razumevanju sopstvene kulture kroz reči autora koji dele njegovu etničku pripadnost.

Knjige me nisu naučile samo da cenim druge kulture, već i sebe, svoju okolinu, svoju porodicu i prijatelje. Ponekad sam mogao da čitam knjige autora koji dele moje somalijsko poreklo, a oni su još uvek u stanju da me nauče mnogo više o mojoj sopstvenoj kulturi. Nurudin Farah na primer, u svojoj knjizi „Slatko i kiselo mleko”, objavljenoj 1980. godine, istražuje opresivni politički režim u Somaliji kroz braću blizanace, dok Nadifa Mohamed istražuje svoje korene kroz svoju poluautobiografsku knjigu „Dečak crne mambe”, koja se bavi putem njenog oca kroz Sudan, Egipat, Palestinu i Mediteran. Ovo dvoje, među ostalim somalijskim autorima, produbili su moje razumevanje o tome kako postoji mnoštvo iskustava u svakoj kulturi i da treba da cenimo sva ta iskustva. To je ono što najbolje knjige rade: pomažu vam da se krećete ne samo u svetovima drugih ljudi, već iu svetu u kome postojite.

U životu doživljavamo pobede dok smo u isto vreme svedoci nepravdi i to se može ispričati kroz naša proživljena iskustva ili iskustva drugih. Čimamanda Adiči, jedan od najtemeljnijih afričkih pisaca u Africi, slika ovu sliku u intervjuu za The Financial Times, govoreći:

U razmišljanju o ratu, nefikcija i beletristika su podjednako važne. Uloga pisca beletristike kada je u pitanju tema rata je da maštovito pronalazi emocije i osećanja i ono što ću možda nazvati čovečnošću. Mislim da bi beletristika trebalo da nam kaže kako smo se osećali u ratu, a nefikcija bi trebalo da nam kaže šta se dogodilo. Nisam sigurna da bih mogla da napišem Pola žutog sunca da sam doživela rat u Nigeriji u Biafranu. Mislim da imam distancu, ne samo od vremena, već i od toga da nisam direktno doživela rat. Stoga sam, na neki način, nasledila pamćenje.

Bilo da pokušavamo da razumemo našu istoriju, ljudsko ponašanje, društveno-ekonomske i političke strukture, između ostalog, knjige otvaraju svet znanja. 

Corazon Kisilu (@corriemwende) je specijalista za klimatske komunikacije sa sedištem u Najrobiju. Kada ne radi, Kori će biti ušuškana sa knjigom, ili će proveravati šta je najnovije u svetu košarke.