Kolaž Đovane Flek na plakatu o pravima osoba sa invaliditetom na Konferenciji lidera o građanskim i ljudskim pravima, koristi se uz dozvolu, i fotografija Marijete Mojasević, ljubaznošću Mojasevića.

Ovaj članak, koji su napisale Klarisa Sih i Bibi Abrucini, bio je deo kampanje #MarširajSaNama — mesec dana priča od aktivistkinja za rodnu pravdu širom sveta. 

Niko nikada ne želi da se nađe u situaciji da se probudi plašeći se za život zbog neurološkog problema. Marijeta Mojašević sigurno nikada nije mislila da bi mogla da doživi moždani udar, a pogotovu ne sa 17 godina.  

Mojašević je rođena u Beranama, Crna Gora, 1988. godine. Bila je u srednjoj školi kada je doživela prvi moždani udar.  

„Idete na ekskurziju i probudite se u šok sobi. U tom trenutku sam sebi rekla da ne želim da budem tamo. Sećam se mladića koji je bio u toj šok sobi. Oboje smo bili u haosu. Kasnije je, nažalost, preminuo”, priseća se Marijeta. 

‘Sve je drugačije; Ja sam drugačija’ 

Pola godine kasnije doživela je još jedan moždani udar. Posle prvog moždanog udara, koji je doživela sa 15 godina, oštećeni su krvni sudovi mozga, a tokom sledećeg moždanog udara nisu bili u stanju da transportuju kiseonik. 

Morala je da napusti školu na godinu i po dana, nastavivši školovanje sa drugačijeg starta: dvostruko viđanje, uzimanje jakih lekova i boreči se sa hemiparezom, slabost cele jedne strane tela. Ali to su bili samo deo njenih problema.  

„Moj neurološki okvir je uništen i nikada se više neće popraviti. Hronični bol je postao moj stalni prijatelj, moj neizbežni đavo. Morala sam da prihvatim činjenicu da više nikada neću pravilno hodati, koristiti desnu ruku na isti način ili normalno videti.” 

Mojaševićeva je nedavno objavila izvode iz svog ličnog dnevnika pre i posle moždanog udara. 
 

Ponedeljak, 2.9.2002. 

Dragi dnevniče, 

Danas je počela školska godina i sve druge stvari od danas postaju nevažne. Važna je samo škola. Malo sam oklevala da ti pišem jer znam kakvo je njuškalo moj brat. Prvi put sam iscepala par stranica, iz straha, ali sad neću. Dajana se zaljubila u Aleksandra, a po njenoj priči i Mia. A jeste pomalo sladak. Moram ti reći, Martin mi je tako sladak. Moram da saznam da li je još uvijek zaljubljen u mene. Anđeo ima neku užasnu frizuru, a priča se da moj mentor ide u vojsku. Šta ću ja bez njega!!! 

Volim te! Tvoja Maki 

Petak, 11.4.2003. 

Dragi dnevniče, 

Kao prvo- izvinjavam se što se nisam javljala. Kao drugo- tako sam mrtva. Sutra je takmičenje iz fizike, a imam takvu tremu. Uradila sam dosta zadataka i osećam da znam (pa i to je nešto) ali ova trema će me sahraniti. Mislim da neću spavati noćas! 

Tvoja fizičarka 

Ponedeljak, 28.7.2003. 

Dragi dnevniče, 

Sinoć sam imala napad plača. Nešto je puklo u meni i ne znam, stvarno mi je bilo loše. Tako…tako sam depresivna. Sve je drugačije, ja sam drugačija… i svi oko mene. A meni sve to jako smeta. Njihov odnos. I škola, jako se bojim, ali nadam se, biće dobro. Eto, kažem ti, sve je nekako …drugačije. 

Tvoja M 

Četvrtak, 18.9.2003. 

Dragi dnevniče, 

Danas mi je rođendan. Ne slavim ga, jer nije vrijeme za to. Nije vreme nizašta. Tako ti je to. Ja sam tako loše. Trudim se da budem ista kao i pre, ali ne ide. Škola je užasna. Sve je drugačije i glupo. Društvo, profesori, ma sve. Ja se osećam glupo i usamljeno. Ali, to je već odavno. Ne mogu ti opisati šta me sve nervira, ali spisak je poduži. Nisam ovo više ja. To je neko drugi. I nedostaje mi ona stara ja ! Evo, plačem. Patetično i smešno, zar ne? Mislim da je Bog trebao da me uzme. Nisam ja za ovo. Nisam. 

Poslednji unos u dnevnik je potpisala kao NIKO. Njena transformacija je bila veoma brza i neizbežna. Ipak, skoro nevidljiva. 

„Izgubila sam većinu svojih prijatelja zbog stigme i predrasuda oko invaliditeta. Stekla sam nove, blago mog života. Kao savetnik za mlade, pokušavam da objasnim mladima zašto ne treba da se plaše različitosti, a invaliditet je jedan od njih“, kaže Marijeta. 

Život sa invaliditetom

U Crnoj Gori, koja je, kao i mnoge zemlje na Balkanu i šire, tek poslednjih godina razvila sistem podrške osobama sa invaliditetom, Mojašević je sada majka, socijalna radnica, savetnica za mlade i aktivistkinja za prava osoba sa invaliditetom. Uvrštena je na BBC-jevu listu 100 najuticajnijih ljudi — među jedinima sa Balkana ove godine. Najviše se fokusira na mlade ljude koji su generalno veoma zainteresovani za njene radionice „Život sa invaliditetom“:  

„Prošle godine sam radila sa grupom mladih iz devetog razreda. Sećam se tog dana jer su želeli da ostanem duže i da im pružim više informacija. Bilo je stvarno moćno. Želim da promenim njihov stav, i želim da prihvate osobe sa invaliditetom kao članove svog istog društva, kao svoje prijatelje, kao svoje kolege.” 

Mojašević je takođe ambasador for OneNeurology (Jedna neurologija), inicijative koja nastoji da neurološka stanja učini globalnim prioritetom javnog zdravlja. Postoji više od 400 neuroloških poremećaja. 92 procenta onih koji žive sa neurološkim poremećajima navode da se osećaju pogođeni stigmom zbog poremećaja koji imaju. 

Rodna dimenzija zdravlja 

Međutim, ova stigma ima i rodnu komponentu. Ako rodna ravnopravnost spašava živote, onda važi i suprotno: rodna nejednakost oduzima živote. Ovo je posebno tačno u zdravstvu, gde je rodna pristrasnost i endemska i potencijalno smrtonosna. 

„Rodni odnosi moći predstavljaju osnovne uzroke rodne nejednakosti i među najuticajnijim su društvenim determinantama zdravlja. Oni određuju da li su zdravstvene potrebe ljudi prepoznate, da li imaju glas ili malo kontrole nad svojim životom i zdravljem, da li mogu da ostvare svoja prava“, navodi se u izveštaju „Nejednako, nepravedno, neefikasno i uzaludno – rodna nejednakost u zdravstvu: Zašto postoji i kako to možemo promeniti“ (engl.) od strane Mreže znanja o ženama i rodnoj ravnopravnosti Komisije SZO za društvene determinante zdravlja. 

Izveštaj naglašava štetan uticaj rodne nejednakosti na fizičko i mentalno zdravlje miliona pojedinaca širom sveta, koji pogađa i devojčice i žene, kao i dečake i muškarce. Istraživači predlažu nekoliko pristupa da se napravi razlika, uključujući reformu zakona i politika za očuvanje prava žena, osporavanje štetnih rodnih stereotipa i normi i rešavanje rodno specifičnih zdravstvenih rizika i ranjivosti.  

Ali ovo nije sve, potrebno je poboljšati svest i pristup zdravstvenoj zaštiti za žene, ispraviti rodne neravnoteže u zdravstvenim istraživanjima i promovisati rodnu ravnopravnost u organizacijama uz podršku grupama za zastupanje žena za odgovornost.