Ilustracija Katie Rainbov na Unsplash-u (licenca Unsplashe).

Da li ste ikada probali čaj sa mehurićima – napitak za koji se čini da ima beskrajne mogućnosti? Da li znate da originalni čaj sa mehurićima zapravo nije imao „bisere“ u sebi, već samo, pa, mehuriće – ili, tačnije, penue?

Nastanak čaja sa mehurićima

Istorija čaja na Tajvanu može se pratiti od 18. veka. Tradicionalno, čaj se pije topao, uključujući više alata i opreme — i stoga se naziva „čajem za starce“, što znači da samo stariji imaju dovoljno vremena da spreme šoljicu čaja napravljenu na ovaj način. Čaj sa mehurićima, s druge strane, udahnuo je novi život tajvanskoj čajnoj tradiciji i zauvek promenio pejzaž čaja. Priča o njegovom nastanku, međutim, ostaje nerešen slučaj zakopan u vremenu.

Rašireno je verovanje da je čaj sa mehurićima nastao u Tajčhungu, u srednjem delu Tajvana, u čajdžinici po imenu Čun Šui Tang (春水堂). Kako priča kaže, njen osnivač, Liu Han-Čieh, dobio je inspiraciju kada je video baristu kako kuva ledenu kafu sa šejkerom tokom posete Japanu. Nekoliko godina kasnije, 1983., kada je Liu otvorio sopstvenu čajdžinicu, počeo je da prodaje ovaj ručno istresen ledeni čaj — napravljen samo od crnog čaja, sirupa i leda. Ovaj napitak, preliven delikatnim penastim mehurićima iz procesa mućkanja, zaista je bio originalni čaj sa mehurićima. Liu je dalje podsticao svoje osoblje da razmišlja o tome šta bi moglo da ide u čaj. Bio je to Lin Hsiu Hui, menadžer Čun Šui Tang-a, koji napravio prvu čašu čaja sa mehurićima dodavanjem kuglica tapioke u piće.  Viola!  Novi trend je rođen.

Druga uticajna priča o rođenju sugeriše, međutim, da je originalni čaj sa mehurićima kreiran u južnom gradu Tajnanu< od strane miksologa Čang Fan Šu, što pomera datum nastanka do 1940-ih. Čang, bivši zaposleni u lokalnoj izakaji (prim.prev. izakaja je vrsta neformalnog japanskog bara koji služi alkoholna pića i grickalice. Izakaja su ležerna mesta za piće posle posla, slična pabu, španskom tapas baru ili američkom salonu ili taverni) u doba japanske vladavine, primenio je svoje veštine mešanja pića na pravljenje crnog čaja i tamo je rođen penasti ledeni napitak koji je ubrzo postao popularan. Tek decenijama kasnije, 1986. godine, neko je pomislio da ugradi te male mehuriće za žvakanje u napitak, podižući ga na drugi nivo. Čovek koji je je tvrdio da je izmislio čaj sa mehurićima bio je Tu Tsong-He, vlasnik Čajne sobe Hanlin (翰林茶館). Tražeći način da „poveća vrednost svog pića,” Tu je eksperimentisao uparujući svoj čaj sa belim biserima tapioke na koje je naišao na lokalnoj pijaci — tako glasi tajnanska verzija priče o rođenju ovog voljenog pića.

E sad, koja vam se priča najviše dopada? Godine 2019, nakon desetogodišnje tužbe između Čun Šui Tanga i Čajne sobe Hanlin, sud je konačno odlučio da je „bespotrebno” sa se raspravljat o tome ko je izmislio napitak „jer čaj sa mehurićima nije patentiran proizvod.” Lin (iz Čun Šui Tang-a) je priznao u intervjuu da u to vreme „nisu razmišljali o patentima”; Tu je, s druge strane, prokomentarisao da je to „bitka za istinu” i da potrošači mogu da budu sudija. Koliko god da je nezadovoljna zainteresovanim stranama, ova odluka je možda doprinela brzom širenju čaja sa mehurićima po ostrvu – jer svako sada može da napravi piće.

Od novog pića do simbola identiteta

Tokom 1990-ih, čaj sa mehurićima je postepeno pronašao put u inostranstvu, od susednih azijskih zemalja do drugih delova sveta. Njegova veoma prilagodljiva priroda ne samo da je kreativna, već pruža i prostor za prilagođavanje kako bi zadovoljila ukuse mušterija širom sveta. Nekada novo piće, čaj sa mehurićima postao je osnovna namirnica i u Australiji. U Singapuru su ljudi takođe toliko zavoleli čaj sa mehurićima da je počeo da nosi sentimentalne vrednosti u njihovim životima. U normalnim danima, služi kao društveno iskustvo gde ljudi mogu da se izraze i povežu jedni sa drugima; u vremenima krize, služi kao utešna hrana, pružajući osećaj kontrole u izazovnim trenucima.

Dok tajvanska dijaspora pronalazi privremeni dom kroz čaj sa mehurićima da ublaži svoju nostalgiju, čaj sa mehurićima nalazi sebi mesto na predsedničkom banketu u Lai Čing-te — ne prvi put da je bio kulinarski ambasador za Tajvan. Pošto su Tajvanci otišli toliko daleko da bi prihvatili čaj sa mehurićima kao simbol svog identiteta, ne bi trebalo biti teško razumeti zašto su otvorene izjave tajvanskih lanaca čaja u prilog tvrdnji Kine „Jedna zemlja, dva sistema“ naišle na takav bes.

Ali, za sada, hajde da poslušamo Caijev savet i da izostavimo politiku i samo pijemo čaj sa mehurićima po svom nahođenju!  U međuvremenu, navijajmo za kreativnu energiju i inovativni duh koji su uneli u naše živote, čineći ga kulturnim fenomenom sa kojim se svi možemo povezati.