Fotografija ljubaznošću Olge Solovjeve
Usred sve većeg uticaja tehnologije u globalnoj politici, posebno u autoritarnim režimima, imperativ da se prizna politička odgovornost tehnoloških korporacija postaje sve očigledniji. Poslednjih godina, posledice nepoštovanja etičke prakse naglašavaju hitnu potrebu da tehnološke kompanije daju prioritet odgovornom ponašanju. Manipulacija informacijama na mreži [1], preusmeravanje saobraćaja [2], ograničavanje pristupa internetu [3] i operativni nadzor [4] su neki od primera kako države mogu da zloupotrebe tehnologiju. Dok se nekada očekivalo da tehnologija postane simbol otpora i oslobođenja, neliberalni režimi je sada koriste za proizvodnju različitih oblika digitalne neslobode koji se protežu u materijalnu stvarnost. Ali kako da osiguramo da Big Tech doprinosi demokratskim praksama, a ne političkom ugnjetavanju?
Zašto tehnološke kompanije imaju političku odgovornost?
U sektoru vođenom inovacijama kao što je tehnologija, zakonodavstvo ne može da ide u korak sa novim razvojem. Često, ni korisnici ni proizvođači ne razmišljaju o negativnim posledicama nove tehnologije sve dok ih ne iskuse, a industriji ostaje da se bori sa posledicama štete i, kao posledicom, sopstvenim rastućim odgovornostima.
Poslednjih godina, Big Tech kompanije češće su bile na naslovnim stranama zbog političkih događaja nego industrijskih. Prvo, otkrića prikupljanja korisničkih podataka kompanije Cambridge Analytica i posledičnog mešanja u predsedničke izbore u SAD 2016. godine [5] privukla su pažnju javnosti na pitanja nekontrolisanog prikupljanja podataka. Međutim, čak i otkako su problemi označeni, sajtovi društvenih mreža ne uspevaju da uklone pogrešne/dezinformacije [6] ili da preduzmu mere protiv incidenata nasilja [7]. Dalja javna rasprava dovela je u pitanje provajdere društvenih medija zbog zanemarivanja uticaja algoritamskih feedova na tinejdžere i mlade ljude [8], što doprinosi epidemiji mentalnog zdravlja koja se širi svetom. Tehnološke kompanije su direktno uključene u međunarodnu politiku, kao u Mjanmaru, gde je Fejsbuk postao sinonim za internet i na kraju ključna platforma za podsticanje mržnje i genocida [9]. Tu je i slučaj Pegasusa, složenog softvera za nadzor koji je razvila NSO Grupa sa sedištem u Izraelu, a koji je korišćen za špijuniranje političkih aktivista [10] širom sveta.
Digitalni aktivisti iz Global Voices Advox-a izveštavaju [11] o sve većoj upotrebi digitalne tehnologije za unapređenje autoritarnih režima širom sveta, fokusirajući se, između ostalog, na pitanja kao što su nadzor, dezinformacije i pristup internetu u različitim kontekstima. Autokrate koriste čitav niz dostupnih digitalnih tehnologija. U Rusiji, gde je interes države da drži opozicione stavove izvan informacionog okruženja, jak je naglasak na dezinformacijama i cenzuri. Tanzanija i Sudan su poznati po gašenju interneta, dok su u Turskoj i Maroku sve češći slučajevi javnog digitalnog nadzora.
Istovremeno, tehnološki sektor ne mora nužno da igra samo na tamnoj strani. Od ruske invazije na Ukrajinu, SpaceX Elona Maska nastavio je da podržava Starlink [12] i pruža pristup internetu u Ukrajini nakon što je ruska invazija poremetila usluge. Pa ipak, njegova nedavna kupovina Tvitera donela je razne kontroverze, dodatno osnažujući [13] ekonomiju pažnje društvenih medija, što dovodi do fragmentacije, polarizacije i propadanja javne sfere. Nemoguće je odvojiti tehnološke kompanije od politike, a njihova uloga ima tendenciju da izaziva kontroverze.
Dobra jabuka, loša jabuka
Ako čitate ovaj tekst sa svog MacBook-a ili iPhone-a, verovatno prepoznajete razliku između života u novom informacionom prostoru sa mnogo manje ciljanog oglašavanja. U februaru 2022, Apple je predstavio svoje nove funkcije privatnosti [14] koje omogućavaju korisnicima da dozvole ili blokiraju praćenje ličnih podataka iz aplikacija instaliranih na uređajima ove kompanije, što je inovacija sa značajnim političkim, društvenim i ekonomskim posledicama.
Od ključne važnosti je razumeti poslovnu odluku koja podupire tekuću debatu o etici i regulaciji ličnih podataka. Zaštita ličnih podataka korisnika Apple-a znači da oni neće biti ciljani lično kreiranim oglašavanjem i njihovi podaci se neće koristiti za predviđanje ponašanja potrošača, što korisnicima omogućava pravo na privatnost – jednu od centralnih kategorija moralnih odgovornosti provajdera internet usluga [15] i, u suštini, ljudsko pravo. Ova garancija prava privlači potrošače na Apple proizvode.
Istovremeno, ova arhitektonska odluka izazvala je značajnu nevolju na tržištu, pošto su cene akcija Mete i drugih kompanija društvenih medija pale tog dana. Uvođenje opcije onemogućavanja, posebno za prikupljanje ličnih podataka, znači smanjenje njihovih potencijalnih prihoda od oglašavanja pošto manje podataka postaje dostupno za razvoj personalizovanih oglasa.
Apple je doneo odluku na nivou politike, prekretnicu u raspravi o pitanjima regulacije privatnosti korisnika. U stvari, to je tema kojom treba da se bavi vlada, gde se ukrštaju informacije i poslovna etika, zakoni i politika. Ovaj slučaj ilustruje moć jedne kompanije, koji može ne samo da promeni pravila igre u razgovoru o tehnološkoj regulativi, već i da bude šok za industriju, terajući druga preduzeća da promene svoje poslovne modele i postave izazov dinamici Big Tech-a.
Kakva je ova odluka za Apple? Donošenje etičkog stava koji signalizira njihovu političku odgovornost? Čin odličnog korporativnog građanina koji inovira kako bi svojim klijentima omogućio prava na privatnost? Ili je to marketinški potez da se poveća prodaja Apple proizvoda kroz angažovanje u netržišnoj aktivnosti? Bez obzira na motivaciju, svedoci smo toga da jedna tehnološka kompanija pravi političku promenu na međunarodnom nivou, pošto se Apple proizvodi traže i prodaju širom sveta.
Istovremeno, ta kompanija se bavi i drugim aktivnostima koje se mogu smatrati kontroverznim. Zajedno sa drugim Big Tech kompanijama, Apple je povećao svoju potrošnju na lobiranje u 2022. godini jer se preduzeća suočavaju sa povećanim pritiskom zakonodavaca koji dovode u pitanje monopol [16] da bi obuzdali moć tehnoloških giganata. U međuvremenu, izlazeći iz liberalno-demokratske političke klime, Apple se suočava sa odlukama koje dovode u pitanje njihov politički stav. Ova kompanija je 2021. godine potvrdila [17] da čuva sve lične podatke kineskih korisnika unutar centara podataka u Kini. Kina je poznata po tome što koristi nadzor kao sredstvo za političko krivično gonjenje. Iako je Apple tvrdio da održava visok nivo bezbednosti, novinarski izvori navode [18] da je kompanija predala ključeve vladi. Iste godine, Apple je uklonio [19] pametnu aplikaciju za glasanje, jednu od alatki koju je razvila opozicija u Rusiji kako bi nadigrala izbornu prevaru. U oba slučaja, donošenje odluka u kompaniji imalo je teške i direktne političke posledice, baš kao i odluka da se blokira praćenje ličnih podataka na njenim uređajima. Jedina razlika je bila vrsta pritiska na kompaniju od strane političkog sistema u kojem radi.
Gde prestaje politička odgovornost Big Tech-a?
Godine 2022. svet je doživeo globalnu ekspanziju autoritarne vladavine, koja je uticala na države u razvoju i uspostavljene demokratije. Prema izveštaju Freedom House-a iz 2022. godine [20], samo 20 odsto stanovništva planete živi u slobodnoj zemlji, dok je preostalih 80 odsto ravnomerno podeljeno između delimično slobodnog i neslobodnog sveta. Svet postaje sve autoritarniji, a politički režim liberalne demokratije danas je izuzetak pre nego pravilo.
Različite autokratije postavljaju izazovne prepreke tehnološkim kompanijama, koje su i dalje ključni proizvođači inovativne tehnologije. Uloga države definiše potencijalna očekivanja od biznisa i njihove obrasce odnosa. U autokratijama, političko učešće i javna rasprava suočeni su sa represijom preko državnih organa, a biznis je oblikovan političkom ekonomijom sa elementima državne intervencije. Država preovladava i ima direktniju kontrolu nad kompanijom kada je to potrebno, a mešanje u privredni život je uobičajeno i nepredvidivo. Autokrate su poznate po cenzuri, propagandi i intervencijama u izbornim sistemima, a sve to ostvaruje tehnologija koju obezbeđuje biznis.
Jedan od najčešćih primera može biti situacija u kojoj poslovna organizacija mora da poštuje zakon autoritarne države da bi održala politički legitimitet, dok sam zakon može da podriva moralni legitimitet kompanije. Slučaj Apple-a u Kini je primer za to. Međutim, to može imati različite posledice za kompanije u drugim zemljama. Na primer, Verizon (podružnica koja je kupila Yahoo! 2017. godine) je bio tužen [21] zbog predaje podataka kineskoj vladi što je dovelo do političkog gonjenja i mučenja disidenata. U autoritarnim režimima, zakonodavstvo je često osmišljeno [22] tako da odredi specifične zahteve i procese za vladine agencije kako bi dobile pristup ličnim podacima, uključujući i svrhe nadzora. Iako je predaja podataka na osnovu zahteva, na primer sudskog poziva, uobičajena i za demokratske režime [23], razlika je u tome kako se ti podaci dalje koriste i da li ima osnova za balansiranje sa drugim institucionalnim procedurama.
Detaljnije o političkoj odgovornosti Big Tech-a
Kako ukrštanje tehnologije i politike nastavlja da se širi, suočavanje sa političkim implikacijama novih kreacija postaje imperativ za tehnološke inovatore. Oni moraju da preduzimaju proaktivne korake da bi razvili robusne strategije političke odgovornosti dok se kreću u autoritarnim i drugim etički problematičnim okruženjima. Transparentnost je jedan od načina za postizanje ovih ciljeva.
Praksa izveštavanja o socijalnim, upravljačkim i pitanjima životne sredine (ESG) i obelodanjivanja [24] pitanja ESG je odličan primer kako je obavezna transparentnost dovela do odgovornosti, i on se može prilagoditi tehnološkim inovacijama. Potpuno otkrivanje toga ko je kupio određenu tehnologiju ograničiće mogućnost autoritarnih vlada da je zloupotrebe, na primer. Pored toga, integrisanje političke odgovornosti kao dela odgovornih investicionih portfelja moglo bi da predstavlja značajan korak napred ka započinjanju otvorenog dijaloga o tehnologiji, politici i društvu. To bi se moglo postići otkrivanjem direktnog političkog angažmana kompanija [25] i ostvarivanjem dodatne transparentnosti o kontekstima u kojima neko preduzeće posluje.
Ipak, takva otvorenost bi bila još problematičnija – i potencijalno nemoguća – za tehnološke kompanije koje su se razvile unutar granica i otuda su u nadležnosti autoritarnih režima. Jedan od najilustrativnijih primera je slučaj Yandex-a [26], multinacionalne kompanije sa sedištem u Rusiji. Ta kompanija je izrasla u velikog tehnološkog igrača, koji se često naziva „ruski Google“. Uprkos pravljenju povremenih kompromisa sa političkim sistemom, ona je zadržala reputaciju najliberalnije kompanije u zemlji, istovremeno demonstrirajući stabilan poslovni rast.
Međutim, kada je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu u februaru 2022. godine, Yandex se suočio sa značajnim pritiskom [27], zakonskim ograničenjima, međunarodnim sankcijama i kritikama javnosti. Od prvih nedelja rata, YandexNews, koji svakodnevno posećuje 40 miliona ljudi, indeksira [28] samo priče iz državnih medija, pojačavajući narative o „specijalnoj operaciji“. Poštovanje zakona postalo je ekvivalent doprinosu jednoumlju u medijskom izveštavanju kojim dominira ruska država.
Rat je postao najznačajniji okidač koji je uticao na kompaniju, jer je cena akcija ovog istaknutog preduzeća izgubila [29] preko 75 odsto vrednosti. Mnogi zaposleni u ovoj kompaniji, uključujući najviše rukovodstvo, dali su ostavke ili napustili [30] zemlju u znak protesta zbog rata koji vodi Rusija. Lične sankcije su primenjene na generalnog direktora i osnivača kompanije. Pod pritiskom, kompanija je prodala [31] svoju medijsku imovinu holdingu lojalnom državi. U decembru je osnivač kompanije napustio Yandex Russia ali je ostao ključni akcionar.
Ovakvi scenariji uspostavljaju kontroverznu osnovu za preduzeća koja moraju da se pomire sa pravilima autoritarne države da bi nastavila poslovanje. „Izlaz, glas, lojalnost: Odgovori na propadanje u firmama, organizacijama i državama [32]” Alberta Hiršmana predlaže okvir od tri strategije za odgovor na uočeno smanjenje učinka organizacije ili države. Koristeći ga kao vodič za organizacionu strategiju, tehnološka kompanija koja se suočava sa autoritarizmom mogla bi da ode, protestuje ili se povinuje. Međutim, kako suzbijanje javnog neslaganja obično karakteriše autoritarizam, realno su preostale samo dve strategije: ostati ili otići.
Ipak, obe strategije donose dodatne etičke probleme. Uprkos svega izrečenog o lošim stranama saradnje sa autokratama, koliko je etično prema zaposlenima i klijentima da preduzeće napusti državu koja propada? Štaviše, posao pre svega ostaje preduzeće koje stvara profit, a vrlo malo zemalja u svetu bi stvorilo tržište za neki proizvod kako bi rukovodstvo kompanije moglo da se pridržava standarda političke odgovornosti. Na kraju krajeva, ne možemo svi da živimo u Norveškoj.
Kako uticaj tehnoloških kompanija nastavlja da raste, na civilnom društvu, novinarima, korisnicima tehnologije i organizacijama za nadzor je da drže ove firme odgovornim. Zahtevanje transparentnosti i saradnja u donošenju novih fer politika koje bi mogle da podrže tehnološke kompanije u teškim kontekstima mogu biti jedan put napred. U međuvremenu, važno je obrazovati javnost i stvoriti druge podsticaje za korišćenje tehnologije osim trenutnog zadovoljstva. Radeći zajedno, ovi akteri mogu da počnu da oblikuju tehnološki pejzaž u kome ima više etičnosti, i gde opšte dobro ima veću težinu od korporativnog interesa.