Slika ljubaznošću Ameje Nagaradžan
Studije [1] su pokazale da je diskriminacija često u korelaciji sa autoritarnim preferencijama. Diskriminacija verskih manjina je, naročito, ozbiljnija u autoritarnim režimima nego u demokratskim zemljama. Na primer, Mjanmar [2] ima dugu istoriju represivne vojne vladavine, lošeg upravljanja i građanskog rata sa manjinskim etničkim grupama. Pored toga, tekući progon naroda Rohinja od strane mjanmarske vojske primorao je više od 700.000 Rohinja [3] da pobegnu u Bangladeš, dok su hiljade žena i devojaka silovane.
Represija je oduvek bila jedan od najtežih izazova sa kojima se suočavaju ugrožene zajednice i grupe. Digitalne tehnologije su dodale nove dimenzije onome što autoritarni režimi mogu pokušati da potisnu ili demobilišu. Širom sveta, grupe koje su bile istorijski diskriminisane suočavaju se sa stigmom [4], koja služi da ih isključi iz učešća u javnom životu, tržišta, usluga, prostora i prikupljanja podataka. Borba protiv isključenosti sa kojom se ove grupe suočavaju pogoršava se nedostupnom ili preskupom povezanošću sa internetom. Prema podacima Svetske banke [5], osobe sa invaliditetom, preko milijardu ljudi širom sveta, suočavaju se sa preprekama u komunikaciji, interakciji, pristupu informacijama i učešću u aktivnostima građanskog društva. Iako digitalne tehnologije pomažu da se prevaziđu neke od ovih barijera, njihovo samo postojanje nije dovoljno da premosti praznine u socio-ekonomskom ekosistemu za osobe koje su u nepovoljnom položaju.
Veoma često su najugroženije grupe sklonije diskriminaciji i uznemiravanju jer su mete izvan mreže obično iste [6] žrtve i onlajn zlostavljanja, posebno mlade žene, rasne manjine i pripadnici LGBTQ+ zajednice. Često nejednak uticaj tehnologije više utiče na žene i marginalizovane grupe [7], jer je manje verovatno da će one imati pristup internetu i ostvariti svoja prava na digitalni govor. Kako se digitalizacija ekonomije širi svetom, rodna nejednakost u fizičkom svetu se replicira u digitalnom svetu. Shodno tome, žene i druge marginalizovane grupe imaju manje mogućnosti za zapošljavanje i suočavaju se sa dodatnim preprekama za učešće u radnoj snazi. Štaviše, šteta koju ove osobe doživljavaju pogoršava se time što se štetan sadržaj širi internetom brzinom i u obimu koje je gotovo nemoguće kontrolisati. Internet na taj način pojačava istu onu diskriminaciju sa kojom su se marginalizovane grupe istorijski borile, obeshrabrujući ih od učešća u javnosti na mreži i čineći njihovu društvenu integraciju još težom nego što već jeste.
Uznemiravanje na mreži je sramno postalo jedna od glavnih karakteristika svetske internet mreže. Danas je teško zamisliti internet bez njega. Od nasilja na mreži do autoritarnih vlada koje ućutkuju neslaganje, toksičnost na mreži je zajednička za skoro sve korisnike interneta. Premda dokazi pokazuju da je svaka osoba podložna uznemiravanju na mreži, opsežna istraživanja [8] pokazuju da je mnogo veća verovatnoća da će na meti biti žene, obojeni ljudi, verske manjine i pripadnici LGBTQ+ zajednice. Rast interneta proširio je ovaj problem i načine na koje ljudi mogu biti ciljani; sa porastom pametnih telefona, uznemiravanje je sada problem 24 sata dnevno za ljude koji su bili istorijski diskriminisani.
Napori u borbi protiv diskriminacije na internetu uglavnom propadaju. Prema poslednjem izveštaju [9] Specijalnog izvestioca za manjinska pitanja, Fernana de Varena, mržnja na mreži samo se pogoršava za ugrožene grupe. U većini zemalja, tri četvrtine ili više meta govora mržnje na internetu su pripadnici manjinskih grupa, a žene su nesrazmerno velika meta. Slično tome, LGBTQ+ pojedinci, muslimani, Hispanoamerikanci ili Latinoamerikanci i crnci suočeni su sa posebno visokim stopama diskriminacije zasnovane na identitetu [10] u Sjedinjenim Državama, što za članove bilo koje od ovih grupa znači da je teže i manje bezbedno da budu na mreži.
U isto vreme, vlade su primenile sofisticirane strategije da povećaju represiju nad ovim grupama. To je slučaj u Egiptu [11], gde policija koristi aplikacije kao što je Grindr da proizvoljno prati, hapsi i muči članove LGBTQ+ zajednice. Slično tome, vlasti i obaveštajne agencije zahtevaju od Tindera da čuva podatke svojih korisnika (uključujući poruke i slike) na lokalnim serverima u Rusiji [12], dok se aplikacija koristi kao izvor osetljivih informacija na mreži [13] tokom invazije na Ukrajinu. U međuvremenu, nakon što su region preuzeli talibani 2021. godine [14], ljudi u Avganistanu pokušavaju da izbrišu sve informacije [15] vezane za njihovu prošlost i političke stavove na svojim profilima na društvenim mrežama kako bi izbegli progon. Nažalost, talibani koriste ove platforme da bi pretili i pratili neke članove LGBTQ+ zajednice.
Iako internet nije virtuelni prostor potpuno odvojen [16] od sfere van interneta, on takođe nije samo replika stvarnog sveta. Digitalne tehnologije su uvele novu dinamiku u onlajn svet kakvu nikada ranije nismo videli. Štaviše, digitalne platforme su razvile nove načine na koje ljudi mogu da komuniciraju i konstruišu sopstvene identitete kroz njihov dizajn i algoritme. Međutim, ova nova dinamika koju uvode velike tehnološke kompanije takođe utiče na zajednice u nepovoljnom položaju [17]. Iako postoje neki pokušaji da se smanji neuravnotežen uticaj koji ove tehnologije imaju na te grupe, stvarnost dokazuje [6] da su najugroženije grupe one koje su segregirane i izbačene iz učešća na mreži.
Autoritarni režimi vide koncentrisane manjinske grupe kao pretnju jer je veća verovatnoća da će se mobilisati i uključiti u kolektivnu akciju. S obzirom na to da je sveobuhvatni cilj takvih režima da ostanu na vlasti i zadrže kontrolu nad društvom, manjinske grupe neistomišljenika često su meta kampanja uznemiravanja. Stoga se očekuje da se promovišu onlajn i oflajn kampanje diskriminacije kako bi se ućutkali suprotstavljeni stavovi. Međutim, digitalna sfera je povećala kapacitet autoritarnih režima da prodru u različite nivoe društva i mobilišu većinske grupe protiv manjina putem interneta [1].
Na kraju, s obzirom da manjine čine ogromnu većinu meta govora mržnje na mreži i da su jedna od glavnih meta autoritarnih režima, platforme društvenih medija moraju dati prioritet naporima da se pozabave govorom mržnje. Iako se neke platforme već kreću u ovom pravcu [18], još uvek je dug put do cilja. Sve ovo jasno pokazuje da razumevanje i rešavanje diskriminacije jača kapacitete zemalja i institucija da odgovore na digitalni autoritarizam i da ga spreče. Rigorozno praćenje autoritarnih praksi je stoga ključni zahtev i instrument za vraćanje glasa koji se često oduzima marginalizovanim grupama.
Posetite stranicu projekta za više tekstova od Unfreedom Monitor [19].