Ovaj post Aiham Al Satija prvo je objavila Bajnana, arapska medijska platforma, 10. februara 2023. Uređena verzija se ponovo objavljuje ovde, prema ugovoru o podeli sadržaja.
Da li možemo da se oprostiti od smrti? ? Ne čujem nas, a ni one na koje se to odnosi. Odbija da nas napusti, prateći gde god da krenemo. Možda ćemo pobeći u bezbednije regione i zemlje, ali bezbednost ostaje neuhvatljiva.
Smrtonosni potresi prekinuli su zatišje i pokrenuli bes u noći 6. februara, u Turskoj. Zgrade su se srušile, zarobivši stanovnike u tren oka. Jak zemljotres se zatim proširio na Siriju, izazivajući pustoš u Latakiji, Tartusu, Hami, Alepu, i severozapadnom regionu.
Smrt je previše poznata u sirijskim gradovima u kojima vlada ugnjetavanje, stalni pratilac tokom 11-godišnjeg rata. Strah i uništenje su gorki ukusi koje su mnogi ljudi okusili. Srušene zgrade i krici užasa su postali svima previše poznata muzika, dok je mračno čekanje da se tela izvuku iz ruševina postala rutina. Ukus smrti je gorak, čak i ako se njeni ukusi promene.
Na jugu Turske, Ahmed Saad Eldin Alsalamat, njegova supruga Sahab Riyadh Abou Hosaini, i njihove ćerke Dima i Bana zatrpani su ispod ruševina. Njihova imena i titule odjekuju u mojoj glavi; četvoročlana porodica kao i moja porodica, poreklom iz mog rodnog grada Tasila, koji se nalazi u južnom sirijskom regionu Daraa. Pobegli su od dugih godina smrti u Siriji tražeći utočište u Turskoj, samo da bi ih tamo dočekala smrt. Postoje hiljade i hiljade imena poput njihovog. Ljudi koji su svoje poslednje počivalište našli u Turskoj i Siriji.
Ahmed i Sahab su imali dve divne ćerke, Dimu i Banu, obe stare manje od šest godina. Njih četvoro otkriveni su kako se grle ispod ruševina svoje kuće za azil. U životu su se godinama držali jedno uz drugo, i odlučni da se suoče sa smrću samo dok su jedno drugom u zagrljaju. Nakon što su pobegli od gorkog stiska smrti u sopstvenoj zemlji, podneli su gorčinu raseljenja i našli utočište u stranoj zemlji, da bi na kraju tamo podlegli smrti.
Zemljotres je pogodio severozapadnu Siriju, region koji Rusija i Sirija nazivaju oblastima „van državne kontrole“, ali mi volimo da ih nazivamo oblastima bez diktatorske kontrole. Često dobijamo izveštaje o desetinama ljudi koji su ubijeni u ruskim i sirijskim vazdušnim napadima. Ljudi su se umorili od svakodnevne smrti, stalnog toka razaranja i neizbežnog bekstva u pretrpane kampove.
Danas je ove regione na severozapadu Sirije zahvatila prava humanitarna kriza. Prema podacima Ujedinjenih nacija, 14,6 miliona ljudi u toj oblasti bila je preko potrebna pomoć zbog nemilosrdne opsade i bombardovanja koje su pretrpeli, čak i pre nego što je zemljotres pogodio. Danas se kreću iz raseljenja u raseljavanje, iz jednog kampa u drugi, i iz jedne gomile ruševina u drugu.
Situacija nije ništa drugo do tragična, sa izuzetno ranjivim medicinskim sektorom i nedostatkom sredstava za hitne slučajeve. Jedina nada za one zarobljene pod ruševinama je Civilna odbrana, poznata i kao Beli šlemovi, koja je to područje proglasila zonom katastrofe prvog dana zemljotresa. Nažalost, sam obim katastrofe je nadmašio ograničen kapacitet ovih posvećenih volontera. Situacija je i dalje teška sa nedostatkom neophodne opreme i mašina i nedostatkom jasnog akcionog plana.
Spasilački timovi pozivaju one koji su zarobljeni ispod ruševina svojih domova: „Molim vas, odgovorite; da li je neko među vama preživeo?”
Mnogi prijatelji i kolege u ovim razorenim oblastima kažu nam da su zvuci ljudi zarobljenih ispod ruševina utihnuli jer su spasilačke operacije odložene. Mi Sirijci smo navikli da vičemo i molimo za pomoć, a da nas ne čuju.
Sirijci uvek umiru u tišini, uz malo pomoći od bilo koga. Ponekad pod bombardovanjem, ponekad pod mučenjem u zatvorima, a drugi put na opasnim putovanjima preko mora i okeana u potrazi za sigurnošću. Ovi jadni ljudi čekali su 11 godina da se svet pokrene za okončanje rata. Umesto toga, ratni bubnjevi nastavljaju da kucaju u drugim zemljama, umesto da budu ućutkivani.
Nakon zemljotresa, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan izjavio je da je pomoć stigla iz 45 zemalja. Ali samo kilometrima dalje, u severozapadnoj Siriji, takva pomoć nije stigla, a ljudi su bili ostavljeni da se suoče sa svojom sudbinom i pretnjom smrću koja je nastala nakon zemljotresa.
Oni koji su preživeli su van svojih domova, deca, žene i drugi ostavljeni na ulicama da se bore sa teškim vremenskim prilikama od zemljotresa. Njihove kuće su sada ruševine, ili napukle, strah im obuzima srca, nema pomoći ili olakšanja na vidiku, čak ni preliminarna pomoć, njihovi životi, okrenuti naglavačke.
Deca, zbunjena, bore se da razumeju; oni među sobom nagađaju: „Hoće li zemljotres ponovo pogoditi?”
U vreme pisanja ovog posta, Ministarstvo zdravlja sirijskog režima prijavilo je broj mrtvih od preko 1.347, sa preko 2.300 povređenih, u provincijama Halab, Latakija, Tartus i Hama. Međutim, treba napomenuti da ove brojke nisu konačne.
U međuvremenu, na severozapadu Sirije, organizacija Beli šlemovi je zabeležila više od 2.037 smrtnih slučajeva i preko 3.000 povređenih, a broj će se verovatno povećati jer stotine porodica ostaju zarobljene ispod ruševina.
Plač i vrisak sirijskog naroda ovoga puta odjekuju naglas, a čini se da je prirodna katastrofa teža od onih koje je čovek napravio. Ipak, ostaje pitanje da li će se neko odazvati našim pozivima u pomoć, ili će naša nevolja još jednom pasti na gluve uši, ostavljajući nas da gnjavimo svet svojom patnjom i vriskom dok ne budemo zaboravljeni za dan-dva?