Fotografija snimljena u Odesi u oktobru 2022. godine. Na transparentu piše: ‘Ko dirne Mamu, Mama će ga sahraniti.’ ‘Mama’ se ovde odnosi na Odesu koja je poznata kao Odesa-Mama, dok je brod koji tone aluzija na uspeh Ukrajine u potapanju jednog od najvećih ruskih vojnih brodova 14. aprila 2022. godine. [1] Autor fotografije Filip Noubel, koristi se uz dozvolu.
Tokom prvih 10 godina mog života, moja multietnička porodica je lutala Sovjetskim Savezom, Čehoslovačkom i Francuskom. Kako smo se selili, naučio sam jezike koji i danas oblikuju moju ličnost. Jedan od njih je ruski. Usput sam upijao i kulturne modele. Jedan koji posebno cenim je tolerancija.
Dok smo živeli u Taškentu [2] 1970-ih godina, tolerancija je imala specifičan i vrlo politizovan naziv: Дружба народов ili „bratstvo nacija [3]“. Te dve reči su beskrajno korišćene u školskim udžbenicima, na uličnim plakatima, u televizijskim vestima i govorima na zvaničnim događajima. Sovjetska stvarnost me je, međutim, ubrzo naučila da su, pored slogana i njegovog uzvišenog jezika, etničke klevete podjednako bile deo svakodnevnog života, na čaršiji, u prepunim autobusima, u dugim redovima za mleko i na graničnim prelazima.
Spomen ploča u Odesi koja podseća pešake da je jidiški pisac Šolem Alejhem [4]živeo u Odesi. Autor fotografije iz 2018. godine Filip Noubel, koristi se uz dozvolu.
Pa ipak, ta ista svakodnevica mi je pokazala da su se ljudi međusobno venčavali. U Odesi [5], gde smo se preselili 1979. godine, naši prijatelji i komšije su bili iz mešovitih karaimsko-nemačkih, rusko-jermenskih, ukrajinsko-jevrejskih, grčko-moldavskih porodica. Kada bismo svakodnevno gledali filmove o Drugom svetskom ratu na televiziji — nije bilo mnogo izbora — svi oni su imali iste priče o roditeljima koji su se borili protiv nacističke invazije na Sovjetski Savez, jer, znate, Дружба народов.
Na dan 24. februara 2022. godine, kada su svetske vesti eksplodirale uz rečenicu „Moskva bombarduje Kijev“, zaista sam posumnjao u sopstveni razum. Kada sam video slike razaranja, ljude koji se kriju u metrou, sa bakama i njihovim mačkama, zaista sam posumnjao u sopstvene oči. Posumnjao sam u samu osnovu jezika jer su naslovi kombinovali reči koje kao da nemaju smisla. Rečenice su opisivale stvari koje jednostavno nisu zamislive. Ali sve se to dogodilo, i traje do danas, sa hiljadama ubijenih ukrajinskih žena, dece, muškaraca, civila i vojnika. Osakaćenih. Siročadi. Kidnapovanih. Silovanih. Mučenih.
Proveo sam prva tri meseca rata prilepljen za vesti, gledao osam sati izveštaja svakog dana, skoro potpuno izgubio sposobnost da zaspim. Takođe sam prestao da čitam knjige, iako me prijatelji nazivaju zavisnikom od knjiga. Jednostavno zato što bi moje oči prelazile preko stranice ali ništa ne bi registrovale. Moj um je nastavljao da juri, pokušavajući da razume vesti, tražeći nekakvo objašnjenje.
Na kraju, jednog dana, sve je to dovelo do pitanja koje me guši: licem u lice sa genocidom, šta raditi sa onim delom mozga koji i dalje svaki dan govori ruski?
U Sovjetskom Savezu 1970-ih godina, solidarnost sa potlačenim narodom bila je još jedan način otelotvorenja tolerancije. Učili smo to u školi, uzvikivali na prvomajskim demonstracijama i gledali u filmovima koji veličaju drugarstvo sa borcima za slobodu Kube i Vijetnama. Možda, kao deca, nismo primetili da veliki sovjetski heroj koji je pomagao u širenju revolucije nikada nije bio Uzbekistanac, ni Burjat, ni Čečen, već skoro uvek Rus. Nismo znali da je isti onaj carski narativ o „donošenju napretka divljacima“ samo reciklirala sovjetska propaganda, u ime „prijateljstva nacija“. I zaista, zar govor na ruskom nije bio najbolji način da se podstakne mir i razumevanje među toliko različitih etničkih grupa, pošto bismo svi govorili istim jezikom?
Premotavamo na 2014. godinu: Putin gradi ceo svoj pseudo-argument za invaziju na istočnu Ukrajinu i okupaciju Krima u ime ruskog jezika, naime da bi zaštitio one koji govore ruski a koji su navodno ugroženi i diskriminisani od strane vlasti u Kijevu.
Par čarapa sa natpisom ‘Любовь-морковь [6]‘ ili u prevodu ‘Ljubav-Šargarepa’, što je izraz na ruskom koji znači da često u zivotu ljubav dolazi ali na kraju odlazi. Čarape proizvodi kompanija za odeću iz Odese koja koristi šaljive ukrajinske i ruske izraze kao deo dizajna. Autor fotografije iz oktobra 2022. godine Filip Noubel, koristi se uz dozvolu.
To što govorim ruski uvek mi je bilo zadovoljstvo. Da, postoji poezija, ali što je još važnije, tu su zajedljive šale, humor apsurda na jeziku kojeg je oblikovao otpor carizmu, antisemitizmu, staljinizmu, a neko vreme i putinizmu — to jest, sve dok ovaj nije zaplenio rusku televiziju. Govorio sam ruski kao klinac u Taškentu, Odesi i Moskvi. Zatim kao novinar i istraživač u Biškeku [7], Almatiju [8], Bakuu [9]. Sada ga svakodnevno koristim sa prijateljima kada živim u Pragu ili Berlinu. Ruski kojim govorim je onaj koji je pomešan sa uzbekistanskim i kirgiškim rečima, jezik ljudi raznovrsnog etničkog porekla koji sebe uopšte ne smatraju Rusima.
Sa svakim danom rata, sa svakim objavljenim užasom, vidim sve više dvojezičnih Ukrajinaca koji napuštaju ruski. Pisce koji u potpunosti prelaze na ukrajinski. Tu nema nikakvog iznenađenja, naravno. Čujem i pozive na ukidanje ruske književnosti, ruske kulture, ruskog prisustva na događajima. I tu me jako pogađa pitanje tolerancije.
Da budemo jasni, treba li ukrajinsku kulturu pojačati, naširoko podučavati, prikazivati, prevoditi njenu literaturu? Naravno. Da li bi međunarodni muzeji trebalo da promene svoje etikete i preimenuju slike u skladu sa tim, kako bi zaustavili brisanje ukrajinske kulture? Apsolutno. Totalno. Svuda. Na svakom jeziku. Ne samo zato što je ukrajinska kultura i dalje uglavnom ignorisana kao rezultat decenija carističke, sovjetske i ruske antiukrajinske propagande, već i zato što je lepa, izuzetno raznolika, primamljiva, puna talenta.
Ovde moram da napravim digresiju. Nekoliko mojih prababa i pradeda su bili izvorni govornici oksitanskog jezika. Za manje od dve generacije, centralizovana francuska država je demonizovala oksitanski identitet do te mere da, iako je jezikom govorilo 90 odsto ljudi koji su živeli u južnoj Francuskoj početkom 20. veka, danas je taj broj manji od 9 odsto [10]. Javne ličnosti iz sveta kulture sa oksitanskim poreklom se i dalje uglavnom ignorišu, ili se jednostavno negira njihov identitet u francuskim školskim i univerzitetskim nastavnim planovima i programima. Jasan i, avaj, veoma uspešan primer kolonizacije sprovedene od strane obrazovnog sistema u kojem sam proveo preko 12 godina svog života.
Zaista su mi trebale decenije da shvatim koliko je poricanje identiteta duboko usađeno ne samo u udžbenike, već na kraju i u mene samog. Sada učim oksitanski, čitam knjige o njegovoj istoriji i književnosti. Ali da li ću prestati da čitam francusku književnost? Ne. Zašto? Zato što verujem da odgovaranje na ono što je u suštini bila – i još uvek delimično jeste – zabrana sa još jednom zabranom neće pomoći.
Radije bih dekonstruisao ono što se predstavlja kao velike kulturne ikone, ma koliko to bilo bolno. Radije bih se suočio sa idealizovanim piscima koji su pisali prosvetiteljske tekstove, i potom priznao da su oni takođe prihvatili najgore kolonijalne stavove i učestvovali u takvom diskursu.
Da li su ruski pesnici Puškin [11], Ljermontov [12], Brodski [13] pisali grozne i rasističke tekstove ciljajući na Ukrajince, Čečene i slaveći ruski imperijalizam? Naravno. Ovo treba da se zna, prouči i razotkrije, jer je njihove reči Moskva koristila i još uvek koristi kao oružje, u slučaju Ukrajine ali i drugde.
Nema lakog ili srećnog zaključka ako danas govorite ruski jezik, dok svakodnevno gledate sve užasnije vesti koje dolaze iz ruske agresije u Ukrajini, dok slušate – kada se to može izdržati – pet minuta gadosti koje izviru iz Kremlja, i dok pokušavate da pomirite sukobljene emocije, identitete i moralna pitanja.
Fotografija snimljena u Odesi u oktobru 2022. godine. Tekst na ukrajinskom, na levoj strani: ‘Slava Ukrajini.’ Na desnoj strani, na beloruskom: ‘Živela Belorusija’. Autor fotografije Filip Noubel, koristi se uz dozvolu.
Osoba koja me je naterala da se vratim čitanju, uključujući i čitanje na ruskom, je Andrej Kurkov. Rođen je u blizini Sankt Peterburga, odrastao je i studirao japanski u Kijevu, služio je u sovjetskoj vojsci u Odesi, a sada živi u Kijevu. Piše neobične i ironične romane na ruskom, uključujući i temu ratova 2014. i 2022. godine, ali ne samo to. U maju 2022. godine izrekao je rečenicu koju sam dobro upamtio: Ukrajina treba da poseduje ruski jezik, jer „Putin nema autorska prava na upotrebu ruskog jezika [14]“.
Kada se imperija uruši, nekadašnje periferije oslobađaju ne samo sebe, već na kraju i njen centar.